Bend Ah, Ahilej je osnovan krajem prošlog milenijuma (1999. godine) i ima bogatu diskografiju. Ukratko – zanimljiva, nikad dosadna, muzika. U tekstovima pesama ovog benda može se pronaći i poezija više autora. U nastavku možete pročitati intervju sa Đorđem Brankovićem, muzičarem i glumcem, osnivačem benda.


Iza benda Ah, Ahilej su već gotovo dve decenije postojanja na muzičkoj sceni, šta vam je inspiracija, odakle kao bend stalno crpite tu, izgleda, nepresušnu kreativnost i energiju?
Đorđe Branković: Inspiraciju pronalazimo u đubretu i otpadu koje nosimo u sebi. Sve posle toga više nema nikakve veze sa nama jer mi u samom procesu proizvodnje zadovoljavamo svoje potrebe. Priznajem da mi je često veoma naporno da izađem pred publiku i da brbljam ili sviram nešto što sam već uradio 500 puta. Mi nismo zabavljačka ekipa, niti rock and roll zajebancija. Bavimo se muzikom isključivo zbog sebe. Zadovoljavamo svoje potrebe.

Kako bi opisao muzički stil tj. muziku koju stvarate?
Đorđe Branković: Mi nikada nismo bili klasičan bend. Od prvog albuma Super život iz 1999. godine znali smo da ne znamo koja je to vrsta muzike. Do sada su tu albumi koji su bazirani na čistoj elektronskoj muzici, disko muzici, akustični kvarteti, eksperimentalna muzika, dueti, solo nastupi... Dakle, mi smo muzička pojava koju je teško kategorisati, ne zbog toga što smo fenomenalni nego zbog toga što mi nemamo odgovor na to pitanje.

Imate li u bendu neke već osmišljene pesme/kompozicije za koje smatrate da možda još uvek nije pravo vreme da budu objavljene?
Đorđe Branković: Da. Završio sam album Lokatva/pesme unutrašnje emigracije na stihove Velimira Ćurguza Kazimira. Na albumu je učestvovalo deset pevačica i par pevača. Vrlo sam zadovoljan postignutim. Bilo je uživanje raditi ovakvo nešto. Promocije ovog albuma neće biti jer su neophodna finansijska sredstva da sve to organizujem. Nisam siguran ni da li to želim. Mi smo se divno igrali i to je dovoljno. A nismo deca.

Kako se došlo do naziva grupe?
Đorđe Branković: Ništa specijalno. Veliki heroj se umorio.

Da li je to bilo jedino ime koje se razmatralo a ako ih je bilo više da li možeš da se setiš koji su nazivi pored aktuelnog imena Ah, Ahilej još bili u tvom užem izboru?
Đorđe Branković: Jeste, prvi album je potpisan sa Ah, ah Ahilej.

Pošto se baviš i muzikom i glumom, da li veće zadovoljstvo pronalaziš u muzici ili u glumi?
Đorđe Branković: U muzici naravno. Gluma u Srba je u mom slučaju vrlo diskutabilan pojam. Što sam stariji sve je manje izazova i pametnih ponuda. Muzika je u mom slučaju nadomestila tu rupetinu koju je gluma trebalo da popuni. Bio bih vrlo nesrećan da me po ulici prepoznaju i prepadaju zbog Ivkovih slava i sl. uspeo sam da sačuvam njušku. Smatram to najvećim uspehom do sada u svojoj tzv. glumačkoj karijeri.

Među nedavnim ulogama imao si ulogu Anastasa u seriji “Nemanjići – rađanje kraljevine”, u do sada najvećem produkcijskom projektu/poduhvatu u istoriji srpske televizije, kakva su tvoja iskustva sa snimanja serije o Nemanjićima?
Đorđe Branković: Naučio sam da jašem konja. Od novca sam kupio klavir. To je sasvim dovoljno da mi to snimanje ostane u ok sećanju. Što se tiče same serije, moje uloge ne mogu vam ništa konkretnije reći jer se nisam bavio tom materijom. Verujem da su ti Nemanjići samo još jedan srpski mit, odn. mislim da nisu postojali kao mnogo toga iz naše nedefinisano uboge prošlosti. Divna saradnja sa odličnim glumcem Draganom Marjanovićem. Zajedno smo se mrštili u kadru par meseci.

Šta je po tvom mišljenju prava mera uspeha?
Đorđe Branković: Po mom mišljenju uspeh jeste samoostvarivanje. Profesija je nebitna. Ja nemam potrebu da mi neko kaže kako sam super. Znam to odavno.

Čime si ovih dana zauzet i na čemu si trenutno angažovan?
Đorđe Branković: Snimam igrani film po svom scenariju i snimam film u Hrvatskoj koji se zove Mikrokazeta u režiji Ivane Pipal i Igora Bezinovića.

Koju muziku slušaš dok putuješ?
Đorđe Branković: Kada putujem ne slušam muziku. Odmaram se i od nje.

Koja su ti omiljena mesta, gde voliš da provodiš vreme?Đorđe Branković: Živim na selu. Tu mi je dobro. Krave, babe, pas, jezero... žena.

Šta bi na kraju ovog intervjua još poručio čitaocima?
Đorđe Branković: Izbor uvek postoji. Srećno.

Intervju vodio Dragan Putnik