Svartanatt (ili po naški – Crna Noć) je bend iz Stokholma koji kao da je vremeplovom sleteo u 2018. godinu negde sa početka sedamdesetih, po meni zlatne dekade ljudskog roda po svakom pitanju. Apsolutno sve u izgledu, sviranju i ponašanju benda je retro. Frizure, odeća, obuća, gitare, pojačala, produkcija, orgulje... Sve miriše na sedamdesete. 

Naziv prve pesme objašnjava sve – „Children Of Revival“. Izvrstan hrapavi vokal Jani Lehtinena katkad zaliči na Džoni Van Zanta ili na pokojnog mu brata Ronija, ali sam zvuk benda nije southern rock, ovo je pravi klasičan 70s rock sa primesama progresivnog (u pesmi „Duffer“) ili psihodelije (posebno u baladama „Wolf Blues“ ili „Universe Of"). Najbolja stvar na albumu je „Wrong Side Of the Town“ , čistokrvni radijski hit sa sjajnim solom na gitari i očiglednom posvetom Fil Lajnotu i bendu Thin Lizzy. Prvi singl sa albuma je „Hit Him Down“ i za njega je snimljen spot koga možete pogledati na ovde. „Lonesome Ranger“ je još jedna pevljiva pesma sa pozivom na cupkanje, a „Black Heart“ koja zatvara album ima šmek jednih AC/DC iz najboljeg perioda. 

Meni je jako drago što se pojavljuju ovakvi bendovi, ali to je logično, već sam u godinama kada je neminovno da me drma nostalgija za zvukom iz moje mladosti. Pitanje je koliko su nove generacije spremne za povratak u prošlost, ali ne sumnjam da će i među njima biti onih koji će prepoznati kvalitet u ovom bendu. I ne samo ovom bendu, postoji čitav buljuk sjajnih bendova koji neguju ovakav sound i niču kao „ pečurke posle kiše“. Pomenuću samo „Thulsa Doom“, „Horisont“, „Graveyard“ pa i „Ghost“ ili „The Sword“ koji takođe izvanredno donose taj duh sedamdesetih i zlatno doba rok muzike.

Zoran Popnovakov