24 godine bez Kurt Cobaina
Helly Cherry
Već godinama osećam potrebu da napišem neki tekst o Kurt Cobain-u. Skupljale su se reči u mojoj glavi i ponekad mi oduzimale san. Povremeno razmišljam o njemu, o onome šta je mogao da bude da je ostao živ. Za tako kratko vreme nam je ostavio mnogo. Nirvanu više i ne slušam, nisam je se odrekao, jednostavno sam je izgustirao (da budem prost). Pre par dana dobio sam neodoljivu želju da pogledam njihov Unplugged koji mi stoji već godinama na hardu. Pritisnuo play i posle nekoliko pesama shvatio da je datum 2. april dan kada je 1994. on poslednji put viđen živ.
Sećam se tog 5. aprila 1994. godine. Klinac sam bio, kome je muzika bila sve. Probudio se kao i svakog jutra i uključio MTV. Tada je ta televizija bila naš internet, drugo nismo imali, a u to vreme su puštali dobru muziku. Vesti na MTV-ju su išle tek popodne ali tog jutra pojavio se Kurt Loader sa Breaking News: „Body of Nirvana leader Kurt Cobain was found dead“. Posle te rečenice ništa više nije bilo isto!
Za one koji to nisu doživeli Nirvana je stvarno promenila muzički svet kao niko pre njih. Do ’91. rock muzika je bila učmala, razvodnjena. Punk je odavno umro, metalci iz osamdesetih su već bile bogate zvezde a pop je kao i uvek suvereno vladao. Mainstream tada i danas su dva veoma različita pojma. Danas je tu mešavina žanrova i može dosta zanimljivih stvari da se čuje. A tada su izdavačke kuće kreirale top liste ono što može da se proda se i puštalo. Guns N’ Roses su postali preko noći preveliki, Metallica ih je sledila a Aerosmith su shvatili kako se zarađuju pare. To je bilo sve što se tiče rock muzike koja je gurana u prvi plan. Nirvana je to okrenula naopako. Jesu potpisali za Geffen Records, gde su bili i Guns-i, ali ta izdavačka kuća nije predvidela njihov uspeh. Prvi tiraž ’Neverminda’ je bio smešnih 500.000 primeraka, bez namere da štampaju još. Kako su bili u zabludi. Jeste da su ljudi iz izdavačke kuće umešali i zahtevali da miks bude mekši i više pop, zbog čega je Kurt mrzeo taj album, ali to su najnormalnije stvari u muzičkom biznisu. „Smells Like Teen Spirit“ je stvarno bio šamar koji su svi tražili. Nešto tako brutalno teško da se pojavi a ipak toliko dopadljivo. Pre toga je bilo nezamislivo da se takva pesma čuje tokom dana na radio ili tv stanicama, muzika tog tipa je bila 18+ i ostavljana je za posle ponoći kada ide ostali hard core. Da vam dočaram kako je bilo 1991. godine moraćete da pronađete na youtube neki stari spot Mariah Carey, pa nekog Michael Jacksona i onda pustite „Teen Spirit“. Takva zaokret muzičkoj sceni je bio neophodan. Danas mnogi zanemaruju vrednost koji ovaj bend ima i to donekle razumem jer takav uspeh ih je napravio pomodnim i slušao ih je i ko treba i ko ne treba.
Zvanično nazvan ’MTV Unplugged in New York’ je, danas, najvažniji koncert tog serijala. Za razliku od ostalih koji su iskoristili privilegiju da jednu pesmu snime i po nekoliko puta dok ne ispadne kako bi hteli, Kurt to sebi nije dozvolio. Taj nastup je pažljivo pripremao nekoliko meseci pre tog 18. novembra kada je snimljen. Kao da je hteo da dokaže da je muzičar a ne samo neko ko ume da pravi buku. Svi pre i posle njega su samo odsvirali svoje pesme na akustičnim instrumentima ali Nirvana je otišla korak dalje. Svaka pesma je dobila novi aranžman, dodata je još jedna gitara, harmonika i čelo. Dok bi drugi svirali svoje najveće hitove, jer MTV tako želi, Kurt je sastavio repertoar od obrada i (tada) manje poznatih pesama. Nekoliko momenata sa tog koncerta će ostati upamćena kao legendarna: nestvarna verzija „The Man Who Sold the World“ David Bowie-a, Kurt bez benda na „Pennyroyal Tea“, svi kao jedan na „All Apologies“ i na kraju jeziva „Where Did You Sleep Last Night“. Niko ali niko se nije usudio da kaže da mu je Ledbelly omiljen izvođač kamoli da izađe na MTV i odsvira njegovu pesmu. Takvi trenuci ne mogu da se isplaniraju oni se jednostavno dogode.
I tako sam posle više od deset godina seo i odgledao Unplugged i to produženu verziju u kojoj je kompletan koncert sa svim greškama i pričom između pesama. Jednostavno mi je došlo da to uradim i drago mi je što sam poslušao svoje muzičke instinkte. Podsetio sam se koliko je Kurt bio važan u mom životu. Tog 5. aprila 1994. godine sam osetio kao da sam izgubio brata koga nikad nisam imao. Sama činjenica da i danas pamtim taj dan mi govori da je to bio presudan događaj mog odrastanja. Cobain me je naučio da volim one koji su drugačiji. Da ne treba da se bojim da budem svoj. Ali naučio me je i ono što on nije shvatio a to je da treba voleti život. Da se treba boriti jer predaja nije opcija. Život jeste težak ali ne postoji prečica do sreće jer nju sami stvaramo.
Mike Stankovich
Sećam se tog 5. aprila 1994. godine. Klinac sam bio, kome je muzika bila sve. Probudio se kao i svakog jutra i uključio MTV. Tada je ta televizija bila naš internet, drugo nismo imali, a u to vreme su puštali dobru muziku. Vesti na MTV-ju su išle tek popodne ali tog jutra pojavio se Kurt Loader sa Breaking News: „Body of Nirvana leader Kurt Cobain was found dead“. Posle te rečenice ništa više nije bilo isto!
Za one koji to nisu doživeli Nirvana je stvarno promenila muzički svet kao niko pre njih. Do ’91. rock muzika je bila učmala, razvodnjena. Punk je odavno umro, metalci iz osamdesetih su već bile bogate zvezde a pop je kao i uvek suvereno vladao. Mainstream tada i danas su dva veoma različita pojma. Danas je tu mešavina žanrova i može dosta zanimljivih stvari da se čuje. A tada su izdavačke kuće kreirale top liste ono što može da se proda se i puštalo. Guns N’ Roses su postali preko noći preveliki, Metallica ih je sledila a Aerosmith su shvatili kako se zarađuju pare. To je bilo sve što se tiče rock muzike koja je gurana u prvi plan. Nirvana je to okrenula naopako. Jesu potpisali za Geffen Records, gde su bili i Guns-i, ali ta izdavačka kuća nije predvidela njihov uspeh. Prvi tiraž ’Neverminda’ je bio smešnih 500.000 primeraka, bez namere da štampaju još. Kako su bili u zabludi. Jeste da su ljudi iz izdavačke kuće umešali i zahtevali da miks bude mekši i više pop, zbog čega je Kurt mrzeo taj album, ali to su najnormalnije stvari u muzičkom biznisu. „Smells Like Teen Spirit“ je stvarno bio šamar koji su svi tražili. Nešto tako brutalno teško da se pojavi a ipak toliko dopadljivo. Pre toga je bilo nezamislivo da se takva pesma čuje tokom dana na radio ili tv stanicama, muzika tog tipa je bila 18+ i ostavljana je za posle ponoći kada ide ostali hard core. Da vam dočaram kako je bilo 1991. godine moraćete da pronađete na youtube neki stari spot Mariah Carey, pa nekog Michael Jacksona i onda pustite „Teen Spirit“. Takva zaokret muzičkoj sceni je bio neophodan. Danas mnogi zanemaruju vrednost koji ovaj bend ima i to donekle razumem jer takav uspeh ih je napravio pomodnim i slušao ih je i ko treba i ko ne treba.
Zvanično nazvan ’MTV Unplugged in New York’ je, danas, najvažniji koncert tog serijala. Za razliku od ostalih koji su iskoristili privilegiju da jednu pesmu snime i po nekoliko puta dok ne ispadne kako bi hteli, Kurt to sebi nije dozvolio. Taj nastup je pažljivo pripremao nekoliko meseci pre tog 18. novembra kada je snimljen. Kao da je hteo da dokaže da je muzičar a ne samo neko ko ume da pravi buku. Svi pre i posle njega su samo odsvirali svoje pesme na akustičnim instrumentima ali Nirvana je otišla korak dalje. Svaka pesma je dobila novi aranžman, dodata je još jedna gitara, harmonika i čelo. Dok bi drugi svirali svoje najveće hitove, jer MTV tako želi, Kurt je sastavio repertoar od obrada i (tada) manje poznatih pesama. Nekoliko momenata sa tog koncerta će ostati upamćena kao legendarna: nestvarna verzija „The Man Who Sold the World“ David Bowie-a, Kurt bez benda na „Pennyroyal Tea“, svi kao jedan na „All Apologies“ i na kraju jeziva „Where Did You Sleep Last Night“. Niko ali niko se nije usudio da kaže da mu je Ledbelly omiljen izvođač kamoli da izađe na MTV i odsvira njegovu pesmu. Takvi trenuci ne mogu da se isplaniraju oni se jednostavno dogode.
I tako sam posle više od deset godina seo i odgledao Unplugged i to produženu verziju u kojoj je kompletan koncert sa svim greškama i pričom između pesama. Jednostavno mi je došlo da to uradim i drago mi je što sam poslušao svoje muzičke instinkte. Podsetio sam se koliko je Kurt bio važan u mom životu. Tog 5. aprila 1994. godine sam osetio kao da sam izgubio brata koga nikad nisam imao. Sama činjenica da i danas pamtim taj dan mi govori da je to bio presudan događaj mog odrastanja. Cobain me je naučio da volim one koji su drugačiji. Da ne treba da se bojim da budem svoj. Ali naučio me je i ono što on nije shvatio a to je da treba voleti život. Da se treba boriti jer predaja nije opcija. Život jeste težak ali ne postoji prečica do sreće jer nju sami stvaramo.
Mike Stankovich