Preksinoć (13.4.) su u kafeu „Dvorište“ svirala tri benda, od toga dva već prilično etablirana i jedan sastavljen od mladih snaga, relativno nov, ali pun potencijala i ne dođe ni 100 ljudi. E, jebeš i rokere i metalce i underground populaciju. Znam ja da se nema para, da svirki ima na svakom koraku, ali brate, došli vam na noge jedan Alkonost koji je prevalio nekoliko hiljada kilometara iz Tatarstana, bend koji traje više od dvadeset godina, ima 9 albuma... Tamerlan, projekat Timura Iskandorova koji iza sebe ima četiri albuma i još mnoštvo izdanja, traje već 13 godina i ovo mu je neka vrsta oproštajnog koncerta u našem gradu, jer odlazi na neko vreme u inostranstvo i Ognjena Kočija, naši mladi sugrađani koji su na početku karijere i baš zbog toga bi ih trebalo podržati. 
 
Već je mirisalo na slab odziv publike jer je ovaj koncert prebačen iz zemunskog „Festa“ u mnogo manje „Dvorište“, i organizatori „Marena Fanzin“ su se ponadali da će Novosađani biti više zainteresovani za ovaj koncert, ali to se, eto, nije desilo.
 
A sam koncert, uopšte nije bio loš, s razlogom je počeo sa nekih pola sata zakašnjenja kada je novosadski pagan metal bend koji peva na srpskom Ognjena Kočija došao na binu i u nekih malo više od pola sata pokazao sav svoj potencijal. Prilično uvežbana četvorka (Miloš Kostić-gitara, vokal / Nikola Milošević-bas / Stefan Gašpar-klavijature / Ivan Gašpar-bubnjevi) je prodrmala nekih pedesetak gledalaca, a oni su najbolje reagovali na već poznate pesme „Stribog“, „Božanski boj“ i „Pod hrastom“. Nije mi se dopala pesma „Sedam dana“ zbog bezveznog teksta i valjda pokušaja da se bude kao Korpiklaani ili Finntroll koji imaju mnoštvo pesama o alkoholu. Ostali tekstovi su okrenuti slovenskoj mitologiji uglavnom i to podržavam. Glupo bi bilo da bend iz Srbije obrađuje nordijsku, zar ne?

Alkonost, ruski folk metal bend, nadenuo je sebi ime po legendarnom biću iz slovenske mitologije, koje je  predstavljeno je kao ptica sa glavom i grudima žene, predivnog očaravajućeg glasa koja  prenosi poruke sa onoga sveta. Očigledno je da je Andrey “Elk” Losev” glava a visoka i dugonoga Kseniya Pobuzhanskaya duša benda. Nisam previse upoznat sa diskografijom benda, ali je poslednji album pod imenom “Песни белой лилии“ dosta dobar, a skoro polovina od pesama koje su izveli za nešto više od sat vremena muziciranja je bila sa poslednje ploče.
Ksenija pleni stasom i izgledom na sceni, ali ne mogu reći da sam očaran njenim pevanjem koje mi je zvučalo prilično monotono u gotovo svim pesmama. Bend iza nje je usviran i to se može čuti od početka do kraja, ali cenim da je kvalitet benda dosta iza njihovih sunarodnika sličnog usmerenja, koje smo takođe skoro gledali u Novom Sadu, Arkone. Ono publike što je došlo je sasvim fino reagovalo na Alkonost i bilo je i horskog pevanja u nekim refrenima, „headbanginga“ u instrumentalnim delovima gde su prevladavali rifovi i bučnog odobravanja na krajevima i počecima pesama. Malo gorak ukus u ustima nam je ostao posle odbijanja Ksenije, „čarobnice u belom“ da se slika sa nama, pravdajući to žurbom, verovatno i sama nervozna zbog malog broja prodatih karata.

Tamerlan je počeo svoj set već skoro u ponoć, a i ono malo ljudi se razišlo pa su bukvalno svojih sedam-osampesama odsvirali, bez obzira na sve, prilično dobro. Tamerlan (Timur) je vrlo kvalitetan i profesionalan bend (muzičar) da bi dopustio sebi da „odšmira“ nastup zbog trivijalnih razloga kao što je manjak publike.

Biće bolje,neko viče...

Zoran Popnovakov