Naravno, svi mi, pored onih “pravih”, imamo i gomilu, nazovimo ih iznimnih snova, tipa čašicu (ili tri) čuvenog “Henessy Richard” konjaka, tulum u Kankunu i Tulumu za vreme Springbrejka ili smol-tok sa (pijanim) Kebom (da, onaj Keba) i slično. I ne, to nisu (bili) moji snovi, iako je sudbina tako htela da sve to iskusim na sopstvenoj koži. Moje je ekscentrično htenje, još od davnina, bila ideja da se nekako nadjem u istoj prostoriji sa Brusom Kempbelom! Brus ko?, zapitaće se bar onaj deo vas koji ne gaji afinitet prema (niskobudžetnim) filmovima, u kojima junaku priče šaka biva opsednuta demonom pa ovaj biva primoran da dotičnu odstrani pomoću motorne testere da bi odstranjeni ud kompenzirao sa protezom napravljenog od upravo spomenute testere i na kraju putovao kroz vreme da bi sa kraljem Arturom pobedio skeletiranu armiju mraka svemujebem!!!


I gle sreće, kog najaviše kao “glavnog gosta” na ovogodišnoj prolećnoj verziji “Weekend of Hell” nerd-manifestacije u Dortmundu? Mister Eš himself! Vlasnik karte (u Dajmond izdanju, to jes´ zagarntovanim foto-šutom i poptisivanjem postera ili čega već), postah nekih tri minute nakon same najave. I dok su moji zemljaci osmog aprila u ranu zoru hrlili u crkve ne bi li proslavili drugi najveći hrišćanski praznik (nije ni mesto ni vreme za tu diskusiju, ali je, bar po meni,  ova svetkovina “samo” druga najveća u nizu hrišćanskih blagdana jer bez onog prvog velikog praznika između Nove Godine i Srspke Nove Godine, ovog prolećnog praznika ne bi ni bilo, jelte), ja sam hitao da među prvima uđem u opštepriznatu dortmundsku Westfalen halu. 

Na ulazu sam maltene „uleteo“ u Franka Nera (Džango, anyone?), pošto je njegov “autogram boks” bio prvi u nizu. Lori Holden (Andrea iz one smaračke zombi serije) i Niv Kempbel (nije da me nije prošla jeza kad se prisetih da je prvi “Vrisak” izašao pre 22 godine!) su takođe već zauzele svoja mesta. Fotografisanje dotičnih naravno nije bilo dozvoljeno, jer… eto tako.  

Pošto sam do foto termina i dalje imao još par sati na raspolaganju, vreme sam iskoristio da, pored trošenje novca na novija kolekcionarska izdanja meni dragih filmova (“The Phantasm” remastered!; “DellaMorte DellAmore” u limitiranom steelbook izdanju!!; originalni “Dawn of the Dead” u svim  četiri relevatnim izdanjima u jednoj kompilaciji leptemazo!!!) prisutvujem i bogatom program na bini, u kojem su velikani (B) filmskog sveta ćaskali o svemu i svačemu. Dario “Suspiria & Co.” Ardžento, Danijel Heris (ona klinka iz originalnih „Noć Veštica 4 + 5“ koja nije više klinka iako izgleda kao da je još uvek klinka), Deni Glover (stvarno mi nije jasno kako neki uopšte mogu da pomisle na “Smrtonosno Oružje 5”, koji je stvarno planiran za (valjda) 2019., pošto je stvarno simpatični Glover zaista prestar za ova sranja) i drugi su imali dosta toga da ispričaju kako o anegdotama iz ranijih dana tako i o nekim planovima za budućnost (“Tucker & Dale vs. Evil 2” je gotov!). Džuli Benc (Deksterova žena u onoj istomenoj seriji koja je počela mnogo fensi a završila se… uh…) je na mene ostavila najprijatniji utisak, koja se kasnije čak umešala međ´ “normalnu raju” u sali i čak se domunđivala sa fanovima. 

Festival su na stej žu završili stari (Tereza Tili i Betsi Bejker, “The Evil Dead”) i novi (Rej Santiago i Dana Delorenco, “Ash vs. Evil Dead”) članovi bande nekronomikonske, naravno uz “the killer chin” Brusa Kempbela lično. Nažalost, o (malo verovatnom) četvrtom serijalu novih Ešovih avantura se uopšte nije pričalo, čak se ni niko iz publike nije usudio da postavi pitanje o nastavku (gledanost je od početka trećeg serijala spala na zaista zabrinjavajuću brojku (nekih 100.000 po epizodi). 

No, presudni razlog zašto sam baš na Vaskrs (ne Uskrs, da da) “izdao” i pravoslavlje i otadžbinu i ko zna šta i koga još, to jes´ da se uslikam sa mojim najdražesnijim glumcem iz dečjih pa sve do današnjih dana, nije u potpunosti bio krunisan slavom. Možda baš i zato što sam predugo razbijao glavu kako da se “smestim” sudbonosnog trenutka kad se bude čuo “klik!” iz foto aparata, da li da se smešm moj čuveni 2/4 smešak ili da gledam “opasno” i sta sve ne još. Čak mi je padalo na pamet da ponesem tucu farbanih jaja i da bar malo proširim pravoslavni spirit međ´ nevernicima, ali nisam hteo da ispadnem još veći čudak nego što već jesam, pogotovo ne u očima gosn' Kempbela. Pošto ne osećam potrebu da se opet detaljno prisetim muke koja je potom usledila, jer sam na kraju krajeva uspeo da na slici naravno ispadnem kao da nisam sa Marsa pao nego sa Plutona - ili cak sa Šarona -  prekinuću bolno sećanje rajt nau. Dovoljno je da bacite pogled na portret ispod ovih reči…

Mozda je delom krivo i ono naprasito devojče koje je u redu stajalo ispred mene i koju je Brus nonšalantno zagrlio, da bi meni u šali, kad sam krenuo prema njemu, dobacio, „No hug for you, ser!“, što je meni bilo dovoljno da me, iako svestan da se zezao, zbuni do koske. Ali jebi ga, to je što je, teško da ću  imati drugu priliku da se nađjem pred objektivom sa čovekom koji je igrao u onom Elvis-u-staračkom domu-u-borbi-protiv-mumije ludilu od filma, tako da… Ako ne više,  za sledeći šut sa nećakom Majkla Majersa sam se malč´ce opasuljio i setio se da pogledam “lepo” u kameru. 

Bilo kako bilo, Brus mi je kasnije potpisao poster („Armija mraka“) i stegnuo ruku onako kako sam to i očekivao od čoveka koji je čak preživeo i snimanje filma u Bugarskoj. Sve u svemu, misija “iznimni snovi deo prvi” je delom, kako bi rekao onaj podivljali čikica u Beloj Kući, akomplišd! Sad mi samo još preostaje da sa Kebom sunem čašicu (ili tri) “Henessy Richard” konjaka u Kankunu pa nek´ ide život.


Robert Mihajlović