Sinoć su u solidno popunjenoj „Fabrici“ u Novom Sadu po prvi put u Srbiji nastupili pioniri geteborške škole death metal zvuka „Dark Tranquillity“. Koncert je bio, ništa manje od očekivanog – vrhunski!


Već oko 20 časova na binu su se popeli momci iz mađarskog benda „Divided“  koji sviraju mešavinu svega i svačega, ali kad bih morao da svedem taj njihov galimatijas na razumnu meru žanrova onda bih rekao da sviraju mešavinu nu metala i modernog metalcore sounda. Prilično uniformisani, specijalno obučeni i maskirani za binu „Divided“ je u pola sata svog nastupa pokazao da ima potencijala, a naročito mi se dopao pevač, koji ima i glas i stas i stav na stejdžu. Nešto lošiji zvuk bio je uslovljen starom boljkom Fabrike da je zvuk u tom prostoru sve bolji što je puniji i obrnuto, a logično je da je broj posetilaca u vreme nastupa prve predrgrupe bio prilično mali. Minus bendu ide i za klavijature koje su puštane preko matrica.


Posle „Divided“-a mesto na bini je preuzela švajcarska četvorka „Miracle Flair“ sa zgođušnjom Nicole Hartmann za mikrofonom koja svira neku kombinaciju harda i hejvi zvuka suprotno mojim očekivanjima glede još jednog Nightwish klona. Svirali su nekih četrdesetak minuta, a ja sam prepoznao naslovnu pesmu sa njihovog poslednjeg albuma „Angels Cast Shadows“ i jedan od spotova sa You Tube-a „Embracing The End“. Iako se čine dosta usviranim i uigranim bendom moja reakcija je bila u stilu Pikca iz serije „Vratiće se rode“ kada je u antologijskoj sceni rekao „Ni da me dirne, ama baš nimalo.“ E, otprilike tako sam se i ja osećao posle svirke benda „Miracle Flair“.


„Dark Tranquillity" su krenuli sa pesmom „Encircled“ koja otvara aktuelni album „Atoma“, a reakcija publike koja je u međuvremenu lepo popunila salu je bila sjajna što su osetili i momci iz benda pa su vidno zadovoljni u prvom delu koncerta nastavili da predstavljaju pesme sa zadnje ploče, mada su ubacili i koji stari hit kao „Monochromatic Stains“ i „Clearing Skies“. Odlika geteborške škole je da žestoke rifove i grubo pevanje prati kontrast u vidu melodičnih gitara i solo deonica, a DT još u svojoj postavi imaju i klavijaturistu koji dodatno obogaćuje melodične delove u strukturi pesama mada je, istini za volju, u nekim pesmama samo podloga za fantastične duele dvaju gitarista. 
Neuobičajeno puno (čak tri) pesama je bilo sa albuma „Fiction“ iz 2008. godine, a prisetili su se i nekih stvari sa još starijih ploča, pa su svirali „Therein“ sa odličnog „Projectora“ ili brutalno brzu „Final Resistance“ sa „Damage Done“ albuma iz 2002. godine. Nekako se vrhunac reakcije posetilaca poklopio sa naslovnom pesmom zadnje ploče i pesme „Icipher“ kada je „Fabrika“ bukvalno proključala, a „šutka“ napravila malo prostora u sredini sale. Posle nekih sat i po vremena pevač Mikael Stanne je rekao da je to bilo sve za večeras, ali je novosadska publika tražila još, pa su Dark Tranquillity poklonili još tri pesme za kraj, od kojih je „Lost To Apathy“ izazvala pravu histeriju u publici, a izvodeći „State Of Trust“ pevač je sišao u publiku i tako otpevao gotovo celu pesmu što su mnogi iskoristili da se slikaju sa njim ili da ga, prosto, samo dodirnu.


Meni je malo žao što nisu svirali „Zodijackyl Night“ The Minds Eye“ ili „Dobermann“ , ali sam svestan da su to pesme napisane još pre dvadesetak godina i da je bendu važnije da predstavi novi album. Bez obzira na to, u tačno sto minuta svirke Dark Tranquillity su dokazali da su odličan bend  i da su s pravom u vrhu bendova melodeath žanra. Publika i organizacija su bili - na nivou, a ja sam otišao kući okupan pivom. Nije mi žao...

Kompletnu galeriju pogledajte na našoj fejsbuk stranici.

Zoran Popnovakov