Zoran Jović je multimedijalni umetnik, rođen 25.05.1967. godine u kuhinji svoje kuće, u Banatskom Novom Selu. U svetu muzike je preko 30 godina poznat pod pseudonimom ĐAVO. Bio je bubnjar, tekstopisac i vokal u pojedinim pesmama u kultnom bendu NAPRED U PROŠLOST. Sarađivao je i svirao u grupama: "THE CHARACTERS!" iz Temišvara, Rumunija (CD Live at Bassement), "RAVNIČARSKE HALUCINACIJE" (album Keep on moving), "MOON WALKERS", "ARGENT0", "KLOPKA ZA PIONIRA", "BANE TRIO BAND", “WIERD COP“  iz Pančeva.
Trenutno je aktivan u dva benda: TRIGGER u kojem lupa bubnjeve i NA SVE STRANE POSEJANI u kojem je vokal i tekstopisac.
Pod pseudonimom Letač, početkom devedesetih prošlog veka, počinje da se aktivno bavi strip stvaralaštvom kao strip autor; u slobodno vreme voli da crta stripove (objavio je desetinu strip izdanja raznih formata na srpskom i engleskom jeziku). U to vreme postaje stalni član čuvene strip radionice „Kuhinja” iz Pančeva.
Od 2000. godine, zajedno sa nekolicinom prijatelja osniva NVO „Alternativni kulturni klub”, udruženje građanja u Banatskom Novom Selu, kao reakciju na teško stanje u kulturi kod nas. Vodi, piše i realizuje programe i projekte kluba iz oblasti alternativne kulture, bavi se izdavačkom delatnošću (preko 30 različitih izdanja) i njenom produkcijom – više od 25 godina unazad. Vodi strip radionice za decu i omladinu. Organizuje muzičke koncerte i izložbe na skoro svim zanimljivim prostorima u mestu i šire, po regionu... Učestvovao je i bio saradnik na mnogim domaćim i stranim kulturnim festivalima – kao muzičar, strip crtač i volonter/aktivista...
Piše članke, uređuje „kulturnu i strip stranu" i objavljuje fotografije za lokalne novine („Naše novine" i “Novoseljanski novi list“).
 

Bend Napred u prošlost (NUP) oformljen je daleke 1984. godine. U diskografiji imate 19 naslova među kojima su studisjki albumi, živi (live) nastupi, radio nastupi... Iako je godina vašeg nastanka 1984. ne ona Orvelova, ipak kao da smo živeli i dalje živimo tu Orvelijanu koje je on opisao, zar ne?

Može se tako reći a i ne mora. Za mene lično, to vreme je bilo nekakav početak suštinskog oslobađanja životne energije. Mesto i vreme nikada nisu imali prioritet i bitnost za nas iz benda kao stvaraoce. Važno nam je bilo (i ostalo) biti na svojim nogama, hodati svojim putem, bez obzira da li te vetar gura ili bije po očima... Često zaglibljeni u blatu živeli smo svoje dečačke snove koji su vrlo brzo izrasli u bunt i želju za promenom svoje okoline, pa i sveta u globalu.
Prihvatili smo pank kao ideju i kao temelj našeg muzičkog izraza. Pank kao način borbe protiv ljudske gluposti i zlobe, protiv učmalosti i dosade... A onda smo iz blata stali na asfalt – nezavisni, alternativni, žanrovski neukalupljeni. Ostali smo dosledni sebi i svojim snovima. Do kraja.
I evo sada, NUP-ovci kao pojedinci i dalje kontinuirano/izravno pored muzike deluju i kroz druge vidove kreativnog izražaja, kao što su fanzini, stripovi, video i drugi radovi u svojoj sopstvenoj - samizdat produkciji. I danas su prepoznatljivi volonterski napori  svih članova NUP-a u promovisanju alternativne kulture, u njenom izvornom obliku – za dobrobit i prosperitet zajednice u kojoj žive i rade…

Snimljen je i film o NUP-u pod nazivom „Banatski trougao“. Šta možeš reći o tome?

Film je u potpunosti posvećen grupi Napred u prošlost, a autor filma, subotički režiser Darko Kovačević, je na ovaj način pokušao da ovdašnju publiku uputi na vlastito nasleđe. Ovaj dokumentarni film jednostavno treba pogledati. Uz ovu preporuku citirao bih samo još gospodina Petra Mitrića, tadašnjeg selektora festivala evropskog filma Palić, koji je o filmu zapisao: „Banat kao mrtva tačka na karti, odsečena od ostatka pokrajine zbog loših puteva i slabog protoka informacija, postaje mesto iz kojeg dolazi biser savremenog muzičkog izraza sa dugom tradicijom poznatom, nažalost, samo malom krugu ljudi. Ovim filmom jedan fenomen sa margine izlazi u javni prostor nudeći svoju jedinstvenost i neponovljivost globalnom toku vremena sadašnjeg”. Naravno, film se može naći na Youtube-u.

Ono što je mene iznenadilo a tiče se tvog umetničkog delovanja je to što ste u Banatskom Novom Selu pokrenuli školu stripa u koju su u velikoj meri bila uključena i deca. Objavili ste i Antologiju stripa  „S’ kamenom u ustima“ u kojoj su pored vas predstavljeno još 10-tak  autora iz Banatskog Novog Sela. Kako ste uspeli da privučete i zainteresujete toliki broj mladih za takav vid kreativnog izražaja?

Kada imaš adekvatan prostor, nešto od pribora za crtanje, dobru volju i ako uzmemo u obzir da se u ovakvom jednom manjem mestu skoro pa svi poznajemo – i nije bilo teško. Često je bilo polaznika i iz drugih mesta koji su dolazili na naše radionice. Na kraju rada strip radionice, kao svojevrstan pečat, priređivali bi izložbe sa radovima a često bi štampali i strip izdanja kao krajnji rezultat rada.

Zoveš se Zoran Jović. U muzici deluješ kao Đavo u svetu stripa si Letač. Znači, imaš dva alter ega. Ti i još dvojica tebe. Ali ime na koje se odazivaš možda i nije toliko bitno jar kao što pevaju Bjesovi „Možeš me zvati kako god hoćeš jer ja nisam ime...“. Čoveka ne definiše kako ga zovu već njegova dela i postupci, ono šta radi i za šta se zalaže. Slažeš li se sa ovom mojom tvrdnjom.

Apsolutno. Zanimljivo je da me neki moji prijatelji i poznanici zovu i raznim drugim imenima, ali samo me je majka zvala mojim imenom. Jednom prilikom, drugar me je dozivao na kapiji: „Đavole, Đavole”…sve dok ga moja pokojna baba nije oterala i umlatila metlom govoreći za njim da je njena kuća božija kuća i da nema tu nikakvih đavola, ne znajući da mi je to nadimak… he he.
 

Bend „Na sve strane posejani“ je tvoj novi bend u kojem si se ustupio bubnjeve i prihvatio se mikrofona. Prisustvovao sam jednom od vaših prvih nastupa Posejanih u Nitogenu u Cinemi, šećaš se toga. Imajući u vidu da ste od tada objavili nekoliko video spotova i da imate dovoljno svojih autorskih pesama, da li je u planu izdavanje albuma?

O, da. Koncertnu nevinost smo izgubili baš u Negotinu, u klubu Cinema, kod našeg zajedničkog prijatelja Luče (Spins, Fubar). Na pravom mestu, gde se osećaš kao kod kuće, među prijateljima. Iznenađenje je bilo veće jer niko od prisutnih nije znao o kakvoj je grupi reč, šta sviramo i u kojem smo sastavu. Od tog nastupa smo objavili pet video spotova, a uskoro bi trebali da snimimo još nekoliko pesama u studiju. Nije tajna da imamo ponudu za izdavanje albuma, ali o tom – potom…

Ima li svrhe objaviti album danas u formi CD-a kada je na internetu sve dostupno i besplatno za preuzimanje?

Hm, to je više stvar izdavača i koncepta samog benda. Što se nas tiče, štampanje vinila kao nosača zvuka je autentičnije. Do tada se slušamo i gledamo na internetu.

Član si i benda Trigger, benda koji sam primetio još objavljivanjem njihovog video spota „Srećna nova (noćna mora)“ i od tada mi je Trigger ostao u uvu i duši. Teški rifovi, odlični tekstovi, moćan ženski vokal. Kvalitetan bend. Koji su planovi Triggera?

U Trigger sam ušao neposredno pre objavljivanja albuma prvenca pod nazivom “Ljubav”. Nakon tri albuma, završen je novi ali ovog puta na engleskom jeziku. Trenutno je u našoj produkciji objavljen singl /pesma “Pray” i postavljen  je novi sajt benda. Plan je jednostavan, izdavanje albuma za stranog izdavača i nastupi u inostranstvu. Nadam se da nećemo dugo čekati.

Šta možeš reći o fanzinima kojima si se bavio i da li se njima još uvek baviš?

U ono vreme kada smo počinjali da sviramo, fanzini su bili čista potreba i jedan od načina da svoj rad približiš određenom broju ljudi, muzičkim novinarima i kritičarima. Koliko smo bili reproduktivni u izdavanju fanzina  govori činjenica da smo u periodu od 1985 – 1987 objavili 11 „samizdat” brojeva.
Poslednje objavljeno izdanje bio je audio fanzin – zvučno glasilo „Beli zec” 1997. godine. Nakon toga rad na fanzinima sam zamenio crtanjem stripova.
 

Napred u prošlost ima jednu pesmu koja se zove „Vođa“. Tek kada sam poslušao tu pesmu postao sam svestan da je to šatrovački izgovorena reč ĐA-VO i obratno. Znači, nasuprot Vođe stoji Đavo a u pesmi se i čuje ono „Ich bin führer“.  To nas neminovno dovodi do tvog nadimka Đavo. Da li je đavo naš vođa ili su đavo i vođa dve strane jednog novčića?

Ta pesma je inače bila posvećena pokojnom Slobodanu Miloševiću, ali se u njoj mogu pronaći i drugi (po svaku cenu) vlastoljubci njemu slični. A kako Vo–đa obratno zvuči Đa–vo, govori samo po sebi isto i o jednom i o drugom smislu te reči. Malo smo se sa tim zaigrali u pesmi. Inače, taj nadimak sam dobio u detinjstvu jer „kad sam bio mali bio sam pravi vragolan”…

Imajući u vidu da su u svetu umetnosti, pre svega muzike, aktivan više od tri decenije, šta možeš poručiti nekim novim klincima koji dolaze i koji imaju nameru da se bave muzikom?

Muzika, prvenstveno rok and roll, nije samo zabava, nego je i način života, način izražavanja, jednom rečju „bunt”. Oči i uši svega onog što je u nama i oko nas. Iskrena priča koju pričamo drugima, satkana emocijama i maštom.

Muzika za preporuku. Film za preporuku. Knjiga za preporuku.

Nemam šta za preporučiti. Svako neka se nađe u onome šta voli i šta ga ispunjava. Recimo da u zadnje vreme slušam novi album Primus-a, slušam Jojo Mayer-a, Snarky Puppy, vazda Popečitelje, Straight Mickey and the Boyz, Repetitor… Knjigu nisam odavno pročitao, a zadnja je bila, čini mi se „Agonija i ekstaza” od Irvina Stouna, dok od stručne literature trenutno čitam Sergeja Nikolajeviča Lazareva. Od filmova ne gledam vesterne i horore, i nekako sam više sam zainteresovan za serije. Pre neki dan su me moji izveli u bioskop gde smo odgledali u 3D-u „Ready player one”, u Spilbergovoj režiji. Ne mogu reći da nisam uživao.

Intervju vodio: Miljan Ristić a.k.a eXperiment