Pomalo je nepravda da tako marginalna i lokalizovana epoha u istoriji čovečanstva pobuđuje toliki interes. Divlji zapad, vestern, kaubojci i indijanci (kako šablonski, indijanaca najčešće ponajmanje ima)... Pa špageti vesterni. Zar su morali da dođu Italijani i nauče svet kako se pravi dobar vestern? Izgleda da jesu, jer su i u stripovima izdominirali. Pritom, ne mislim samo da Boneli junake, poimence Zagora i Teksa, pa čak i Bleka i Marka ako posmatramo šire, jer ova dva potonja su ipak junaci iz američkog rata za nezavisnost. Ali dobro, ima indijanaca. Hugo Prat je pre Korta crtao Narednika Kirka, koji se bavio američkom istorijom na hrabriji i provokativniji način, pa da kažemo i bolji od većine ostvarenja u SAD. A ako možemo dodati tu i vrsni Fort Viling od istog autora, koji se odvija u kolonijalnoj Americi pre rata za nezavisnost. Zaključak - živeli žabari, jer nema dobrog vesterna do njihovog. Sad, to je pak laž. Gde je onda Bluberi? Ostatak sveta Francuze zove žabarima, pa eto, problem rešen. Nema dobrog vesterna do žabarskog. A Džon Vejn i ini klasici? Meh, suviše je to isklišeizirano. Indijanci su zli (čast izuzecima u kinematografiji) i otimaju bele žene. Dobri i čestiti kravari pristižu u pomoć. Nema one prljave atmosfere i moralne ambivalentnosti kao kod Leonea. Nema onog osećaja koji se pretače iz kinematografije u strip i nazad. Teško opisiv osećaj, pritom. Kada Teks Viler opali desnicom u korumpiranog advokata pre negoli u indijanskog poglavicu (a i sam je poglavica). Ili kad Leoneov neimenovani revolveraš bez imena, aka Blondie, vraća Tuku milo za drago i namiče mu omču na vrat. Pa makar pucao u konopa ckoji minut kasnije. A šta je hajlajt Dobar, loš, zao, makar potpisniku ovih redova? Kada loš Tuko (Ilaj Volak) pravi savršen pištolj njušeći, zagledajući i slušajući zvukove od nekoliko različitih revolvera. (Trivia: jel se neko seća puno ime Tuka? Tuko Benedikto Pasifiko Huan Marija Ramirez; nije samo Zagorov Čiko čovek od hiljadu imena.)

Znači, nije magija u američkoj interpretaciji Divljeg zapada, iako ta epoha pripada njima. Evropljani to rade bolje? Pa... ne. Makar ne isključivo. Možda je nama, Evropljanima (bez smeha, molim), tematika Divljeg zapada egzotičnija, pa samim tim i privlačnija u stripu i filmu. Čak je moguće da autori koji nogom nisu kročili na to tle naprave (mahom) bolja ostvarenja od onih od rođenja okruženima rodeom, mamuzama i klubovima gde se pleše kvadril uz podvriskivanje kao u srpskom kolu. A često je sve i u uglu posmatranja. Ne može se napraviti dobar vestern po našim merilima a da se makar malo ne optuži američka strana za genocid urođenika, ili makar prikaže kao krvožedna i oružjem opčinjena nacija. E, to je već nešto, dosta blisko pravoj definiciji.

Da se sad bacimo na temu ovog teksta. Dva primera francuskog stripa vestern tematike, dijametralno suprotnih narativa, i jedno autentično američko ostvarenje, koje u ostatku njihove produkcije štrči kao povređeni prst. Sve izdanja beogra... pardon – zemunskog Makonda.

Ova izdavačka kuća, čiju srž čine posvedočeni stripofili sa decenijskim čitalačkim stažom pre upliva u okrutne izdavačke vode, pokazala je dovoljnu dozu vizionarstva da domaćoj publici pruži zaista kvalitetna vestern ostvarenja u poslednjih nekoliko godina. Zapravo, tome je i posvećena njihova biblioteka „Kolt“. Sve je počelo 2014. godine i integralom Pustinjska zvezda Stivena Desberga i Enrika Marinija. Ovog potonjeg znate kao kompletnog autora Orlova Rima od istog izdavača, svih zasad pet albuma je objavljeno kod nas. Kad tu dodamo Rapaces, Škorpiju i Džipsija, takođe objavljivanih kod nas, možemo reći da je ljubimac naše publike. Nedavno je objavio prvi album svoje verzije Betmena, svojevrsne evropske reinterpretacije lika, i strip je zaista grafički savršen. Nema sumnje da ćemo i ovo videti u nekom domaćem izdanju.

No, da nastavimo. Makondov „Kolt“ je nakon Pustinjske zvezde postao poprište obračuna između američkog i francuskog vesterna. Objavljene su po četiri knjige Lensa Vorena Taftsa, stripa koji se može više smatrati izuzetkom nego predstavnikom američkog stripa, i još toliko albuma najnovijeg francuskog vestern hita – Pogrebnik Gzavijea Dorisona i Ralfa Mejera (sa kolorom Karolin Delabi). Istinu govoreći, obračun bez pobednika, jer su oba serijala na svoj način posebna.


Pustinjska zvezda je integral od dva albuma, sa dodatnim materijalom o potrazi za istorijskom podlogom priče. U tekstu koji sam 2015. godine pisao o Pustinjskoj zvezdi, kao sažetak u podnaslovu članka „Tamo gde umire civilizacija“ rekao sam: „Marini i Desberg donose lice vesterna koje svi vole – surovo, prljavo i nemilosrdno. Gde je čovek čoveku vuk, i gde su granice moralnosti zamućene. Kao u životu, apsolutne krajnosti ne postoje.“ Pri nedavnom ponovnom čitanju priznajem da sam stekao još pozitivniji utisak o ovoj priči. U osnovi je lik Meta Montgomerija, visoko pozicionirani službenik u Ministarstvu odbrane SAD, vizuelno nalik Šonu Koneriju. Nepoznati zločinci mu siluju i ubijaju ženu i ćerku, na čije grudi urezuju znak nalik na zvezdu, a on se daje u poteru za počiniocima, koja će ga iz vašingtonskog komfora odvesti daleko na Divlji zapad, na same obode civilizacije, odakle je utvrdio da ubice dolaze.

„Zver koja ga čeka sa druge strane, na kraju puta i civilizacije, je Džejson Koldrej, antiteza uglađenom, školovanom i civilizovanom Montgomeriju, koji predstavlja simbol urbane civilizacije koja nadire i svih njenih čari, trulih ispod uglancane površine.

Koldrej je, nasuprot njemu, trula jabuka u svojoj osnovi. Moćni tiranin koji poput bolesti prati nadiranje civilizacije u divljinu, donoseći kurve, kocku i sve ostale darove radničkoj klasi koja u znoju i krvi postavlja železničku prugu i polako otima zemlju iz kandži divljine. Ali, kako se ispod Montgomerijeve fasade nazire pukotina u njegovim željama i stvarnosti, tako i očigledna trulež Koldreja poseduje duboko zakopane ideale i zrnce dubljeg ludila. Vestern Jin i Jang. Apsolutne krajnosti ne postoje u životu, pa nas ni Desberg ne vređa predstavljajući takvima glavne aktere. Naime, Koldrej je duboko u srcu dete neobuzdane divljine koje mrzi civilizaciju i prezire čoveka. Za njega su svi naseljenici kuga koju treba proterati daleko od divljine i prirode. Ne može se reći da nije u pravu“, da opet citiram sebe. Svakako vredno pažnje, posebno zbog ugla posmatranja prodora pruge kao paradigma metastaze belog čoveka u američki kontinent i njegov prirodan poredak. A sve dolazi na naplatu, što glavni junak iskusi na svojoj koži.


Lens Vorena Taftsa može se smatrati više evropskim nego američkim ostvarenjem o Divljem zapadu. Lensa obično nazivaju poslednjim velikim novinskim stripom. Tafts ga je stvarao u periodu 1955-1960. godine. Pre toga je od 1949. do 1954. crtao i pisao Kejsija Raglija (Casey Ruggles) za Junajted Fičers sindikat, ali dolazi do razlaza usled autorskih sporova i nametanja ritma. Želeo je da radi bez stega i tuđih pravila. Tako nastaje Lens, koji pak traje koliko i ekonomska isplativost. Ali rađen je kao autorski serijal, a Taftsov brat i otac su pomagali u distribuciji. Na samom početku prenošen je u 100 dnevnih i nedeljnih listova. Strip napušta ubrzo nakon Lensa, radi kao ilustrator, pozajmljuje glas na televiziji, a 1982. godine gine pilotirajući avionom koji je sam napravio. Lens ostaje njegovo najpoznatije delo. Ranije je kod nas objavljivan u „Zenitu“ i „Eksu“, ali tek četiri knjige u izdanju Makonda okupljaju ceo opus ovog junaka u svom najboljem svetlu. Razlog za to je jednostavan. Restauracije originalnih tabli i kolora u izvođenju portugalca Manuela Kaldasa izvukle su savršenstvo Lensa i Taftsovog umeća na videlo. Umnogome narativno blizak Princu Valijantu na početku epopeje, Tafts je dinamikom i hrabrim (za ono vreme) narativnim tokovima bio daleko ispred tadašnjeg novinskog stripa. I to sve ako zanemarimo lepotu same table i Taftsovo crtačko umeće. U početku je po uzoru na Fostera smeštao dijaloge ispod slike umesto u balone, a vremenom se preorijentiše na drugu formu. Crtački oduzima dah, posebno u slikanim segmentima u kojima je eksperimentisao sa bojama i bez crnih kontura. To je ipak oduzimalo previše vremena, pa se vraća na ustaljeni režim rada, ali često oslikava nebo ili pejzaže neverovatno spokojnim i monumentalnim paletama. I zaista Lens je crtački poslastica koliko i narativno. Indijance, vojsku, doseljenike, pa i ljubav, Tafts posmatra uglavnom izvan klišea. Odnos glavnog junaka, oficira Lensa Sent-Lorna prema časti, drugim nacijama i teritorijalnim razmiricama, pa i beskrupuloznim političarima, zelenašima, karijeristima i izdajnicima, bliži je onome što vidimo u Bluberiju ili Teksu nego američkom stripu. Posebna draž je zaokruženost celine Lensa u četiri knjige. Videti Kejsija Raglija u ovakvom izdanju bilo bi poželjno jednog dana, ako Kaldas dovrši restauraciju. U međuvremenu, Makondo je već najavio druge projekte, poput Ciska Kida Roda Rida i Hozea Luisa Salinasa.


Pogrebnik je serijal najnovijeg datuma od svih navedenih. Prvi album, Čovek koji je jeo zlato, objavljen je u Francuskoj 2015. godine, dok ga Makondo predstavlja srpskom tržištu već sledeće godine. Dorison je opet dobar znanac domaćoj publici, pomenimo samo Long Džona Silvera u izdanju Darkwooda sa izvanrednim crtežom Matjea Lofreja (izlazi i u „Stripoteci“) ili Asgard u izdanju Phoenix Pressa. Pogrebnik je pratila opsežna marketinška kampanja dok još ni prvi album nije izašao u knjižarama. Najavljivan je kao „novi Bluberi“, predskazivana mu svetla budućnost kao „hiljadugodišnjem Rajhu“ (a znamo kako se to završilo). Dovoljno da se čoveku uvuče sumnja duboko u želudac.

Dorison i Mejer su zamislili serijal u mini ciklusima. Dva albuma bi izlazili iste godine, jedan početkom a drugi krajem, i svaki će zaokruživati jednu priču. Dakle, prva dva Makondova albuma, Čovek koji je jeo zlato i Ples lešinara čine prvu priču u kojoj se uvode osnovni likovi, pre svega Džonasa Kroua, pogrebnika po zanatu i čoveka koji se time krije od zakona. Jer, niko ne voli da zagleda pogrebnike, što je savršeno skrovište. U drugom ciklusu, Ogar iz Sater kampa i Hipokratova senka, već saznajemo nešto više o Džonasu, ali i drugim akterima. Ova poslednja dva albuma Pogrebnika premijerno su objavljena u Srbiji i Francuskoj istog dana, što je još jedan pokazatelj sve veće popularnosti serijala. I zaista, ako se ogole marketinške nabrajalice, pogotovu ona o „novom Bluberiju“, Pogrebnik je dovoljno dobar serijal da može da govori sam za sebe. U stripovskoj paraleli srodniji je Izbacivaču (Bouncer) Hodorovskog i Buka, nego Bluberiju. Kako po direktnoj okrutnosti, nagoveštenim i prikazanim eksplicitnostima, tako i obodima Divljeg zapada po kojima se Džonas Krou kreće sa svojom svitom, Izbacivač je bolje poređenje, za razliku od vestern-centralizovanijeg pristupa kod Šarlijea i Žiroa. Ali i u tom poređenju Pogrebnik je dovoljno autentičan. Posebno drugi ciklus, gde su se autori dovoljno oslobodili. Dorison je veteran, pa mu ne treba poseban staž da bi se oslobodio, ali primetno je da u druga dva albuma slobodnije hodi Divljim zapadom. Mejer se pak primetnije razmahao stilom. A tema je potraga za serijskim ubicom u vestern ambijentu. I to ne bilo kakvog, već jednog od najbolje osmišljenih harizmatičnih likova u stripu, zločinca koji je kao i svaki dobar negativac junak u svojoj priči. Neizmerno inteligentan, hladno proračunat i vrhunski prikazan, „Ogar iz Sater kampa“ je ta spona između Kroua i onoga što znamo o njegovoj prošlosti, a početak njihove priče seže u godine Građanskog rata. Pritom, ledena kalkulantska logika „Ogra“ o tome koliko života se oduzme i spasi kao merilo herojstva, podseća na najgrozomorniju realnost neke moderne korporacije.

Dorison svakako pokazuje da iz vesterna ima da se iscedi još pokoji potencijalno dobar scenario, samo ako postoji volje, a ne mora u svakome da se pojavi Divlji Bil Hikok ili Ludi Konj, jer njih nam je već dovoljno u svakojakim iteracijama.

Pet vesterna Makonda u devet knjiga, jedna zaokružena celina. Lens jeste definitivno završen, ali u Makondu najavljuju dalje vestern klasike (Cisko Kida smo pomenuli). Pogrebnik i dalje jaše (pun intended), a predskazuje se da će serijal trajati i trajati – makar dok je ekonomski isplativo. A i Pustinjskoj zvezdi su najavljeni nastavci. Istini za volju, tu je to najmanje potrebno, jer ovakva kakva je Pustinjska zvezda je savršeno zaokružena celina. Ali u ovom trenutku, ovih devet knjiga u svakom slučaju predstavljaju trenutno zaokružene celine. A da li ćete se odlučiti za Taftsov novinski klasik, Dorison/Mejer sagu u nastajanju, ili Desberg/Marini who did it priču koja prerasta u nešto mnogo dublje, nećete pogrešiti. A zašto ne i sve?

Nikola Dragomirović