Zamolio me Toni da napišem neki tekst za novu Ciklonizaciju (gde je i izvorno objavljen u trećem broju). Nisam dugo razmišljao šta bih mogao da pošaljem. Već duže vreme mi se po glavi mota "kako je propao rokenrol". Puno se piše o tome, puno je i razloga ali evo samo jednog od aspekta priče nad kojim bih voleo da se svi zamislimo.

Rokenrol (i svi njegovi podžanrovi i derivati) umire. Svesni smo svi toga. Gledamo i (uglavnom) ne radimo ništa. U stvari lažem. "Plačemo iza tamnih naočara" i gledamo njegove poslednje trzaje. A u stvari poslednji trzaji rokenrola su poslednji trzaji nas samih. Nespremnih i nezainteresovanih da uradimo bilo šta po tom pitanju. Osim "da blejimo ispred i seremo kako je scena mrtva". I u svoj toj gordosti smo najpametniji i jedini ispravni. Da li je baš tako?

Kada smo poslednji put uložili malo truda da otkrijemo neki novi bend? Kada smo poslednji put platili ulaznicu za koncert, kupili (sada već digitalno ili bilo kakvo) izdanje? Kada smo poslednji put cenili ljude koji se cimaju za nas, da bi nama nešto predstavili? Jesmo li se ikada zapitali šta taj bend, organizator, rokenrol novinar ulaže da bi nama nešto predstavio? Kada smo poslednji put izašli iz zone komfora i odgledali neki novi, a ne već poznati bend?

Pokušajmo da odgovorimo sebi na ova pitanja. Poražavajuće zar ne? Ali smo zato uvek spremni da kritikujemo. Koliko puta smo izgovorili: bend je sranje, narodnjaci su seljaci, svuda kič, šund, Pink, Happy... A mi smo svi iznad tog primitivizma jer smo bolji. Ali da li smo?

Ako pogledamo bilo kog konzumenta Pink, Happy, kič, šund, narodnjačke podkulture, kako oni žive? To su ljudi (bilo koje generacije) koji to iskreno vole. Oni izađu u grad, odu u klub, plate kartu za Marka Bulata (koja je i nekoliko puta skuplja od andergraund koncerta), popiju po neko piće, provedu se, smuvaju se, svađaju se, vole se, vesele se... i vrate se kući puni utisaka. I sledećeg vikenda urade isto. I opet im bude super. I nije im žao.

To su ljudi kao mi, nemaju oni više para od nas, nismo mi ništa veća "sirotinja" od njih jer dolazimo iz istih krugova. Dakle nije stvar u novcu. Stvar je u tome da su ti ljudi u svojoj strasti i interesovanju (koja god ona bila - provod, koncert, cd) iskreniji. Nije im žao da daju svoj novac i da za taj novac nešto dobiju. Vole to što vole, ne kriju to, spremni su da podrže i da im bude lepo.

Zovemo ih pogrdno seljacima, primitivcima, šabanima. Ali po čemu smo mi to bolji kada i dalje licemerno blejimo ispred kluba jer nam je karta od 200 dinara za 2 benda skupa? Zar jedan autorski bend, pa makar bio i loš ili na početku ne vredi čak ni 100 dinara? Izvinite, ali meni je to toliko poražavajuće. Koliko smo onda iskreni u svojoj ljubavi prema rokenrolu, buntu, prema nečemu drugačijem? Po čemu smo mi to bolji od pripadnika kič i šund podkulture? Reći ću vam - ni po čemu! Izgleda da smo obični foliranti koji od svoje uobraženosti i "bolji smo od vas" kompleksa ne vide sopstvenu propast.

Izgleda da je to pivo ispred kluba ipak bolje od zezanja ispred bine. Ali onda rokenrol i treba da umre jer ga ne i zaslužujemo. Mislite o tome...


Nenad