Ovogodišnje izdanje temerinskog depressive black metal benda Joys of Life mi se mnogo više svideo od debija objavljenog pre tri godine. Možda je to samo do trenutka u kome sam trenutno, kada mi više odgovara neka mračnija i sporija muzika. No, nebitno - smatram da je Dopamine&Serotonine, pokretač ovog projekta, u međuvremenu našao pravu formulu kojom je jedan, iskreno rečeno, „umrtvljen” podžanr učinio... pa, malo manje mrtvim.
Iako su numere osetno duže nego na prethodnom izdanju, daleko od toga da su monotonije. Naprotiv, zbog same produkcije, konkretnijih i sređenijih aranžmana, te lepe boje gitara i naglašenog basa, samo izdanje je veoma slušljivo. Atmosfera je daleko od depresivne, te se više može nazvati melanholičnom. Ne tako česte brže deonice prave odličan kontrast u odnosu na one ultra-spore: dinamične su i kao stvorene za mlataranje kosom, pod uslovom da je imate.
U periodu kada sam otkrivao black metal (pre gotovo pune dve decenije), voleo sam da čujem bendove koji su svirali sporiju verziju ovog žanra. Pogotovo su mi prijale pesme koje su sadržale duge, melodične i harmonične deonice, a koje su delovale neverovatno opuštajuće. Čak i kada je u pitanju bio onaj najsiroviji blekeraj, uvek se moglo pronaći nešto posve unikatno. Ausweg, Existenzfeind i te kako nudi tako nešto, što me posebno raduje, ponajviše zbog toga što me vraća u vreme kada su sitne stvari mogle da me oduševe.

Vokali su možda najslabija stavka, iako sami po sebi nisu loši. Ja generalno ne volim ni kreštave scream-ove, ni polupromukle harsh-ove (koji se na albumu sporadično pojavljuju), mada se takva kombinacija vokala odlično uklapa uz ovakvu muziku. Iskreno govoreći, ne znam da li bi krajnji rezultat izdanja bio toliko dobar da se nije izabralo jedno ovakvo opskurno rešenje.
Drago mi je što je Joys of Life ostao veran svojim korenima, ali mi je još draže što je svoju priču preneo na viši nivo. U ovom podžanru je teško bilo šta novo izmisliti, ali mesta za svežije ideje svakako ima, pogotovo ako su kvalitetne kao u ovom slučaju. Dok je debi Dem Tod Ѕei Dank bio pomalo naporan za slušanje (ako niste bili posebno pripremljeni za njegovo „konzumiranje”), sa Ausweg, Existenzfeind je situacija posve drugačija. 4/5.

Antonio Jovanović