Predrag Drčelić Skaki – Sve što znam je punk
Helly Cherry
Prošle su dve godine od prve najave za ovu knjigu. Tada su objavljene dve priče, anegdote o tome kako su nastale pesme „Zašto me mrziš što volim Šešelja“ i „Samo moja“. Iz tih anegdota smo mogli da uočimo specifičan način pripovedanja koji poseduje Predrag Drčelić Skaki, najpoznatiji kao frontmen i tekstopisac benda Trula Koalicija, a kasnije i Koalicionog sporazuma. Ove dve priče su poslužile kao odličan mamac da nam privuku pažnju, bolje nego bilo koji filmski tizer. Knjigu je nedavno objavio milanovački Kulturni Centar, u izdanju koje iznenađuje svojim konceptom i kreativnim rešenjem.
Knjiga se sastoji iz tekstova pesama Trule Koalicije i Kolaicionog sporazuma uz koje idu propratne priče, koje po svom stilu variraju od anegdota do kontemlpativnih zapisa na temu obrađenu u stihovima navedene pesme. Izdanje je u velikom formatu, a font slova dočarava tekst pisaće mašine, što ovoj knjizi daje posebnu draž. U knjizi postoji i niz ilustracija i fotografija koje popunjavaju sadržaj i tako od ove knjige prave malu kolekciju, jedinstveni pank-album.
Međutim, potencijal koji je knjiga „Sve što znam je punk“ mogla da ostvari sa ovakvim konceptom izdanja, završio se traljavo i ne toliko ubedljivo. Pored čestih, iritirajućih slovnih grešaka (dj nije isto što i đ) i ponekih pravopisnih propusta koji otrkivaju odsustvo urednika ili lektora, slabosti ove knjige se ogledaju i u neuspeloj realizaciji koncepta. U knjizi se ilustrcije ponavljaju, jedna ista kolažirana fotografija se pojavljuje uz svaku pesmu, a prostor koji su mogle da popune do sada neviđene fotografije iz Skakijeve arhive, ispunile su ne više od četiri fotografije koje se ponavljaju kroz celo izdanje, a već su dobro poznate sa fejsbuk stranice benda. Šteta je što Predrag Drčelić Skaki nije prepoznao u čemu je najbolji, pa tako njegovo anegdotsko pripovedanje postoji samo u tri-četiri priče (od čega su dve već poznate), a sve ostale priče su naivna opšta mesta o politici, kapitalizmu, položaju radnika i životu uopšte, tako da je veći deo knjige zapravo niz nezanimljivih bezličnih asocijacija koje kao da su prilepljene uz pesme o kojima govore.
Ono što je najbolje u ovoj knjizi su svakako tekstovi samih pesama. Predstavljeni ovako, poput poezije, čitaocima se daje mogućnost da malo detaljnije prouče stihove nekih od hitova kao što je pesma „Ti“. Ideja da se ovakva knjiga objavi zasigurno je dobra, ali njena realizacija je upropastila ugođaj koji bi čitalac mogao da doživi. Skaki je na promociji najavio i drugi deo knjige, pa se nadamo da u sledećem izdanju neće biti ovih propusta, a da će autor biti strožiji prema izboru pratećih priča, pa iako je sve što on zna pank, sigurno da postoje ljudi koji bi mogli da mu pomognu da to znanje na pravi način prenese kroz ovakvu knjigu.
Anrea Kane
Knjiga se sastoji iz tekstova pesama Trule Koalicije i Kolaicionog sporazuma uz koje idu propratne priče, koje po svom stilu variraju od anegdota do kontemlpativnih zapisa na temu obrađenu u stihovima navedene pesme. Izdanje je u velikom formatu, a font slova dočarava tekst pisaće mašine, što ovoj knjizi daje posebnu draž. U knjizi postoji i niz ilustracija i fotografija koje popunjavaju sadržaj i tako od ove knjige prave malu kolekciju, jedinstveni pank-album.
Međutim, potencijal koji je knjiga „Sve što znam je punk“ mogla da ostvari sa ovakvim konceptom izdanja, završio se traljavo i ne toliko ubedljivo. Pored čestih, iritirajućih slovnih grešaka (dj nije isto što i đ) i ponekih pravopisnih propusta koji otrkivaju odsustvo urednika ili lektora, slabosti ove knjige se ogledaju i u neuspeloj realizaciji koncepta. U knjizi se ilustrcije ponavljaju, jedna ista kolažirana fotografija se pojavljuje uz svaku pesmu, a prostor koji su mogle da popune do sada neviđene fotografije iz Skakijeve arhive, ispunile su ne više od četiri fotografije koje se ponavljaju kroz celo izdanje, a već su dobro poznate sa fejsbuk stranice benda. Šteta je što Predrag Drčelić Skaki nije prepoznao u čemu je najbolji, pa tako njegovo anegdotsko pripovedanje postoji samo u tri-četiri priče (od čega su dve već poznate), a sve ostale priče su naivna opšta mesta o politici, kapitalizmu, položaju radnika i životu uopšte, tako da je veći deo knjige zapravo niz nezanimljivih bezličnih asocijacija koje kao da su prilepljene uz pesme o kojima govore.
Ono što je najbolje u ovoj knjizi su svakako tekstovi samih pesama. Predstavljeni ovako, poput poezije, čitaocima se daje mogućnost da malo detaljnije prouče stihove nekih od hitova kao što je pesma „Ti“. Ideja da se ovakva knjiga objavi zasigurno je dobra, ali njena realizacija je upropastila ugođaj koji bi čitalac mogao da doživi. Skaki je na promociji najavio i drugi deo knjige, pa se nadamo da u sledećem izdanju neće biti ovih propusta, a da će autor biti strožiji prema izboru pratećih priča, pa iako je sve što on zna pank, sigurno da postoje ljudi koji bi mogli da mu pomognu da to znanje na pravi način prenese kroz ovakvu knjigu.
Anrea Kane