Stoner petak: Puta Volcano, Purple Dino i Nađa nastupili u "Fabrici"
Helly Cherry
Sinoć sam u popularnoj novosadskoj „Fabrici“ pod okriljem SKC-a, prisustvovao gostovanju dva odlična predstavnika grčke, inače fantastične, stoner scene. Pred nedovoljno velikim brojem ljudi svirali su Purple Dino iz Ksantija i Puta Volcano, bend iz grčke prestonice, Atine. Podrška im je bila naša Nadja (Vračarić), vokal, gitara, efekti, potpomognuta maestralnim Markom Ćurčićem na bas gitari.
Pošto se prostor prilično kilavo punio, sama svirka počela sa bar petnaest minuta zakašnjenja (trebalo je u 21 h, „Fabrika“ se u poslednje vreme prilično tačno drži satnice) i hipnotički zvuci gitare i Nađin sanjivi glas su krenuli da odjekuju prilično praznom salom. Kako je Nadjina svirka odmicala tako se i prostor punio, a publika kravila. Ne mogu da vam nabrajam pesme koje je Nadja svirala (jer nisam baš previše upoznat sa njenim opusom), ali ih je bilo šest i cenim da je publici predstavila sve četiri sa aktuelnog EP-ja „Venus in Gemini“.
Nadjin zvuk gitare, kao i glas koji se kreće od šapata do vriska, od nežnog do nervoznog i pesme koncipirane tako da se neumitno (ne i neumesno) porede sa opusom jedne Chelsea Wolfe ili da predstavljaju soundtrack za, recimo, „True Detective“ , kao i njen živi nastup daje mi za pravo da Nadjinu okarakterišem kao spoj alternativnog rocka, americane i dreampopa što je, priznaćete prilično retko za ove prostore.
Ima još izvođača koji na sličan način iskazuju svoju umetnost, ali ne mnogo. Marko Ćurčić (Panteleimon, Esoteric Oil Lamp, Dragons Fuel, Sonic Dystopia i mnogi drugi bendovi) je svojom virtuoznošću sviranja bas gitare Nadjin performans izdigao na viši nivo. Sve u svemu, za mene prijatno iznenađenje...
Purple Dino čine tri bradata tipa bliži četrdesetim nego tridesetim godinama i čini mi se, nešto mlađi i lepši (kako reče jedna devojčica iz publike) frontmen koji sviraju stoner, ali bliži klasičnom hard rocku i njihov zvuk nije toliko prepun efekata, a gitare nisu prebudžene. Pesme od standardnih 4-5 minuta jasne forme sa tek usputnim uplivima psihodeličnog i improvizujućeg prilično su razmrdali sada već nešto veći broj posetilaca i energija koju su emitovali sa bine naterala je publika na reakciju pa je bilo i pevanja refrena (koji, istina nisu nešto teški za naučiti), cupkanja, skakanja i podvriskivanja. Predstavili su nam skoro čitav aktuelni album „And Now What“ koji je izašao krajem prošle godine i dve pesme sa prve ploče izdate 2014. godine pod nazivom „Jurrasic Bar“. Meni lično najbolje su legle „Soul On Fire“, gde smo mogli čak čuti i prizvuk jednih „The Cult“ i „2day“ koji bi komotno mogao da potpadne u hardcore žanr, kao i sjajna „Truck“ u koju su efektno ubacili deo antologijske „Ace of Spades“ (znate već čije). Pedesetak minuta svirke je bilo dovoljno da nas Purple Dino uvere da su dobar bend.
A onda, harizmatična Luna i ostatak benda izlaze na binu tačno u 23 časa i zvuk neobjašnjivo postaje kristalno čist, za razliku od prilično zamućenog dok je svirao Purple Dino. Da li je to urađeno namerno ili je tonac benda Puta Volcano čarobnjak ne mogu vam sa sigurnošću reći, ali je bilo evidentno da je zvuk bio prilično bolji i jasniji. Ipak, da sve ne prođe bez problema, već na početku druge pesme „Moebius“ gitarsko pojačalao je krenulo da pravi problem pa je pauza potrajala i čitavih deset minuta. Kada je situacija sa ampom rešena, bend je nastavio da predstavlja aktuelan album „Harmony Of Spheres“ koji sam preslušao mnogo puta i svaki put je na mene ostavljao sve bolji utisak koji je bend potvrdio svojim live izvođenjem. Nešto čvršći zvuk nego na ploči (što je i normalno), harizmatična Luna Stoner (sumnjam da joj je to pravo prezime ☺) i vrlo uigran i usviran bend daje mi za pravo da od Puta Volcano očekujem da vrlo brzo napravi mnogo veći uspeh nego do sada. Jedan trivijalni podatak da ovaj bend ima potencijala je i taj što im je prvi album „Represent Victory Below Eye“ producirao (skoro preminuli) Chris Tsangarides poznat po produciranju albuma i takvim veličinama kao što su Black Sabbath, UFO, Judas Priest, Killing Joke pa i Depeche Mode.
Pored svih pesama sa akutelne ploče (meni su se već odranije posebno dopale „Jovian Winds“, „Neon“ i „Infinity“, odsvirali su i nekoliko stvari sa prethodna dva tako da je bend predstavio celu svoju diskografiju u sat i recimo petnaest minuta odlične svirke. Iznenađen sam bio da su neke refrene pojedini gledaoci pevali u glas sa Lunom, što je reakcija publike bila prilično dobra, a zasmetalo mi je ponavljanje u nedogled rečenice „Thank you, you are great audience“ što donekle daje utisak izveštačenosti.
Sve u svemu, još jedno prijatno veče u „Fabrici“ koje je moglo biti i izvanredno da je bilo više publike i da meni nije pobegao zadnji bus...Opet, nije mi žao.
Zoran Popnovakov
 |
| foto: Vovka Chudinov |
Pošto se prostor prilično kilavo punio, sama svirka počela sa bar petnaest minuta zakašnjenja (trebalo je u 21 h, „Fabrika“ se u poslednje vreme prilično tačno drži satnice) i hipnotički zvuci gitare i Nađin sanjivi glas su krenuli da odjekuju prilično praznom salom. Kako je Nadjina svirka odmicala tako se i prostor punio, a publika kravila. Ne mogu da vam nabrajam pesme koje je Nadja svirala (jer nisam baš previše upoznat sa njenim opusom), ali ih je bilo šest i cenim da je publici predstavila sve četiri sa aktuelnog EP-ja „Venus in Gemini“.
Nadjin zvuk gitare, kao i glas koji se kreće od šapata do vriska, od nežnog do nervoznog i pesme koncipirane tako da se neumitno (ne i neumesno) porede sa opusom jedne Chelsea Wolfe ili da predstavljaju soundtrack za, recimo, „True Detective“ , kao i njen živi nastup daje mi za pravo da Nadjinu okarakterišem kao spoj alternativnog rocka, americane i dreampopa što je, priznaćete prilično retko za ove prostore.
Ima još izvođača koji na sličan način iskazuju svoju umetnost, ali ne mnogo. Marko Ćurčić (Panteleimon, Esoteric Oil Lamp, Dragons Fuel, Sonic Dystopia i mnogi drugi bendovi) je svojom virtuoznošću sviranja bas gitare Nadjin performans izdigao na viši nivo. Sve u svemu, za mene prijatno iznenađenje...
 |
| foto: Vovka Chudinov |
Purple Dino čine tri bradata tipa bliži četrdesetim nego tridesetim godinama i čini mi se, nešto mlađi i lepši (kako reče jedna devojčica iz publike) frontmen koji sviraju stoner, ali bliži klasičnom hard rocku i njihov zvuk nije toliko prepun efekata, a gitare nisu prebudžene. Pesme od standardnih 4-5 minuta jasne forme sa tek usputnim uplivima psihodeličnog i improvizujućeg prilično su razmrdali sada već nešto veći broj posetilaca i energija koju su emitovali sa bine naterala je publika na reakciju pa je bilo i pevanja refrena (koji, istina nisu nešto teški za naučiti), cupkanja, skakanja i podvriskivanja. Predstavili su nam skoro čitav aktuelni album „And Now What“ koji je izašao krajem prošle godine i dve pesme sa prve ploče izdate 2014. godine pod nazivom „Jurrasic Bar“. Meni lično najbolje su legle „Soul On Fire“, gde smo mogli čak čuti i prizvuk jednih „The Cult“ i „2day“ koji bi komotno mogao da potpadne u hardcore žanr, kao i sjajna „Truck“ u koju su efektno ubacili deo antologijske „Ace of Spades“ (znate već čije). Pedesetak minuta svirke je bilo dovoljno da nas Purple Dino uvere da su dobar bend.
 |
| foto: Vovka Chudinov |
A onda, harizmatična Luna i ostatak benda izlaze na binu tačno u 23 časa i zvuk neobjašnjivo postaje kristalno čist, za razliku od prilično zamućenog dok je svirao Purple Dino. Da li je to urađeno namerno ili je tonac benda Puta Volcano čarobnjak ne mogu vam sa sigurnošću reći, ali je bilo evidentno da je zvuk bio prilično bolji i jasniji. Ipak, da sve ne prođe bez problema, već na početku druge pesme „Moebius“ gitarsko pojačalao je krenulo da pravi problem pa je pauza potrajala i čitavih deset minuta. Kada je situacija sa ampom rešena, bend je nastavio da predstavlja aktuelan album „Harmony Of Spheres“ koji sam preslušao mnogo puta i svaki put je na mene ostavljao sve bolji utisak koji je bend potvrdio svojim live izvođenjem. Nešto čvršći zvuk nego na ploči (što je i normalno), harizmatična Luna Stoner (sumnjam da joj je to pravo prezime ☺) i vrlo uigran i usviran bend daje mi za pravo da od Puta Volcano očekujem da vrlo brzo napravi mnogo veći uspeh nego do sada. Jedan trivijalni podatak da ovaj bend ima potencijala je i taj što im je prvi album „Represent Victory Below Eye“ producirao (skoro preminuli) Chris Tsangarides poznat po produciranju albuma i takvim veličinama kao što su Black Sabbath, UFO, Judas Priest, Killing Joke pa i Depeche Mode.
Pored svih pesama sa akutelne ploče (meni su se već odranije posebno dopale „Jovian Winds“, „Neon“ i „Infinity“, odsvirali su i nekoliko stvari sa prethodna dva tako da je bend predstavio celu svoju diskografiju u sat i recimo petnaest minuta odlične svirke. Iznenađen sam bio da su neke refrene pojedini gledaoci pevali u glas sa Lunom, što je reakcija publike bila prilično dobra, a zasmetalo mi je ponavljanje u nedogled rečenice „Thank you, you are great audience“ što donekle daje utisak izveštačenosti.
Sve u svemu, još jedno prijatno veče u „Fabrici“ koje je moglo biti i izvanredno da je bilo više publike i da meni nije pobegao zadnji bus...Opet, nije mi žao.
Zoran Popnovakov