Priče o spotovima (44): Mortal Kombat – Devedesete
Helly Cherry
Oni koji prate moje pisanje verovatno znaju kakvo mi je mišljenje o bendovima kao što je „Mortal Kombat“, ali za one koji to ne znaju, evo najkraće verzije – ne podnosim parodijske bendove, pa iako su to vrhunski muzičari koji prave pesme sa komplikovanim gitarskim solažama, meni je takva muzika poptuno neslušljiva, jer je humor koji koriste najčešće na nivou „Kursadžija“, a geg pesme mogu da me zabave dva-tri puta, ali zaista ne mogu da ih aktivno slušam. Ali ipak volim da pogledam neki od tih spotova.
Parodijski okvir ovakvih pesama dozvoljava veliki broj referenci na već poznate izvore, pa tako u samom startu muzičkog videa za pesmu „Devedesete“ vidimo umrlice sa imenima članova benda „Mortal Kombat“, što kreativno aludira na kultni film „Vidimo se u čitulji“. Odatle se nastavlja niz reciklaže svih elemenata koji označavaju kulturu devedesetih: patike, kajle, kožne jakne na šuškave trendže, pištolji i brza kola, sa tim što ovaj poslednji element autor spota koristi kao obrt u očekivanju – umesto bemvea, likovi se voze u jugu. Ipak, ovaj element nije čin kreativnosti, već na neki način prepričavanje teksta pesme, pa samim tim i nije toliki obrt i izneveravanje očekivanja gledalaca, ali ipak je fin detalj u parodijskom kontekstu celog spota.
Nastavak spota donosi miks onih tipičnih momenata iz „rokerskih“ spotova, kao što je krupan kadar na gitarsku solažu, sa elementima karakterističnim za „siti rekords“ spotove, parkirane automobile i ekipu koja maše utokama dok se napucane ribe trte i mlate kosom. Zbog toga izgleda kao da parodijski momenat proždire samog sebe, pa se gubi granica da li je ovaj spot ismejavanje devedesetih ili njihovo novo preoblikovanje i neka vrsta veličanja, iako tekst sugeriše drugačije. U kvalitetnoj parodiji uvek postoji neka dodatna priča, novo umetničko delo koje ne komunicira samo sa osnovom koju parodira, već pravi i nešto potpuno novo. Tako nešto fali ovom spotu, jer sve što vidimo je ponavljanje i odglumljeno prikazivanje onoga kako ekipa iz „Mortal kombata“ i autor spota (Stavrography) doživljavaju devedesete. Ipak, postoje neki ubitačni detalji zbog kojih ipak doživljavam ovaj muzički video kao uspeo.
Tu mislim na onaj momenat kada likovi piju dizel koji prodaju sa haube juga, onaj kadar u kojem automobil driftuje oko stola za kojim sede članovi benda, a pogotovo onu kratku scenu (2:55) kada naloženi pas pokušava da opšti sa nogom plavuše iz spota. Zbog te tri scene ipak cenim ovaj muzički video, iako mislim da je ostatak materijala čisto trošenje vremena i resursa, apsolutno ništa novo i originalno, što ovu parodiju čini neuspelim vicem.
Ovaj muzički video može da posluži kao primer sa kojim se sve izazovima susreću spotovi koji se zasnivaju na parodiji, jer nije poenta samo napraviti gomilu posprdnih aluzija na već poznate elemente, već stvoriti jedinstveno umetničko delo koje možete da konzumirate čak i ako ne poznajete osnovu od koje je parodija krenula.
Parodijski okvir ovakvih pesama dozvoljava veliki broj referenci na već poznate izvore, pa tako u samom startu muzičkog videa za pesmu „Devedesete“ vidimo umrlice sa imenima članova benda „Mortal Kombat“, što kreativno aludira na kultni film „Vidimo se u čitulji“. Odatle se nastavlja niz reciklaže svih elemenata koji označavaju kulturu devedesetih: patike, kajle, kožne jakne na šuškave trendže, pištolji i brza kola, sa tim što ovaj poslednji element autor spota koristi kao obrt u očekivanju – umesto bemvea, likovi se voze u jugu. Ipak, ovaj element nije čin kreativnosti, već na neki način prepričavanje teksta pesme, pa samim tim i nije toliki obrt i izneveravanje očekivanja gledalaca, ali ipak je fin detalj u parodijskom kontekstu celog spota.
Nastavak spota donosi miks onih tipičnih momenata iz „rokerskih“ spotova, kao što je krupan kadar na gitarsku solažu, sa elementima karakterističnim za „siti rekords“ spotove, parkirane automobile i ekipu koja maše utokama dok se napucane ribe trte i mlate kosom. Zbog toga izgleda kao da parodijski momenat proždire samog sebe, pa se gubi granica da li je ovaj spot ismejavanje devedesetih ili njihovo novo preoblikovanje i neka vrsta veličanja, iako tekst sugeriše drugačije. U kvalitetnoj parodiji uvek postoji neka dodatna priča, novo umetničko delo koje ne komunicira samo sa osnovom koju parodira, već pravi i nešto potpuno novo. Tako nešto fali ovom spotu, jer sve što vidimo je ponavljanje i odglumljeno prikazivanje onoga kako ekipa iz „Mortal kombata“ i autor spota (Stavrography) doživljavaju devedesete. Ipak, postoje neki ubitačni detalji zbog kojih ipak doživljavam ovaj muzički video kao uspeo.
Tu mislim na onaj momenat kada likovi piju dizel koji prodaju sa haube juga, onaj kadar u kojem automobil driftuje oko stola za kojim sede članovi benda, a pogotovo onu kratku scenu (2:55) kada naloženi pas pokušava da opšti sa nogom plavuše iz spota. Zbog te tri scene ipak cenim ovaj muzički video, iako mislim da je ostatak materijala čisto trošenje vremena i resursa, apsolutno ništa novo i originalno, što ovu parodiju čini neuspelim vicem.
Ovaj muzički video može da posluži kao primer sa kojim se sve izazovima susreću spotovi koji se zasnivaju na parodiji, jer nije poenta samo napraviti gomilu posprdnih aluzija na već poznate elemente, već stvoriti jedinstveno umetničko delo koje možete da konzumirate čak i ako ne poznajete osnovu od koje je parodija krenula.
Pročitajte i prethodne tekstove našeg serijala "Priče o spotovima".
Andrea Kane