foto: Milica Cvetković, izvor: Harlekin facebook
Italijansko poreklo bi moglo da mi posluži kao opravdanje za moje očigledno nepoznavanje srpske tradicije, jer kada sam prvi put pročitao ime ove pesme, mislio sam da se radi o Torniku na Zlatiboru, a ne o specifičnom utorku koji se uzima kao najbaksuzniji dan u godini. Ne mogu da kažem ni da mi je tekst pesme preterano pomogao u razumevanju naslova, nego tek kada sam malo istražio o njoj, saznao sam za ovaj „tornik“ koji je, izgleda, bio inspiracija.

Za ovu pesmu na drugim portalima (Rockomotiva) kažu da je „priča o onima koji su otišli odavde, o njihovoj i našoj usamljenosti“, ali da nema spota, nikada ne bih rekao da se u pesmi govori o tome. Zapravo ta metaforičnost, kako nazivaju odsustvo jedinstvene smislene celine, bez muzičkog videa bi izgledala samo kao gomila nabacanih stihova, bez previše logike i neke jasne ideje. Možda je problem u meni i mojoj nemaštovitosti, ali ja ne razumem šta znači stih „Čudesno crkva uživa...“, odnosno kako se to čudesno uživa, a pogotovo kako to radi jedna crkva. Slična problemska mesta mogu da pokažem u svakoj strofi, pa i u refrenu, mada bih tu i mogao da prihvatim njegovu svedenost, ali samo pod uslovom da je jasno da se radi o specifičnom danu, a ne o toponimu.

Ova priča o spotu za pesmu „Tornik“ nije analiza teksta, nego primer kako muzički video može da pritekne u pomoć pesmi koja sama po sebi nije baš najjasnija i najbolje rešena. Ne pričam o muzici, jer u tom pogledu ovo je zaista kvalitetna pesma i verovatno bih još više uživao da sam potpuni Italijan koji ne parla srpski, ali i pored milozvučnosti i fine izvedbe, tekst odvlači pažnju, a ne daje smisao koji je potreban. Upravo tu video pomaže, jer svojim sadržajem popunjava praznine i nedorečenosti teksta, što nije u skladu sa idejom da muzika i video treba da se prožimaju kao jedinstveno, hibridno umetničko delo na granici između muzike i videa, što je ideja koju neprestano ističemo u ovoj rubrici.

Spot je napravljen tehnikom oslikavanja peskom po staklu, a ruke koje ga stvaraju pripadaju umetnici Mariji Stefanović. Čak i da nema muzike, sadržaj videa bi imao neku jasnu narativnu nit, a muzička podloga bi mogla da se menja nezavisno od prizora koje vidimo. Ipak, u ovom slučaju, sadržaj spota dopunjava nejasne i razvodnjene stihove koji ne govore puno sami po sebi, već zahtevaju vizuelnu ilustraciju koja bi im omogućila da u potpunosti prenesu svoje značenje. Problem je što slika onda postaje dopuna za nešto što je trebalo da bude ostvareno rečima i muzikom. Nameće se pitanje da li bismo doživeli sličnu emociju kada bismo samo slušali pesmu, čak i da ne znamo za spot. Ali čak i kao ilustracija teksta, spot je na trenutke previše eksplicitan, jer nam prikazuje tu crkvu koja „čudesno uživa“, kao i fotografiju o kojoj se govori kroz maglu, pa time postaje bukvalno prepričavanje teksta, a ne nešto što izranja iz pesme kao njen dodatni smisao. Takođe, video ne prati dinamiku pesme (osim onog kraja na kojem se razmaže cela slika), ne postoje montažni rezovi koji naglašvaju prelaze u pesmi ili neki vizuelni momenti koji bi odrazili ono što čujemo, pa tako video ostaje kao odvojena celina koju su, nekako mehanički, prilepili za pesmu.

Po mom ličnom ukusu, video je previše patetičan i plačan, ali ja imam vrlo nizak prag tolerancije na te tugaljive momente, žene koje pate i tako, u suzama, kopne do starosti, no ipak cenim ovu ideju jer do sada nisam video nijedan domaći muzički video da se koristi ovom tehnikom, u čemu je bend „Harlekin“ ipak ispao inovativan. Ipak, za buduće autore, važno je imati svest da bi u muzičkom videu sadržaj trebalo da bude podređen muzici, odnosno da video bude njegov dodatni izraz, a ne dopuna u mestima gde muzika ili tekst manjkaju, pošto u suprotnom se ne radi o spotu, nego o ilustraciji ili jednom od onih reklamih klipova.



Pročitajte i prethodne tekstove našeg serijala "Priče o spotovima".

Andrea Kane