Povratak na mesto stoner zločina – Stoned Jesus u Božidarcu
Helly Cherry
STONED JESUS (Kijev – Ukrajina) + Last Thrill (Beograd)
Centar za kulturu ’’Božidarac’’ – Beograd, 17.5.2018 – 20h
Sinoć, 17. maja, Centar za kulturu ’’Božidarac’’ je ponovo imao priliku da ugosti ukrajinske stoner/doom manijake Stoned Jesus pred velikim brojem fanova. U toj misiji pomogli su im beogradski rokeri Last Thrill, a za celokupno prikazano zadovoljstvo zadužen je bio Resetor, kao glavni i odgovorni organizator.
Vrata ’’Božidarca’’ su bila otvorena već u 20 časova, dok su se momci iz Last Thrill-a na binu popeli u 21h. Nažalost, poslovne obaveze na drugom frontu obavijene velom kapitalizma mi nisu dozvolile da se pojavim na vreme i u potpunosti ispratim nastup ovih beogradskih rokera. Stigao sam na poslednju numeru seta ’’Rock machine’’. Većina posetilaca i posetiteljki ovog događaja je tokom njihove izvedbe vreme utrošila u dvorištu kulturnog centra, odnosno ispred istog, na ulici. Međutim, onaj broj ljudi koji je Last Thrill ispratio do kraja nagradio ih je velikim aplauzom.
Skoro pola sata pauze uz zvuke stoner roka sa razglasa, te u 22.10, eto njih na bini. Ovi ukrajinski stoner/doom metalci su se skoro pa odomaćili u Beogradu. Nekoliko puta su posetili prestoni grad Srbije i svaki put je bio bolji od onog prethodnog. Ta gradacija je prikazana i dokazana i sinoć, što su i oni sami potvrdili. Interesantno je da su za relativno kratko vreme uspeli da postignu neke respektabilne rezultate - od kvaliteta muzičkog sadržaja, do fan baze. Plava svetla obasjaše pozornicu, a na istu izleteše Igor, Sid i Dima.
Centar za kulturu ’’Božidarac’’ – Beograd, 17.5.2018 – 20h
Sinoć, 17. maja, Centar za kulturu ’’Božidarac’’ je ponovo imao priliku da ugosti ukrajinske stoner/doom manijake Stoned Jesus pred velikim brojem fanova. U toj misiji pomogli su im beogradski rokeri Last Thrill, a za celokupno prikazano zadovoljstvo zadužen je bio Resetor, kao glavni i odgovorni organizator.
Vrata ’’Božidarca’’ su bila otvorena već u 20 časova, dok su se momci iz Last Thrill-a na binu popeli u 21h. Nažalost, poslovne obaveze na drugom frontu obavijene velom kapitalizma mi nisu dozvolile da se pojavim na vreme i u potpunosti ispratim nastup ovih beogradskih rokera. Stigao sam na poslednju numeru seta ’’Rock machine’’. Većina posetilaca i posetiteljki ovog događaja je tokom njihove izvedbe vreme utrošila u dvorištu kulturnog centra, odnosno ispred istog, na ulici. Međutim, onaj broj ljudi koji je Last Thrill ispratio do kraja nagradio ih je velikim aplauzom.
Skoro pola sata pauze uz zvuke stoner roka sa razglasa, te u 22.10, eto njih na bini. Ovi ukrajinski stoner/doom metalci su se skoro pa odomaćili u Beogradu. Nekoliko puta su posetili prestoni grad Srbije i svaki put je bio bolji od onog prethodnog. Ta gradacija je prikazana i dokazana i sinoć, što su i oni sami potvrdili. Interesantno je da su za relativno kratko vreme uspeli da postignu neke respektabilne rezultate - od kvaliteta muzičkog sadržaja, do fan baze. Plava svetla obasjaše pozornicu, a na istu izleteše Igor, Sid i Dima.
 |
| foto: Strahinja Rupnjak |
Pesma kojoj su otpočeli ovaj šou bila je ’’Rituals of the Sun’’ sa poslednjeg albuma iz 2015. godine ’’The Harvest’’. Jasno je bilo da krcati ’’Božidarac’’ neće mirovati, pa se od prvog rifa krenula talasati cela sala. Simultani hedbeng dugačkokosih članova benda, šetanje po rifovima i po stejdžu, neverbalna komunikacija kroz osmehe sa publikom, agilnost čitavog sastava - sve se to nekako preplitalo već u prvim minutima koncerta. Igor se po sredini pesme malo ubacio u ulogu dirigenta, a pri kraju iste šerovao mikrofon sa basistom Sidom.
Prvo obraćanje se desilo pre druge pesme. Sve vreme je ono šetalo od sirovog do srdačnog, a takav je valjda koncept sada već verbalne komunikacije. Igor, sa sve majicom Marillion-a, predstavio je novog bubnjara Dimu, sa sve majicom Misfits-a, koji je takođe poslednji put posetio Beograd 2016. godine, tada u ulozi bubnjara benda 5R6 - gosta turneje ’’Ustondiranog Isusa’’. Pošto smo se upoznali, izljubili i izgrlili, skoknuli smo sa njima u 2012. godinu – album ’’Seven Thunders Roar’’ – numerom ’’Electric Mistress’’. Progres se nastavlja, bar kod auditorijuma. Prvi jači singalong se upravo tokom ove pesme dogodio, dok je na kraju iste dospeo do znatno viših decibela.
Nasmejani i vidno dobro raspoloženi gitarista, frontmen, glava čitave priče najavio nam je izlazak novog, četvrtog studijskog albuma za septembar ove godine, te je u tom smislu odsvirana nova stvar ’’Hands Resist Him’’ koja će se na njemu naći. Ima je već sada na nekim live session snimcima po youtube-u, pa je i ona delovala dosta poznato narodu pred binom. No ipak je veću pažnju zavredila iduća ’’Black Woods’’ sa prvog albuma, čime su Ukrajinci zaokružili diskografsku im priču, odnosno sa svakog albuma, kao i onog u nastajanju, odsvirali po traku. Tokom ove numere Igor je stigao i da ’’baci kosku’’ prvim redovima, dok su skoro svi ti udarni redovi (opet) pri finišu napravili najveću šutku večeri i boga mi najdugotrajniju. Pošto je poslednji rif odzvonio dobili su takav aplauz, da je svirka bila sedeća on bi bio u rangu ’’standing ovations’’. Tada je ona srdačnost o kojoj sam pisao na početku izveštaja zablistala u potpunom sjaju, te se Igor ’’from the bottom of his heart’’ zahvalio Beogradu i masi koja je definitivno pružala maksimume u tim trenucima.
Još jedna nova traka se našla na repertoaru. Njeno ime nažalost ne znam, ali je bomba. Ako će i druge stvari biti nalik ovoj na dolazećem albumu, onda nema brige – biće im to najbolji do sada. Kao i do tada, publika nije sedela skrštenih ruku, iako je pesma potpuno nova. Spontano je krenulo sa pokličima ’’hej, hej’’, pa se onda na to dodalo navijačko praćenje ritma tapšanjem, da bi na posletku, ono ’’hej, hej’’, zamenilo ’’oi, oi, oi’’. Zbuniše se i vokalno-instrumentalni izvođači, ali je očigledno bilo da im se dopada. Tačno je 23č, a oni uz zahvalnicu odlaze sa bine.
Svi smo se začudili ovom potezu i zbunjeni zinuli, ali su nas u normalna stanja vratili brzim povratkom na bis. Sporadični nearikulisani ’’I’m the mountain’’ se prolamao ’’Božidarcem’’, pa su molitve uslišene. Krenuli su lagani uvodni tonovi numere, kad odjednom Igor kreće da poje ’’I'm never gonna dance again, guilty feet have got no rhythm...’’, stihove notornog hita ’’Careless Whisper’’ George Michael-a (RIP). Uvertira u pakao koji je usledio. Kapiram da su i konobari, i momci iz obezbeđenja zapevali uvodnu stofu pesme. Grmelo je ’’I’m the Mountain’’ do Crvenog Krsta. Skandiralo se, navijački/horski pevalo, šutke su sevale, neuspeli wall of death bljesnuo, a Igor mrtav ’ladan, u jednom momentu, snimao delirijum u publici, saborce iz benda i sebe kako se krevelji. Dvadeset minuta su je svirali, a kapiram da su još toliko, da bi isto, a možda i još bolje bilo.
I dalje je to malo svirke, svi hoće još. Vratiše se još jednom da veče zatvore sa ’’Here Come The Robots’’ koju je Igor najavio kao uspavanku za laku noć. Pre toga je pankerski popljuvao vodom frontline, potom sebe, podrignuo i saopštio nam da se retko kada vraćaju dva puta na bis, ali da su jednostavno morali. A morali su nije da nisu jer je ovoliku euforiju i podršku iz mase valjalo nagraditi. Uspavanka beše najbrža pesma, pa je Igor završetak koncerta dočekao sa pet žica jer mu se jedna u sred srede pokidala. Pet minuta drugog bisa i u 23.25, ende – ali ovoga puta stvarno. Rasveta off, binski erkondišn off, dimovi off, svetla kluba on. Naveo sam primer srdačnog, a za kraj ću i onog sirovog – Igor skinu majicu, obrisa se ispod pazuha, onda malo i mošnice i baci majicu Marillion-a u publiku. Skočiše par njih da je dohvate, a neko je i uspeo...
Sve u svemu dobar koncert, no možda kraći od očekivanog. Stoned Jesus su bili super, ali je angažovanost publike nekako lajtmotiv večeri. Toliku podršku su im poštovaoci i poštovateljke ovog sastava pružili da bi ih trebalo nekako odlikovati. S obzirom na to da je Igor, najavljujući novi album, pominjao balkansku promociju, neka nagrada bude beogradski datum – ponovo. Niko se neće buniti, a uzimajući u obzir gradaciju koja se šunja ovim izveštajem, još veći haos u najavi.
Nemanja Mitrović Timočanin
Prvo obraćanje se desilo pre druge pesme. Sve vreme je ono šetalo od sirovog do srdačnog, a takav je valjda koncept sada već verbalne komunikacije. Igor, sa sve majicom Marillion-a, predstavio je novog bubnjara Dimu, sa sve majicom Misfits-a, koji je takođe poslednji put posetio Beograd 2016. godine, tada u ulozi bubnjara benda 5R6 - gosta turneje ’’Ustondiranog Isusa’’. Pošto smo se upoznali, izljubili i izgrlili, skoknuli smo sa njima u 2012. godinu – album ’’Seven Thunders Roar’’ – numerom ’’Electric Mistress’’. Progres se nastavlja, bar kod auditorijuma. Prvi jači singalong se upravo tokom ove pesme dogodio, dok je na kraju iste dospeo do znatno viših decibela.
Nasmejani i vidno dobro raspoloženi gitarista, frontmen, glava čitave priče najavio nam je izlazak novog, četvrtog studijskog albuma za septembar ove godine, te je u tom smislu odsvirana nova stvar ’’Hands Resist Him’’ koja će se na njemu naći. Ima je već sada na nekim live session snimcima po youtube-u, pa je i ona delovala dosta poznato narodu pred binom. No ipak je veću pažnju zavredila iduća ’’Black Woods’’ sa prvog albuma, čime su Ukrajinci zaokružili diskografsku im priču, odnosno sa svakog albuma, kao i onog u nastajanju, odsvirali po traku. Tokom ove numere Igor je stigao i da ’’baci kosku’’ prvim redovima, dok su skoro svi ti udarni redovi (opet) pri finišu napravili najveću šutku večeri i boga mi najdugotrajniju. Pošto je poslednji rif odzvonio dobili su takav aplauz, da je svirka bila sedeća on bi bio u rangu ’’standing ovations’’. Tada je ona srdačnost o kojoj sam pisao na početku izveštaja zablistala u potpunom sjaju, te se Igor ’’from the bottom of his heart’’ zahvalio Beogradu i masi koja je definitivno pružala maksimume u tim trenucima.
Još jedna nova traka se našla na repertoaru. Njeno ime nažalost ne znam, ali je bomba. Ako će i druge stvari biti nalik ovoj na dolazećem albumu, onda nema brige – biće im to najbolji do sada. Kao i do tada, publika nije sedela skrštenih ruku, iako je pesma potpuno nova. Spontano je krenulo sa pokličima ’’hej, hej’’, pa se onda na to dodalo navijačko praćenje ritma tapšanjem, da bi na posletku, ono ’’hej, hej’’, zamenilo ’’oi, oi, oi’’. Zbuniše se i vokalno-instrumentalni izvođači, ali je očigledno bilo da im se dopada. Tačno je 23č, a oni uz zahvalnicu odlaze sa bine.
Svi smo se začudili ovom potezu i zbunjeni zinuli, ali su nas u normalna stanja vratili brzim povratkom na bis. Sporadični nearikulisani ’’I’m the mountain’’ se prolamao ’’Božidarcem’’, pa su molitve uslišene. Krenuli su lagani uvodni tonovi numere, kad odjednom Igor kreće da poje ’’I'm never gonna dance again, guilty feet have got no rhythm...’’, stihove notornog hita ’’Careless Whisper’’ George Michael-a (RIP). Uvertira u pakao koji je usledio. Kapiram da su i konobari, i momci iz obezbeđenja zapevali uvodnu stofu pesme. Grmelo je ’’I’m the Mountain’’ do Crvenog Krsta. Skandiralo se, navijački/horski pevalo, šutke su sevale, neuspeli wall of death bljesnuo, a Igor mrtav ’ladan, u jednom momentu, snimao delirijum u publici, saborce iz benda i sebe kako se krevelji. Dvadeset minuta su je svirali, a kapiram da su još toliko, da bi isto, a možda i još bolje bilo.
I dalje je to malo svirke, svi hoće još. Vratiše se još jednom da veče zatvore sa ’’Here Come The Robots’’ koju je Igor najavio kao uspavanku za laku noć. Pre toga je pankerski popljuvao vodom frontline, potom sebe, podrignuo i saopštio nam da se retko kada vraćaju dva puta na bis, ali da su jednostavno morali. A morali su nije da nisu jer je ovoliku euforiju i podršku iz mase valjalo nagraditi. Uspavanka beše najbrža pesma, pa je Igor završetak koncerta dočekao sa pet žica jer mu se jedna u sred srede pokidala. Pet minuta drugog bisa i u 23.25, ende – ali ovoga puta stvarno. Rasveta off, binski erkondišn off, dimovi off, svetla kluba on. Naveo sam primer srdačnog, a za kraj ću i onog sirovog – Igor skinu majicu, obrisa se ispod pazuha, onda malo i mošnice i baci majicu Marillion-a u publiku. Skočiše par njih da je dohvate, a neko je i uspeo...
Sve u svemu dobar koncert, no možda kraći od očekivanog. Stoned Jesus su bili super, ali je angažovanost publike nekako lajtmotiv večeri. Toliku podršku su im poštovaoci i poštovateljke ovog sastava pružili da bi ih trebalo nekako odlikovati. S obzirom na to da je Igor, najavljujući novi album, pominjao balkansku promociju, neka nagrada bude beogradski datum – ponovo. Niko se neće buniti, a uzimajući u obzir gradaciju koja se šunja ovim izveštajem, još veći haos u najavi.
Nemanja Mitrović Timočanin