Intimna ispovest mladog pionira, ili Okolišni prikaz Kolekcionarskog izdanja Dilana Doga #1 - Redux
Helly Cherry
Uvod koji slobodno možete da preskočite, pošto nema veze ni sa čim:
Ovaj tekst je izvorno napisan pre četiri godine, odnosno 2014. a ovom rečenicom činim jednu od najozbiljnijih grešaka koje autor nekog teksta može da načini – to je datiranje. Idealno bi bilo da se tekst može čitati u bilo kom prostornom i vremenskom okviru i da ostane živ i relevantan bez obzira na protok vremena. Međutim, tu grešku ćemo u ovom slučaju iskoristiti kao odskočnu dasku za novo čitanje starog teksta, naglašeno novo, s novim ciljevima i namerama.
Naime, pre četiri godine pokrenuo sam jedan intimni projekat – iščitavanje svih starih epizoda „Dilana Doga“, a pod starim podrazumevam onih 59 objavljenih u izdanju novosadskog Dnevnika, s kojima i na kojima sam odrastao i formirao dobar deo psiholoških problema s kojima se sada nosim. U tom projektu sam i uspeo – samo ga nisam ispratio dnevnički, što bi se reklo. Naime, čitajući stare dogove u novom prevodu i sakupljene u kolekcionarska izdanja Veselog četvrtka, nisam blagovremeno zapisivao nove utiske o starim epizodama, da bih nakon četvrte pročitane knjige u potpunosti batalio da se bavim pisanjem o stripu prepuštajući se isključivo čitanju stripa.
Danas, četiri godine kasnije, krećem u novi dilanovski poduhvat: Čitanje serijala o Dilanu Dogu od početka pa do današnjih dana, s ciljem sastavljanja kompletne slike svih izdanja objavljenih na nekadašnjem zajedničkom jeziku, od Dnevnika pa do Veselog četvrtka, a preko raznih hrvatskih izdavača u međuvrenenu.
Zato, hajde da se podsetimo kako je izgledao osvrt na prvu kolekcionarsku knjigu u izdanju Veselog četvrtka:
Iz današnje tranziciono-kapitalističke tačke gledišta, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija osamdesetih godina u priličnoj meri podseća na raj na zemlji. Naravno, nije tako bilo. Ta zemlja i ljudi u njoj bili su svojevrsno čudo kako demografije tako i hronologije, pa su tako osamdesete potrajale sve do sredine devedesetih – makar u manjim mestima diljem srpskih restlova od države i u glavama onih čuvenih generacija iz pedeset i neke. Sećam se da je devedeset prve-druge izbio skandal kada sam u školu otišao sa košuljom koja nije bila upasana u farmerke. Negde tih godina je lokalna bibliotekarka zabrinuto zvala moju majku da je pita zna li šta joj dete čita, a čitalo je „Gospodara prstenova“. Tih istih godina vukao sam četvorku iz matematike, zato što sam tri puta nedeljno odlazio u tu biblioteku. Nastavnik je neprestano pretio da će me propitati „o čemu se radi“ u tim knjigama koje ja navodno čitam, a zapravo ih vucaram da bih se pravio pametan. Nikada nije. Razne nastavnice su se sablažnjavale zato što čitam stripove. Odlični đaci valjda čitaju samo školske udžbenike; stripove su osamdesetih godina čitali samo loši. Tako je to bilo u žabokrečini učmalih umova i sitnih duša. Naravno, odvojeni je problem to što danas odlični učenici možda čitaju poneki strip, a knjige sačuvaj me bože, dok loši đaci diluju drogu i duboko žale što nisu rođeni na vreme da glume sami sebe u „Ranama“. Demokratski kapitalizam na južnoslovenski način doneo je sa sobom neke nove izazove, koje su razna pokoljenja srbijanskih građana prihvatila na raznorazne načine. One rečene generacije iz pedeset i neke, mahom raskantane usled ratova, gladi i napora da makar svoju decu iščupaju iz bede naučile su da ih kroz život prati saundtrek „...otac mu je bio sitni paor...“, oni stariji su u nekom trenutku shvatili da leže na nekretninama, ako su u gradovima, ili da će crći od gladi u selima – a oni koji ne pamte pionirsku zakletvu su nesvrstani na najgori mogući način: Svoji su, ali nisu ničiji.
Bilo kako bilo, osamdesete su takođe bile godine trzaja iz učmalosti. Kao i u prethodnim decenijama, trafike su obilovale stripovima, koji su na naše tržište dolazili sa tada meni skandaloznim kašnjenjem od desetak godina, ali tada se pojavilo i nekoliko izdanja koja su u velikoj meri promenila moj pogled na svet, pa su može biti i delom odgovorna za moj sadašnji mentalni sklop (ili rasklop). Mislim na „Horror“ i „Konan sagu“ Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca – i na „Dilana Doga“.
Zanimljivo, ali „Dilan“ je zapravo prvi strip koji sam u životu sam kupio. Bilo je to na inače loše snabdevenoj trafici ispred moje zgrade i bila je to treća epizoda serijala, „Noći punog meseca“. Naravno, kao sedmogodišnjeg klinca – ili već tako nešto po godinama – privukla me je i za današnje pojmove sjajna naslovnica sa vukodlakom koji napada Dilana, a nisam ni slutio na kakav ću sadržaj nabasati između korica. Naviknut na relativno jednostavne storije u redovnoj ponudi „Zlatne serije“ i „Lunovog magnus stripa“, uz povremene izlete ka relativno naivnom i neposrednom američkom stripu objavljivanom u „Eksu“, moj pretpubertetski um nije bio spreman na donekle nasilno, da ne kažem – pajsersko – subverzivno razvaljivanje i poigravanje sa meni tada nepoznatim žanrovskim i postžanrovskim klišeima. Moje očijukanje sa „Dogom“ potrajalo je sve do devedeset druge, kada mi je jedan stariji prijatelj pozajmio kompletne kolekcije „Doga“ i „Misterije“ i tada, sa već dvanaest godina, konačno sam se našao u prilici da sklopim čitavu priču o „detektivu strave i užasa“. U narednih nekoliko godina, do polaska u srednju školu, oba serijala iščitao sam na desetine puta, vraćajući se nekim epizodama, neke preskaćući. Kasnije, kako se „Dog“ povremeno vraćao na kioske i ja sam se vraćao epizodama koje bi mi se učinile zanimljivim, ali praskozorje novog milenijuma za mene je bio period otkrivanja svih širokih obzorja književne fantastike, koja mi je napokon postala dostupna u željenoj meri, a ono malo vremena što mi je ostalo za strip posvećivao sam američkoj produkciji. U međuvremenu, moj astrološki podznak – hrčak – nije mi davao mira sve dok nisam sakupio svih 59 brojeva Dnevnikovog „Doga“, ali sve je to stajalo na policama i u kutijama dok nisam prodao. Od šesnaeste godine života nisam pročitao nijednu od tih prvih, crno-crvenih epizoda.
I tako je bilo do Veselog četvrtka.
Naime, Veseli četvrtak je pre nekog broja godina započeo sa objavljivanjem nekoliko edicija posvećenih Dilanu, a za mene najznačajnija bila je upravo kolekcionarska, sa po tri redovna broja u tvrdom povezu. Bila mi je to prilika da svoju kolekciju vaskrsnem i ponovo oformim, ali nekako i dalje nisam imao želju da čitam te stripove, već sam ih samo skupljao i ređao po policama.
Kolekcionarska edicija Dilana Doga nedavno je prešla onih mističnih 59 originalnih svezaka i u Srbiji je prvi put legalno objavljena kultna epizoda „Frankenštajn“ – i to je za mene bio znak da se opet bacim na čitanje.
Kolekcionarsko izdanje Dilana Doga #1 objedinjuje prve tri storije o naslovnom istraživaču natprirodnih pojava, odnosno „Zoru živih mrtvaca“, „Džeka Trboseka“ i „Noći punog meseca“.
Ovaj tekst je izvorno napisan pre četiri godine, odnosno 2014. a ovom rečenicom činim jednu od najozbiljnijih grešaka koje autor nekog teksta može da načini – to je datiranje. Idealno bi bilo da se tekst može čitati u bilo kom prostornom i vremenskom okviru i da ostane živ i relevantan bez obzira na protok vremena. Međutim, tu grešku ćemo u ovom slučaju iskoristiti kao odskočnu dasku za novo čitanje starog teksta, naglašeno novo, s novim ciljevima i namerama.
Naime, pre četiri godine pokrenuo sam jedan intimni projekat – iščitavanje svih starih epizoda „Dilana Doga“, a pod starim podrazumevam onih 59 objavljenih u izdanju novosadskog Dnevnika, s kojima i na kojima sam odrastao i formirao dobar deo psiholoških problema s kojima se sada nosim. U tom projektu sam i uspeo – samo ga nisam ispratio dnevnički, što bi se reklo. Naime, čitajući stare dogove u novom prevodu i sakupljene u kolekcionarska izdanja Veselog četvrtka, nisam blagovremeno zapisivao nove utiske o starim epizodama, da bih nakon četvrte pročitane knjige u potpunosti batalio da se bavim pisanjem o stripu prepuštajući se isključivo čitanju stripa.
Danas, četiri godine kasnije, krećem u novi dilanovski poduhvat: Čitanje serijala o Dilanu Dogu od početka pa do današnjih dana, s ciljem sastavljanja kompletne slike svih izdanja objavljenih na nekadašnjem zajedničkom jeziku, od Dnevnika pa do Veselog četvrtka, a preko raznih hrvatskih izdavača u međuvrenenu.
Zato, hajde da se podsetimo kako je izgledao osvrt na prvu kolekcionarsku knjigu u izdanju Veselog četvrtka:
Iz današnje tranziciono-kapitalističke tačke gledišta, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija osamdesetih godina u priličnoj meri podseća na raj na zemlji. Naravno, nije tako bilo. Ta zemlja i ljudi u njoj bili su svojevrsno čudo kako demografije tako i hronologije, pa su tako osamdesete potrajale sve do sredine devedesetih – makar u manjim mestima diljem srpskih restlova od države i u glavama onih čuvenih generacija iz pedeset i neke. Sećam se da je devedeset prve-druge izbio skandal kada sam u školu otišao sa košuljom koja nije bila upasana u farmerke. Negde tih godina je lokalna bibliotekarka zabrinuto zvala moju majku da je pita zna li šta joj dete čita, a čitalo je „Gospodara prstenova“. Tih istih godina vukao sam četvorku iz matematike, zato što sam tri puta nedeljno odlazio u tu biblioteku. Nastavnik je neprestano pretio da će me propitati „o čemu se radi“ u tim knjigama koje ja navodno čitam, a zapravo ih vucaram da bih se pravio pametan. Nikada nije. Razne nastavnice su se sablažnjavale zato što čitam stripove. Odlični đaci valjda čitaju samo školske udžbenike; stripove su osamdesetih godina čitali samo loši. Tako je to bilo u žabokrečini učmalih umova i sitnih duša. Naravno, odvojeni je problem to što danas odlični učenici možda čitaju poneki strip, a knjige sačuvaj me bože, dok loši đaci diluju drogu i duboko žale što nisu rođeni na vreme da glume sami sebe u „Ranama“. Demokratski kapitalizam na južnoslovenski način doneo je sa sobom neke nove izazove, koje su razna pokoljenja srbijanskih građana prihvatila na raznorazne načine. One rečene generacije iz pedeset i neke, mahom raskantane usled ratova, gladi i napora da makar svoju decu iščupaju iz bede naučile su da ih kroz život prati saundtrek „...otac mu je bio sitni paor...“, oni stariji su u nekom trenutku shvatili da leže na nekretninama, ako su u gradovima, ili da će crći od gladi u selima – a oni koji ne pamte pionirsku zakletvu su nesvrstani na najgori mogući način: Svoji su, ali nisu ničiji.
Bilo kako bilo, osamdesete su takođe bile godine trzaja iz učmalosti. Kao i u prethodnim decenijama, trafike su obilovale stripovima, koji su na naše tržište dolazili sa tada meni skandaloznim kašnjenjem od desetak godina, ali tada se pojavilo i nekoliko izdanja koja su u velikoj meri promenila moj pogled na svet, pa su može biti i delom odgovorna za moj sadašnji mentalni sklop (ili rasklop). Mislim na „Horror“ i „Konan sagu“ Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca – i na „Dilana Doga“.
Zanimljivo, ali „Dilan“ je zapravo prvi strip koji sam u životu sam kupio. Bilo je to na inače loše snabdevenoj trafici ispred moje zgrade i bila je to treća epizoda serijala, „Noći punog meseca“. Naravno, kao sedmogodišnjeg klinca – ili već tako nešto po godinama – privukla me je i za današnje pojmove sjajna naslovnica sa vukodlakom koji napada Dilana, a nisam ni slutio na kakav ću sadržaj nabasati između korica. Naviknut na relativno jednostavne storije u redovnoj ponudi „Zlatne serije“ i „Lunovog magnus stripa“, uz povremene izlete ka relativno naivnom i neposrednom američkom stripu objavljivanom u „Eksu“, moj pretpubertetski um nije bio spreman na donekle nasilno, da ne kažem – pajsersko – subverzivno razvaljivanje i poigravanje sa meni tada nepoznatim žanrovskim i postžanrovskim klišeima. Moje očijukanje sa „Dogom“ potrajalo je sve do devedeset druge, kada mi je jedan stariji prijatelj pozajmio kompletne kolekcije „Doga“ i „Misterije“ i tada, sa već dvanaest godina, konačno sam se našao u prilici da sklopim čitavu priču o „detektivu strave i užasa“. U narednih nekoliko godina, do polaska u srednju školu, oba serijala iščitao sam na desetine puta, vraćajući se nekim epizodama, neke preskaćući. Kasnije, kako se „Dog“ povremeno vraćao na kioske i ja sam se vraćao epizodama koje bi mi se učinile zanimljivim, ali praskozorje novog milenijuma za mene je bio period otkrivanja svih širokih obzorja književne fantastike, koja mi je napokon postala dostupna u željenoj meri, a ono malo vremena što mi je ostalo za strip posvećivao sam američkoj produkciji. U međuvremenu, moj astrološki podznak – hrčak – nije mi davao mira sve dok nisam sakupio svih 59 brojeva Dnevnikovog „Doga“, ali sve je to stajalo na policama i u kutijama dok nisam prodao. Od šesnaeste godine života nisam pročitao nijednu od tih prvih, crno-crvenih epizoda.
I tako je bilo do Veselog četvrtka.
Naime, Veseli četvrtak je pre nekog broja godina započeo sa objavljivanjem nekoliko edicija posvećenih Dilanu, a za mene najznačajnija bila je upravo kolekcionarska, sa po tri redovna broja u tvrdom povezu. Bila mi je to prilika da svoju kolekciju vaskrsnem i ponovo oformim, ali nekako i dalje nisam imao želju da čitam te stripove, već sam ih samo skupljao i ređao po policama.
Kolekcionarska edicija Dilana Doga nedavno je prešla onih mističnih 59 originalnih svezaka i u Srbiji je prvi put legalno objavljena kultna epizoda „Frankenštajn“ – i to je za mene bio znak da se opet bacim na čitanje.
Prikaz, ili Ono zbog čega smo ovde:
Kolekcionarsko izdanje Dilana Doga #1 objedinjuje prve tri storije o naslovnom istraživaču natprirodnih pojava, odnosno „Zoru živih mrtvaca“, „Džeka Trboseka“ i „Noći punog meseca“.
„Zora živih mrtvaca“ je u velikoj meri odredila ton čitavog serijala, ne mazeći čitaoca nimalo, već ga odmah suočavajući kako sa Dilanovim problematičnim seksualnim životom, koji već na prvi pogled zrelom čitaocu telegrafiše da protagonista ima some serious issues, kako se to kaže u mom selu, tako i sa može biti ključnim Dilanovim antagonistom, čija pojavljivanja u raznim epizodama donekle stvaraju pripovedačku nit Dilanovog života i sprečavaju da se serijal rasturi u niz nepovezanih slučajeva, koji su zanimljivi svaki za sebe, ali opet bez nekog većeg značaja. Kroz interakciju protagoniste i antagoniste, što će se na posve drugi način ponoviti u „Džeku Trboseku“, scenarista nam sasipa u lice svoju obuzetost smrću i besmrtnošću. Ovo je tema kojom će se docnije često baviti i to uvek na setno-melanholičan način, ponekad se trudeći da izbriše granicu između života, smrti i sna, čak možda pokušavajući da kaže da je smrt svojevrsno utočište od života. Opet, njegov junak ni u jednom trenutku ne bira smrt, već se – iako koketira sa njom – grčevito drži života. To se ponajviše očitava u seksu, koji predstavlja krajnju pobedu nad smrću. Međutim, kako ćemo ubrzo saznati, Dilanova ljubavna veza je prolazne vrste, baš kao što je i život prolazan. Štaviše, čak i tada apsurdno mladoliki Dilan kao da je komentar na prolaznost života. Tu dolazimo do scenarističkog začaranog kruga, koji je zatvoren već u prvoj epizodi i po suptilnosti daleko prevazilazi većinu književnih dela koje sam imao u rukama.
Logično, glavni motiv – makar na površini – „Zore živih mrtvaca“ upravo su zombiji. U današnje vreme nameće se poređenje sa serijalom „Okružen mrtvima“ (The Walking Dead). U tom dvoboju, ako se ta dva dela uopšte mogu porediti, pobedu odnosi Dilan, makar po mom sudu. Razlog za ovaj stav ponajviše je to što se scenarista opredelio da zombije koristi kao preciznu alatku, dok su u „Okružen mrtvima“ oni tek scenografija kojom se ističe karakterni razvoj likova. Srećom, „Dilan Dog“ i „Okružen mrtvima“ su dva pola fantastike i ništa ne oduzimaju jedan drugome, ali valja naglasiti da „Dilan“ čak i nakon toliko godina od objavljivanja uspeva da izađe na kraj sa mlađim i aktuelnijim pretendentom, makar na poene.
Ocena: 4/5
„Džek Trbosek“ je druga sveska serijala i veliki pomak u drugom smeru u odnosu na prvu – premda, sa današnje tačke gledišta, očekivan pomak. „Dilan Dog“ je – slobodno se može reći – postavio temelje urbane fantastike pre nego što je ona u SAD bila čak i u zametku, a urbana fantastika se u velikoj meri oslanja na tradiciju detektivskih romana. Tako i „Džek Trbosek“ počinje naizgled u okultnom ključu, da bi vrlo brzo prerastao u prilično dobro osmišljenu detektivsku priču. Sećam se da je u ono vreme kraj ove epizode bio ubitačan (in more ways than one), dok mi je danas daleko manje upečatljiv i bio bih u iskušenju da kažem „Već viđeno“, samo da ga nisam upravu tu prvi put video. Naravno, ne govorim o konkretnoj završnici epizode, već o tom tipu završnica. Uostalom, shvatićete kada budete pročitali, ako „Džeka Trboseka“ niste već čitali u nekoj inkarnaciji.
Zreli scenaristički tonovi i u ovoj epizodi okrenuti su Dilanovom odnosu prema ženama i pažljiv čitalac već sada može da nasluti kakav će to odnos biti. Površnom čitaocu – kakvi smo svi bili – može se učiniti da Dilan Dog vodi savršen život i da, baš kao pravi noar detektivi, menja ljubavne veze bezmalo jednakom brzinom kao klijente, ali u „Džeku Trboseku“ pristup seksu pomalo je izmenjen u odnosu na prvu epizodu, pa je Dilan gurnut u nezrelu vezu sa nezrelom osobom, što dovodi do toga da njegovi postupci zapravo deluju zrelo i odgovorno. Međutim, ovo je samo scenaristički trik kojim se obmanjuje kako nevešti čitalac, tako i sam Dilan Dog.
Na stranu prilično solidna detektivska storija, mislim da je ova epizoda trenutak kada je Dilan zacementiran na pola puta između Petra Pana i Dorijana Greja. Ovo je takođe epizoda u kojoj se odnos Dilana Doga i njegovog sajdkika, Gruča, produbljuje i razrađuje, a Dilanova ljubav prema muzici prerasta iz namenski korišćenog motiva jeze, pokazanog u „Zori živih mrtvaca“ u stalno prisutan motiv u serijalu, koji će postati jedna od ključnih karakternih odrednica Dilana Doga, u istoj ravni sa violinom Šerloka Holmsa – recimo. Takođe se u serijal uvodi i očinska figura u Dilanovom životu, inspektor Blok, koji se konstantno kreće na liniji mentor-saveznik.
Ocena: 4/5
Poslednja epizoda u trobroju meni je jedna od omiljenih – i to ne samo stoga što je to prva epizoda „Dilana Doga“ koju sam kupio. Za mene je „Noći punog meseca“ upravo ono što me privlači urbanoj fantastici. Protagonisti su izmešteni iz gradskog okruženja na koje su navikli i njihovo nesnalaženje u divljinama nemačkih šuma ne može a da ne bude simpatično. Za promenu, u ovoj epizodi se sa seksom samo koketira – bar kada je o protagonisti reč – dok se opšti ton čitave epizode vrlo brzo iz detektivske priče o nestaloj osobi pomera ka primalnoj i divljoj fantaziji, koja bi sasvim lagodno mogla da se nađe na stranicama Tomasovog „Konana“. Nakon jedne pop-kulturne i jedne urbane epizode, „Noći punog meseca“ su podsetnik na divlje izvorište fantazije i horora, pa i na to da je priroda ovako ili onako u suštini nesavladiva, a čovek ne može a da ne bude potčinjen njoj čim se nađe van sigurnosti svojih betonskih zidina.
U suštini omaž bajkama braće Grim, ili makar epizoda nadahnuta tim bajkama, specifična je po svojevrsnoj dvostrukoj završnici i odlično urađenim epilogom, naizgled naivnim ali tako osmišljenim da nakon fantazi-festa kod čitaoca tek post festum budi osećaj jeze i podseća ga da je „Dilan Dog“ u suštini ne fantazijski već horor strip.
Ocena: 5/5
Ivan Jovanović Nightflier