Svi znamo da Ilija Bakić voli da piše i da rado, znalački i iscrpno, piše o drugima. Svaki njegov tekst mala je riznica značajnih podataka, iz svakog možete nešto novo da saznate, otkrijete, naučite. Ali, da piše o sebi... Eto bisera! Eto veselja! Zaviriti najzad malo i u svet, i to privatan, Ilije Bakića – kakva poslastica! Saznati šta je voleo, šta ga je privlačilo, na kakvoj je muzici, filmovima, knjigama odrastao... Kakav neverovatan poklon! Zato, častite sebe danas: skuvajte kafu, odvrnite omiljenu radio stanicu do daske, zavalite se u fotelju i bacite se na čitanje! Jer, uz Bakića ni jedno popodne ne može da bude dosadno!


Bendovi, muzičari i albumi 


Muziku sam „otkrio“ posle stripova i knjiga. Među prvim LP pločama koje sam kupio bili su „Beatles“, „Eagles“ i (na zgražavanje drugova iz razreda) večiti J. S. Bah (Tokata i fuga). Redovno sam slušao „Diskomer“ Slobe Konjovića na „Studiju B“; na istom radiju otkrio sam  žestoko bučni subverzivni pank (koji su moji školski drugovi, listom „hipici“, prezirali). Pratio sam „džez rok“ („Weather Report“, Stanley Clarkea, Jaco Pastorijusa, Peta Methenyja) i početke rok elektronike (drugačije od „Kiseonika“ Jean Michel Jarrea) od John Foxxa i Gary Numana do talasa „elektronskih dvojaca“ - „Soft Cell“, „DAF“, „Kas prodact“, „OMD“, „Euritmics“, „Visage“, „Yazoo“... Na Radio Novom Sadu išle su početkom 1980-tih emisije „Novi vidici“ i „JU rok scena“ za „muzički novoorijentisane“ (uređivao Dragan Gojković) koje su otkrile Rexa Ilusiivog i domaći „novi talas“ odnosno bendove kakvi su „Bauhaus“, „African Head Charge“ (i ostali puleni etikete „One U Sound“), „Cabaret Voltaire“, „Flying lizards“, „Ipoo Do“, „This Heat“, „Gang of four“ i „soleri“ Bill Laswell, Tomas Leer, Jah Wobble... Moju pažnju su držali i nemački elektroničari (npr „Tangerine dream“), „kraut rok“ ali i kasniji „industrijalci“ („Einsturzende Neubauten“). U predponoćnom programu „Bluz sat“ („Studio B“) upoznao sam bluz koji i danas slušam (naročito međuratni akustični bluz - Big Joe Williams, Lightnin Hopkins, rani Hooker... - a posebno tzv „terenske snimke“, pominjem najvećeg Eddie „One string“ Jonesa). Uporedo sa ovim je stigao „novi romantizam“ i grupa „Japan“ iz koje su izašli David Sylvian, Mik Karn, Steve Jansen svako sa svojom izuzetnom muzikom. Posebna kategorija je genijalni Brian Eno, otac ambijentalne muzike koga sam otkrio na veličanstvenom albumu „Moj život u žbunju duhova“ (sa Davidom Byrnom); tu su njegove muzike za aerodrom i liftove, četvrtak popodne... Za njim stiže i Harold Budd, a u „komšiluku“ su Miles Davis, Mingus, Grant Green, Corea, Hancock (sjajan je njihov zajednički dvostruki LP „An evening whith HH i CC“), Kit Jarrettovi kelnski koncerti... i tako do Erika Truffaza i Gotam projecta. Slučaj za sebe su Holger Czukay (posle grupe „Can“) i Tom Waits. Slušam i ekstravagantnog Alva Notoa, njegove samostalne radove ali i saradnju sa Ryuichi Sakamotom.
Svakako moram da pomenem Nicholasa Lensa i njegov sjajan „Flamma Flamma - The Fire Requiem“.
Volim „world music“ posebno Ali Farka Toura, Toamano Diabata, Baubakar Traorea, hor kozaka „Bratina“, Svetlanu Stević, Astora Piazzola...
Naravno, uživam u slušanju „umetničke muzike“ posebno barokne.

Reditelji i filmovi 


Osnovni „izvori“ upoznavanja sa filmskom umetnošću u mojim „mladim godinama“ bili televizija i dva vršačka bioskopa („Gradski“ i „Radnički“ koji su menjali repertoar dva puta nedeljno). Televizija (Prvi i Drugi program) je imala sjajne cikluse u kojima su predstavljani opusi velikih režisera (Hičkok, Bergman, Kurosava, Bunjuel, Kjubrik, Ejzenštajn, Tati, Pazolini...), kinematografija (Sovjetska, Francuska, Španska...) ili pokreti (italijanski neorealizam i „špageti vestern“, francuski ili kubanski posleratni film). Pokušavao sam sve da ih pratim i tako otkrivao velike klasične filmove koje, do otvaranja dveri interneta, više nisam ponovo mogao da vidim; takvi su filmovi Paradžanova ili Karela Zemana - koga je na televiziji predstavio legendarni Ranko Munitić. U bioskopima sam gledao ono što su tamošnji direktori procenjivali da će publika gledati; jedini izuzetak su bili programi filmova sa FEST-a koji su obilazili Jugoslaviju. Po odlasku na studije vrlo revnosno sam posećivao Kinoteku i išao na FEST. Posle su došle video kasete (jer u Vršcu više nije bilo bioskopa) pa kompjuterski diskovi pa internet i svet filma je, konačno, postao otvoren za namernike.
Pre desetak godina objavio sam knjigu poezije naslova „Filmovi“ u kojoj su pesme inspirisane nekim od filmovima koji su me zaintrigirali. Evo spiska tih filmova: „Rubljov“ (1966), „Solaris“ (1972), „Ogledalo“ (1975), „Stalker“ (1979), „Nostalgija“ (1983) i „Žrtvovanje“ (1986) Andreja Tarkovskog, „Agire, gnev božiji“ (1972) i „Tajna Kaspara Hauzera“ (1974) Vernera Hercoga, „Orlando“ (1981) Ulrika Otingera, „Alisa u gradovima“ (1974) Vim Vendersa, „Nemačka u jesen“ (1978) Rajnera Vernera Fasbindera, „Pisma mrtvog čoveka“ (1986) i „Posetilac muzeja“ (1989) Konstantina Lopušanskog, „Crni Mesec“ (1975) Luja Mala, „Edvard II“ (1991) Dereka Džermana, „Rašomon“ (1950) i „Snovi“ (1990) Akira Kurosave, „Francuska veza“ (1971) Vilijama Fridkina, „Poslednji juriš s mačetama“ kubanski, „Andaluzijski pas“ (1928) Luisa Bunjuela i Salvadora Dalija, „Sladak život“ (1960) i „Satirikon“ (1969) Federika Felinija, „Evropa“ (1991) Larsa fon Trira, „Boja nara“ (1971) Sergeja Paradžanova, „Balada o Narajami“ (1983) Šoeija Imamure, „Divlja horda“ (1969) Sema Pekinpoa, „Čovek slon“ (1980) Dejvida Linča, „Apokalipsa sada“ (1979) Francisa Forda Kopole, „Duboko plavo“ (1999) Reni Harlina, „Veliki talas“ (1977) Pitera Vira, „Drvo za klompe“ (1978) Ermano Olmija, „Dekameron“ (1971) Pjera Paola Pazolinija, „Za šaku dolara“ (1964) i „Dobar, loš, zao“ (1966) Serđa Leonea, „Dvoboj do istrebljenja“ (1977) Ridleja Skota, „Podmornica“ (1981) Volfganga Petersena, „Kuvar, lopov, njegova žena i njen ljubavnik“ (1989) Pitera Grinveja i „Kičma“ (1975) Vlatka Gilića.
Naravno, spisak nije konačan - trebalo bi dodati filmove Žaka Tatija (u svim inkarnacijama - smotanog poštara, gospodina Iloa, gospodina u kišnom mantilu), Kalatozova, Kaurismakija, Kim Ki Duka i... spisak, u stvari, i nema kraja.

Stripovi 


Kako to kažu „Kad sam ja bio mali...“ postojalo je mnoštvo slikovnica sa velikim ilustracijama i malo teksta i ja sam ih obožavao - jednom bih gledao slike, drugi put čitao, treći put malo ovog - malo onog. Zato su strip i književnost za meni već tada bili ravnopravni. Tek su „harange“ protiv šunda i porezi na stripove iz 1970-tih signalizirali da oni nisu poželjni. Ali do tada je u „Veseloj svesci“, koju smo dobijali u prvim razredima, bilo stripova (u stvari su to bile povezane šaljive ilustracije). U „Kekecu“ sam, od 4. razreda, mogao da čitam „prave“ stripove: „Princa Valijanta“, „Bluberija“, „Taličnog Toma“, „Štrumpfove“ - sve u boji; pamtim da je epizoda „Blejka i Mortimera“ naprasno prekinuta što je bio pravi šok (tek pre par godina sam je našao na internetu). „Dečije novine“ su imale domaće heroje „Mirka i Slavka“, „Bendžo Kostu“, „Pastira Hotku i njegovu motku“. U tzv „đačkoj zadruzi“ mogli smo pored školskog pribora da kupimo i sveske edicije „Nikad robom“ a bio sam pretplaćen i na „Nikad robom Crtanu školu“ - sve je to tretirano kao pomoćno nastavno sredstvo iz istorije. Pored ove „školske doze stripa“ dečaci iz kraja su kupovali razmenjivali „Mikijev almanah“, „Panoramu“, „Zenit“ (gde je Derdevil bio Nebojša), „Lale“, „Plavi vjesnik“ (sa Den Derijem), vestern „Crtane romane“ (gde je Talični Tom bio Srećko Munja) a zadesio bi se i poneki predratni strip, poneki Andrija Maurović. Hit su, naravno, bili „Lunov magnus strip“ i „Zlatna serija“ - čitali su se svi brojevi a moj heroj je bio „Teks Viler“ posebno ako ga je crtao Tici (ili Tiči). U ovoj ediciji su kasnije izlazili i moji favoriti - „Priče sa Divljeg zapada“ i grafički izuzetni „Met Meriot“. Čitao sam i „Super strip“ sa Čeličom pandžom, Paukom, Dijabolikom, Uranelom, narednikom Ajronsajdom i, konačno, Alanom Fordom. Kao kuriozum pominjem i nekoliko svezaka foto-stripova. „Stripoteka“ je bila na „ceni“ zbog mnoštva već proverenih stripova „Asteriks“, „Lik Orijenta“, „Modesti Blejz“,„Komanča“, „Storm“, „Najamnik“... „Politikin zabavnik“ je prvo donosio stripove u boji i nastavcima - Flaša Gordona, Džonija Hazarda, „Krcka“, koloristički fascinantnu „Nulu X“, „Tungu“, „Dikana“ - a kasnije i u sredini izdvojene stripove - „Fantoma“, „Mandraka“, „Ripa Kirbija“, „Deltu 99“, „Pitona“, „Čarobni mitraljez“, kratke priče Dina Batalje i Topija... Časopis „Denis“ sam voleo zbog prve epizode „Jugurte“ koju je crtao Herman. „TV zabavnik“ je pored ostalih imao strip „Zvezdane staze“ i „Džonija Fokusa“. Favoriti „Zov stripa“ su mi bili Jakovitijevi „Koko Bil“ i „Tom Njuškalo“. Retke su bile edicije u boji; pamtim „Karavan ekstra“ (sa „Dalekom planetom“) i „Cak ekstra“ (sa „Bernardom Prinsom“ i „Likom Orijentom“). Kasnije je stigla druga inkarnacija „Strip arta“ sa kolornim „Džeremajom“ i „Tornjevima Boa Morija“, stripovima dvojice Breća, ocem Albertom („Mort Cinder“) i sinom Enrikeom („Alvar Major“) te kratkim epizodama Korto Maltezea. Još kasnije su stigli Mebijusovi albumi sa avanturama Džonija Difula, uzdizanje i propast jugoslovenskog stripa, srpski andergraund strip, novi milenijum i internet i sve više i više dostupnih stripova...

Pisci i knjige 


Posle slikovnica pamtim lektiru sa poezijom i predstavom „Kapetan Džon Piplfoks“ Duška Radovića, „Sudbinu jednog Čarlija“ Aleksandra Popovića. U četvrtom razredu je na red došao „Jan Bibijan na Mesecu“ Elina Pelina na koji se „nadovezao“ Žila Verna i naučnofantastične priče u „Politikinom zabavniku“, „Kosmoplovu“ i „Galaksiji“ - i eto ljubavi za ceo život. Vrlo brzo sam pročitao sve naučnofantastične knjige u školskoj biblioteci - Klarka, Asimova, H. Dž. Velsa, brojne ruske autore; uporedo sam čitao istorijske romane S. Nastasijevića, knjige iz serije „Legende o junacima“, Dimu, Dikensa... Pored ovog štiva redovno sam pratio romane iz stare i nove serije „X-100“ gde su se, verovali ili ne, pored pravih šund romana mogli naći i romani Džeka Londona i „tvrdog“ R. Čendlera kao i priče Čestertona i H.Dž. Velsa; krimi lektiru su dopunjavale roto edicije „300 čuda-plavi dodatak“, „Duga-zeleni dodatak“, „Trag“ i knjige „Zelene biblioteke“, sarajevske „Džepne knjige - cvrčak“ (sa mnogo romana domaćeg krimi pisca Milana Nikolića) te probrani romani u ediciji „Krimbis“. Pojava almanaha „Andromeda“, časopisa „Sirius“ i obnavljanje biblioteke „Kentaur“ (i dela Simaka, Orvela, Zamjatina, Vonegata, Dika, Dilejnija, Lema, Pola, Diša, Legvinove...) „zacementirali“ su vezanost za naučnu fantastiku početkom 1980-tih dodatno „armiranu“ almanasima „Monolit“ i edicijom „Znak Sagite“ (na čelu sa Zelaznijem) u izdanju Bobana Kneževića koji su doneli prevode dela „novog talasa“ koji je naučnu fantastiku izveo iz getoizovanog „zlatnog doba“. Posle obavezne osnovno i srednje školske lektire, uz klasike Tolstoja, Dostojevskog ili Čehova, na red su došli „Proces“ Kafke, „Stranac“ Kamija, „Zlatno tele“ Iljfa i Petrova (što sam dopunio njihovim romanom „12 stolica“). Polovinom 1970-tih „dokopao“ sam se taze objavljenih Markesovih „Sto godina samoće“ i „Pukovniku nema ko da piše“ (objavljenog u nastavima u „NIN“-u) koji su otvorili dveri latinoameričke literarne magije sa velikanima kakvi su Karpenitjer, Oneti, Fuentes, Donoso, Puig, Ljosa, Kortasar, Rulfo, Sabato, Skorsa („Zvona za Rankas“), Otero Silva („Lope Agire, princ slobode“). Fascinaciju latino književnošću „overila“ je pojava šestotomnih dela genijalnog Horhe Luisa Borhesa (prva Borhesova priča koju sam pročitao, „Smrt i busola“, objavljena je u nekoj roto svesci krimi priča). Na početku studija, u jednom broju „Vidika“, otkrio sam poeziju nemačkog „Novog subjektivizma“, intrigantnu mešavinu socijalno angažovane poezije i bitničkih iskustava. Dalje traganje za pesničkom avangardom vodilo me je do Dadaizma, Nadrealizma, Oberiuta i Zenitizma pa do Signalizma, neoavangardnog pokreta Miroljuba Todorovića ali i do Malarmeovog „Bacanja kocke“. Polovinom 1980-tih zahvaljujući „Siriusu“ i časopisu „Alef“ kao i privatnim izdavačima „u realnom vremenu“ sam pratio obznanu „kiber pank“ pokreta koji je promenio lice i domašaje naučne fantastike. Nekako van ovih pravaca stoje otkrića dela kakva su „Nasuprot“ Uismansa, Lotreamonova „Maldororova pevanja“, Džojsovog „Uliksa“, „Rukopisa pronađenog u Saragosi“ Potockog, buntovnog romana „Poslednje skretanje za Bruklin“ Hjuberta Selbija, „Moloa“ Beketa, „Vrata raja“ Andžejevskog. Željno očekujem kompletan prevod Džojsovog „Fineganovog bdenja“ ili „Finegana buđenje“ i radujem se otkriću novih, neslućenih bisera pisane reči.

Događaji 


Barem u mojih prvih 20-tak godina:
Crtani film u 19,15 na Prvom programu televizije - druženje sa mnoštvom otkačenih prijatelja od Pere Detlića, Rza Brzotrza, Duška Dugouška, Sofornija, Gusara Sema, mačka Džinksa, Toma i Džerija, Becine porodice do Pink Pantera, Magile Gorile i Eustahija Brzića.
TV serije „Na slovo na slovo“, „Poletarac“, „Opstanak“, „Kocka, kocka, kockica“, „Neven“...
Pozorišna predstava „Čaruga“ zagrebačkog „Teatra u gostima“ sa bravuroznim ekipom na čelu Reljom Bašićem - grčeviti smeh do suza u vršačkom pozorištu.
Izložba crteža i akvarela Vilijama Tarnera u beogradskom Narodnom muzeju 1978. ili 1979. godine - najpre sam bio zatečen saznanjem da su „podloge“ mnogih Tarnerovih akvarela bile skice olovkom (što mi je delovalo „namešteno“) a onda sam otkrio tri akvarela oblačnog  neba koji oduzimaju dah a sve je dočarano samo sa par slobodnih pokreta. Konačno, na rubu jednog akvarela ugledao sam bled ali jasan otisak palca - i danas verujem da je to Tarnerov otisak (a ne nepažljivog uramljivača slika).
Pesnički maratoni u Književnoj opštini Vršac s početka 1980-tih: 24 sata čitanja poezije i razgovora o njoj sa doajenima i početnicima u „Sterijinoj kući“ kao dokaz neuništive snage stihova (tolike da su je nadzirali i policijski inspektori u civilu).
Orguljaški koncerti u vršačkoj katoličkoj katedrali.
Beogradski Sajam knjiga kao beskonačna ponuda čudesa.
Koncerti na Beogradskom džez festivalu i opušteni džem-sešni u Domu omladine.
„FEST“-ovske filmske projekcije u gluvo doba noći u Domu sindikata uz praćenje „Hronike FEST-a“ (koje su mi u sećanju povezane sa sjajnom emisijom „Kino oko“).
Redovne „porcije“ čiste, nerazblažene mudrosti u jutarnjim seansama radio emisije „Beograde dobro jutro“ Duška Radovića.