Priče o spotovima (41): Turisti – Digitalno doba
Helly Cherry
„Turisti su stigli! Turisti su tu!“, viču bilbordi i ekrani u muzičkom spotu za pesmu „Digitalno doba“ beogradskog projekat-benda „Turisti“. Ako do sada niste obratili pažnju na njihovu muziku, već je krajnje vreme, jer posle nekoliko naizgled običnih i jednostavnih spotova, stiglo je nešto neviđeno na našoj sceni, nešto u duhu vremena, nešto što i na muzičkom i na vizuelnom planu odražava 21. vek, ovo prokleto digitalno doba.
Priča je vrlo jednostavna: u nekom budućem svetu sve je digitalizovano, roboti su sastavljeni od gomile eletronskog otpada i nasumičnih delova, a u sistem prodire virus, ljudski faktor u obliku tri lika iz benda „Turisti“, što izaziva opštu uzbunu koja eksplodira u SF svirci iz gigantskih zvučnika, na bini napravljenoj od čipova. Sve se ubrzava kada se robotu koji nosi ekran sa glavom Boška Miluškovića pridruže i druga dva člana „Turista“, pa njihov performans na bini liči na neku pobunu mašina, sve one uzbune i alarmi su bili uzaludni, sada oni kontrolišu robote, a čak i tada odlučuju da rade ono što najbolje umeju – da naprave svirku koja trese, u ovom slučaju kodove u redovima.
Lucidnost ove kratke priče nije u njenom narativnom delu, već u vizuelnom predstavljanju čitavog tog sveta. Spot obiluje mnoštvom utisaka i detalja, pa njihovo otkrivanje daje osećaj zadovoljstva, jer kako ne zapamtiti elektroničnu mačku kojoj su usta flopi disketa ili veb kamericu koja trči preko ulice kao pudlica. U mnoštvu detalja ističe se onaj insert iz „Popaja“ koji prati stihove „Nove lampe za stare“, direktno preuzetih baš iz ovog crtanog filma, što naglašava mnoštvo aluzija i referenci koje postoje na debi albumu benda „Turisti“. Ovaj svet „Digitalnog doba“ kao da je nikao na đubrištima elektronskog otpada i izrodio čitavu floru i faunu turbo treš električnih bića čiji redosled jedinica i nula može da poremeti samo ljudsko prisustvo, neki tračak duha, nešto neuhatljivo i nemerljivo kao što je muzika.
Davor Dado Sopić, koji potpisuje režiju, učinio je veliki iskorak u pravljenju muzičkih spotova time što je na vrlo originalan način obradio temu ove pesme, praveći od nje humoristični, veseli kolaž, ali on u spoju sa stihovima „ponekad si rob, ponekad si roba“, postavlja pitanje da li je cela ova stvar u suštini predskazanje jednog sveta u kojem će digitalno preovladati, a sve ono analogno, uključujući i naša tela, postati samo virus koji izaziva uzbunu. Sad nam je sve ovo ha-ha smešno, ali možda će pravi značaj ovog spota zasijati tek za dvadesetak godina, u budućnosti, kada svirke budu uživo projektovane iz procesora super-kompjutera, a zujanje kulera bude milozvučna konstanta u pozadini svakog razgovora. U ovom trenutku ovaj muzički video stavlja znak pitanja na momenat u kojem smo, jer digitalno doba je već tu, ali još uvek ne izgleda baš ovako, mada to ne znači da ne bi trebalo da se osvestimo i dobro pogledamo oko sebe.
Ko zna, možda je ovo poslednji pozdrav pre nego što se potpuno pretočimo u jedinice i nule.
Priča je vrlo jednostavna: u nekom budućem svetu sve je digitalizovano, roboti su sastavljeni od gomile eletronskog otpada i nasumičnih delova, a u sistem prodire virus, ljudski faktor u obliku tri lika iz benda „Turisti“, što izaziva opštu uzbunu koja eksplodira u SF svirci iz gigantskih zvučnika, na bini napravljenoj od čipova. Sve se ubrzava kada se robotu koji nosi ekran sa glavom Boška Miluškovića pridruže i druga dva člana „Turista“, pa njihov performans na bini liči na neku pobunu mašina, sve one uzbune i alarmi su bili uzaludni, sada oni kontrolišu robote, a čak i tada odlučuju da rade ono što najbolje umeju – da naprave svirku koja trese, u ovom slučaju kodove u redovima.
Lucidnost ove kratke priče nije u njenom narativnom delu, već u vizuelnom predstavljanju čitavog tog sveta. Spot obiluje mnoštvom utisaka i detalja, pa njihovo otkrivanje daje osećaj zadovoljstva, jer kako ne zapamtiti elektroničnu mačku kojoj su usta flopi disketa ili veb kamericu koja trči preko ulice kao pudlica. U mnoštvu detalja ističe se onaj insert iz „Popaja“ koji prati stihove „Nove lampe za stare“, direktno preuzetih baš iz ovog crtanog filma, što naglašava mnoštvo aluzija i referenci koje postoje na debi albumu benda „Turisti“. Ovaj svet „Digitalnog doba“ kao da je nikao na đubrištima elektronskog otpada i izrodio čitavu floru i faunu turbo treš električnih bića čiji redosled jedinica i nula može da poremeti samo ljudsko prisustvo, neki tračak duha, nešto neuhatljivo i nemerljivo kao što je muzika.
Davor Dado Sopić, koji potpisuje režiju, učinio je veliki iskorak u pravljenju muzičkih spotova time što je na vrlo originalan način obradio temu ove pesme, praveći od nje humoristični, veseli kolaž, ali on u spoju sa stihovima „ponekad si rob, ponekad si roba“, postavlja pitanje da li je cela ova stvar u suštini predskazanje jednog sveta u kojem će digitalno preovladati, a sve ono analogno, uključujući i naša tela, postati samo virus koji izaziva uzbunu. Sad nam je sve ovo ha-ha smešno, ali možda će pravi značaj ovog spota zasijati tek za dvadesetak godina, u budućnosti, kada svirke budu uživo projektovane iz procesora super-kompjutera, a zujanje kulera bude milozvučna konstanta u pozadini svakog razgovora. U ovom trenutku ovaj muzički video stavlja znak pitanja na momenat u kojem smo, jer digitalno doba je već tu, ali još uvek ne izgleda baš ovako, mada to ne znači da ne bi trebalo da se osvestimo i dobro pogledamo oko sebe.
Ko zna, možda je ovo poslednji pozdrav pre nego što se potpuno pretočimo u jedinice i nule.
Pročitajte i prethodne tekstove našeg serijala "Priče o spotovima".
Andrea Kane