Eruditni lirizam jednog uličara („Muzika za ulicu“ Astor Lajke)
Helly Cherry
Već godinu dana pokušavam da napišem ovu recenziju... Ukucam „Muzika za ulicu“, izađe bandcamp link, preslušavam pesme redom... Obično se u tim situacijama prepustim onom klasično-nadrealističkom sistemu mišljenja nazvanom „automatsko pisanje“. Funkcioniše po principu „šta god ti padne na pamet kao asocijacija – zapiši.“ Tako sam valjda i shvatila da imam „skill“ za pisanje recenzija jer sam u tim naizgled ''rendom'' misaonim tokovima uspevala da pronađem celovit poetički smisao.
Al’ ne lezi vraže, u ovom slučaju ni do uvoda nisam stigla a već sam uhvatila sebe kako radim niz besmislenih i bespredmetnih stvari. Na primer: crtam neke spirale, trouglove, kockice i raznorazne cvetove unedogled... Rečju, arčim hartiju... Rola se album (ponekad i više puta) dok ja pokušavam da ulovim (ali u pravom smislu te reči) bar jednu celovitu misao kako bih imala čime da formulišem kakav takav utisak...
Čak sam se u jednom trenutku zapitala šta bi Andre Breton rekao na ovo...
Ali sve to uopšte ne znači da sam se smorila. Baš naprotiv. Samo sam shvatila da mi, više nego što to obično biva u sličnim situacijama, luta fokus. Prosto, ne mogu da se baš skoncentrišem na ovu muziku tako lako, „na keca“. Pokušavala sam sve vreme da nađem razlog tome.
I shvatila sam, uopšte nije do mene, do muzike je.
I sad, kako objasniti zašto je to tako?
Ima u ovoj muzici dosta tih nekih paralelnih i izukrštanih svetova koji čine jedan zaseban, samosvojan univerzum – muzički album. Uf, velika stvar - album, rekao bi neko pošto pročita prethodnu rečenicu. I u suštini, bio bi u pravu. Stvarno, postavi se uvek pitanje da li ti se muzika sviđa ili ne, da li ti prija ili ne, da li te „vozi“ ili ne... Nema tu filozofije... A i ako je ima, onda se nalazi u stihovima koje obično niko ne pokušava da zasebno analizira, jer da je poenta u filozofiji, valjda bi taj muzički stvaralac seo i napisao traktat, a ne album...
I svi ti svetovi sadržani u univerzumu „Muzike za ulicu“, pojedinačno su vrlo jednostavne strukture. Ničega tu nema preteranog, izuzetnog, do sad neviđenog ili nečeg što na bilo koji način bode uši... To je isto kao kad jedeš mančmelou... Prvo izgrizeš čokoladu (šta, čokolada, tanka, nikakva, ništa posebno), pa oližeš onaj beli krem (pih, bezukusna, zašećerena belanca) i onda pojedeš keks (on povadi priču skroz, al’ keks ko keks, opet ništa posebno). I onda izgrizeš jedan primerak iscela i taj skup sastavnih elemenata veoma proste konfiguracije u stvari je prava čarolija. Deluje ti na receptore, a nemaš pojma kako i čime...
I u tom smislu, ovaj album je baš takav, s tim što u njemu ničeg za jelo *u prenesenom i bukvalnom smislu) ali takođe ima 3 sloja koja čine čaroliju, a to su:
- Muzika
- Poezija
- Smisao
Tek u njihovim preplitanjima i sudaranjima stvara se onaj pravi utisak koji se zasniva na sposobnosti da uočimo te „momente prespajanja.“ Ali nećemo ovde sad o tome. Ipak ćemo, sasvim školski, krenuti sloj po sloj. A vi prosudite sami da li ipak tu ima nečega što, slikovito rečeno, izaziva osećaj slasti.
MUZIKA: Sama sintagma „muzika za ulicu“ inicira značenje koje svako može da stvori prema svom nahođenju. Dve proste reči, svima znane. Dva pojma koja u sudaru značenja imaju prilično neuhvatljiv smisao. Ali, baš zato, radoznali slušalac se zapita „da li je ovo baš ono što ja mislim da jeste“.
I stvarno, šta je, u stvari, to „muzika za ulicu“? Da li je to nešto glasno, razigrano, što ima za cilj da privuče užurbanu masu, da trgne zamišljenog prolaznika iz teških kontemplacija, da, možda, uveseljava decu podjednako kao i šareni baloni kod prodavca kokica... Ili je možda čak nešto drugo, sasvim suprotno. Možda je to muzika koja se svira u nekom ćošku pored ulaza u tržni centar, koju preklapa buka razglasa i advertajzing mantri i koja se melanholično rasipa u lavini usputnih, isprekidanih dijaloga... Možda nije nijedno od ova dva, možda je to samo naziv za folder sa muzikom „za poneti“ na plejeru u lutanjima kroz betonsku divljinu, nešto sasvim potrošno, svakodnevno i prozaično...
Radoznali slušalac već je sigurno odavno kliknuo „PLAY“ i shvatio da može da bude i sve to i ništa od toga...
Možeš da zastaneš, a možeš i a nastaviš dalje. Ova muzika apsolutno nema za cilj da „kupi“ slušaoca. Deluje kao sasvim nonšalanto drndanje akorda nekog unknown izvođača sto dopire iz bašte obližnjeg kafića.
Ali šta joj je onda cilj? Da bismo to objasnili, potrebno je da pređemo na drugi sloj.
POEZIJA: Niz reči... Niz metafora... Gomila aluzija... Tekst i kontekst... Prosečnog slušaoca je već zabolela glava i zaobišao je obližnji kafić, otišao je u neki drugi gde piči sasvim pristojan chill out remix. Mada, pitanje je da li to uopšte i dotiče stvaraoca/izvođača iz obližnjeg kafića. Njemu prosečni slušaoci uopšte nisu potrebni, jer u gužvi teško može da se dođe do reči, sem ako baš nisi grlat da sve vreme možeš da vičeš (ili imaš jak razglas).
Ali čemu to... Ova poezija se ne recituje, ne ponavlja u pevušećim meditacijama, i čak se prilično teško pamti. Ona je upečatljiva u fragmentima i intrigirajuća samo u slučaju ako nas na nešto asocira. Hermetički upakovana u simbole kao konzerva koja nema metalni nastavak za otvaranje na poklopcu. Treba je otvoriti posebnim kljucem.... Taj ključ imaju svi oni koji su se upoznali sa poetikom Džojsa, Hemingveja, Selimovića... Tek njima se otvaraju značenja reči okean, ostrvo, lutanje, otac... I kad čuju rec bicikl, pomisle na vožnju pored Sene, tamo gde je Prever voleo da šeta smišljajući primamljive stihove... Ime Marina odmah, naravno, podseti na Štulića, ali nas i ponovo nagoni na pomisao da nijedno drugo ime sem "Marina" ne može da se otpeva u takvom tonalitetu i takvom ritmu...
I na kraju, pitamo se, sta je muzičar hteo da kaže?
SMISAO: Ako bih vam dala odgovor na to pitanje, sigurno bih potrošila još godinu dana da smislim kako da vam to saopštim, a da bude shvaćeno baš onako kako ja mislim da treba. A ako vam kazem ono već toliko puta rečeno: „kliknite na bandcamp link“, mislim da neće da bude to TO... Jer ovo nije muzika za internet, vec isključivo za slučajne prolaznike na putu do biblioteke.
Ana Bjes
Al’ ne lezi vraže, u ovom slučaju ni do uvoda nisam stigla a već sam uhvatila sebe kako radim niz besmislenih i bespredmetnih stvari. Na primer: crtam neke spirale, trouglove, kockice i raznorazne cvetove unedogled... Rečju, arčim hartiju... Rola se album (ponekad i više puta) dok ja pokušavam da ulovim (ali u pravom smislu te reči) bar jednu celovitu misao kako bih imala čime da formulišem kakav takav utisak...
Čak sam se u jednom trenutku zapitala šta bi Andre Breton rekao na ovo...
Ali sve to uopšte ne znači da sam se smorila. Baš naprotiv. Samo sam shvatila da mi, više nego što to obično biva u sličnim situacijama, luta fokus. Prosto, ne mogu da se baš skoncentrišem na ovu muziku tako lako, „na keca“. Pokušavala sam sve vreme da nađem razlog tome.
I shvatila sam, uopšte nije do mene, do muzike je.
I sad, kako objasniti zašto je to tako?
Ima u ovoj muzici dosta tih nekih paralelnih i izukrštanih svetova koji čine jedan zaseban, samosvojan univerzum – muzički album. Uf, velika stvar - album, rekao bi neko pošto pročita prethodnu rečenicu. I u suštini, bio bi u pravu. Stvarno, postavi se uvek pitanje da li ti se muzika sviđa ili ne, da li ti prija ili ne, da li te „vozi“ ili ne... Nema tu filozofije... A i ako je ima, onda se nalazi u stihovima koje obično niko ne pokušava da zasebno analizira, jer da je poenta u filozofiji, valjda bi taj muzički stvaralac seo i napisao traktat, a ne album...
I svi ti svetovi sadržani u univerzumu „Muzike za ulicu“, pojedinačno su vrlo jednostavne strukture. Ničega tu nema preteranog, izuzetnog, do sad neviđenog ili nečeg što na bilo koji način bode uši... To je isto kao kad jedeš mančmelou... Prvo izgrizeš čokoladu (šta, čokolada, tanka, nikakva, ništa posebno), pa oližeš onaj beli krem (pih, bezukusna, zašećerena belanca) i onda pojedeš keks (on povadi priču skroz, al’ keks ko keks, opet ništa posebno). I onda izgrizeš jedan primerak iscela i taj skup sastavnih elemenata veoma proste konfiguracije u stvari je prava čarolija. Deluje ti na receptore, a nemaš pojma kako i čime...
I u tom smislu, ovaj album je baš takav, s tim što u njemu ničeg za jelo *u prenesenom i bukvalnom smislu) ali takođe ima 3 sloja koja čine čaroliju, a to su:
- Muzika
- Poezija
- Smisao
Tek u njihovim preplitanjima i sudaranjima stvara se onaj pravi utisak koji se zasniva na sposobnosti da uočimo te „momente prespajanja.“ Ali nećemo ovde sad o tome. Ipak ćemo, sasvim školski, krenuti sloj po sloj. A vi prosudite sami da li ipak tu ima nečega što, slikovito rečeno, izaziva osećaj slasti.
MUZIKA: Sama sintagma „muzika za ulicu“ inicira značenje koje svako može da stvori prema svom nahođenju. Dve proste reči, svima znane. Dva pojma koja u sudaru značenja imaju prilično neuhvatljiv smisao. Ali, baš zato, radoznali slušalac se zapita „da li je ovo baš ono što ja mislim da jeste“.
I stvarno, šta je, u stvari, to „muzika za ulicu“? Da li je to nešto glasno, razigrano, što ima za cilj da privuče užurbanu masu, da trgne zamišljenog prolaznika iz teških kontemplacija, da, možda, uveseljava decu podjednako kao i šareni baloni kod prodavca kokica... Ili je možda čak nešto drugo, sasvim suprotno. Možda je to muzika koja se svira u nekom ćošku pored ulaza u tržni centar, koju preklapa buka razglasa i advertajzing mantri i koja se melanholično rasipa u lavini usputnih, isprekidanih dijaloga... Možda nije nijedno od ova dva, možda je to samo naziv za folder sa muzikom „za poneti“ na plejeru u lutanjima kroz betonsku divljinu, nešto sasvim potrošno, svakodnevno i prozaično...
Radoznali slušalac već je sigurno odavno kliknuo „PLAY“ i shvatio da može da bude i sve to i ništa od toga...
Možeš da zastaneš, a možeš i a nastaviš dalje. Ova muzika apsolutno nema za cilj da „kupi“ slušaoca. Deluje kao sasvim nonšalanto drndanje akorda nekog unknown izvođača sto dopire iz bašte obližnjeg kafića.
Ali šta joj je onda cilj? Da bismo to objasnili, potrebno je da pređemo na drugi sloj.
POEZIJA: Niz reči... Niz metafora... Gomila aluzija... Tekst i kontekst... Prosečnog slušaoca je već zabolela glava i zaobišao je obližnji kafić, otišao je u neki drugi gde piči sasvim pristojan chill out remix. Mada, pitanje je da li to uopšte i dotiče stvaraoca/izvođača iz obližnjeg kafića. Njemu prosečni slušaoci uopšte nisu potrebni, jer u gužvi teško može da se dođe do reči, sem ako baš nisi grlat da sve vreme možeš da vičeš (ili imaš jak razglas).
Ali čemu to... Ova poezija se ne recituje, ne ponavlja u pevušećim meditacijama, i čak se prilično teško pamti. Ona je upečatljiva u fragmentima i intrigirajuća samo u slučaju ako nas na nešto asocira. Hermetički upakovana u simbole kao konzerva koja nema metalni nastavak za otvaranje na poklopcu. Treba je otvoriti posebnim kljucem.... Taj ključ imaju svi oni koji su se upoznali sa poetikom Džojsa, Hemingveja, Selimovića... Tek njima se otvaraju značenja reči okean, ostrvo, lutanje, otac... I kad čuju rec bicikl, pomisle na vožnju pored Sene, tamo gde je Prever voleo da šeta smišljajući primamljive stihove... Ime Marina odmah, naravno, podseti na Štulića, ali nas i ponovo nagoni na pomisao da nijedno drugo ime sem "Marina" ne može da se otpeva u takvom tonalitetu i takvom ritmu...
I na kraju, pitamo se, sta je muzičar hteo da kaže?
SMISAO: Ako bih vam dala odgovor na to pitanje, sigurno bih potrošila još godinu dana da smislim kako da vam to saopštim, a da bude shvaćeno baš onako kako ja mislim da treba. A ako vam kazem ono već toliko puta rečeno: „kliknite na bandcamp link“, mislim da neće da bude to TO... Jer ovo nije muzika za internet, vec isključivo za slučajne prolaznike na putu do biblioteke.
Ana Bjes