Guano Apes sam otkrio pre gotovo pune dve decenije, u vreme kada sam bio prva godina srednje škole. Ovaj bend, osnovan u Getingenu, je samo godinu dana ranije (1997) objavio svoje prvo dugosvirajuće izdanje. Album „Proud Like a God“ je gotovo munjevitom brzinom pokorio tadašnje komercijalne muzičke liste, te kao legat najboljih kompozicija ikada ostavio dve numere: Open Your Eyes i Lords of the Boards. Mada, ruku na srce, ni još nekoliko njih nije po kvalitetu zaostajalo. 


Elem, i na bend i na album sam slučajno nabasao u jednoj kultnoj lokalnoj prodavnici koja je bila glavni i neretko jedini izvor nove muzike. Podrazumeva se da su se tu prodavale piratske (bugarske) kasete i diskovi, ali to nikome nije bilo bitno, s obzirom da kompove nije imalo puno ljudi, net još manje, a masovno rezanje je tek bilo u povoju i gotovo preskupo. Svaki potencijalni kupac je imao pravo da malo presluša ono što ga interesuje, ali bez preterivanja. Mi, koji smo tu bili redovne mušterije, smo imali svojevrsni bonus, tako da smo mogli i da prekoračimo vremenski limit. Kada umesto za užinu štekaš kintu radi kupovine diska, veoma dobro paziš kako bi ulog bio opravdan. Uvek je bilo albuma koji su od uvodnih rifova obećavali. Ali, u tom periodu (kada sam tek brusio svoj muzički ukus) je bilo veoma malo onih koji su na mene ostavili takav utisak kao „Proud Like a God“.

Uvodna „Open Your Eyes“ me je toliko raspametila da sam odmah izvadio izgužvane poluraspale novčanice, dao ih prodavačici, te gotovo odjurio kući kako bih što pre čuo ostatak albuma. Pomenuta numera je knjiški primer kako bi jedan rok album trebalo da bude otvoren: eksplozivno, energično, britko i nesputano. Sa ove distance je jasno da se izdanje deli na vanvremensku „Open Your Eyes“ (i eventualno uz nju „Lords of the Boards“) i na ostale pesme. S tim što to „ostalo“ nema pejorativnu notu, već jednostavno označava nešto drugačiji stil.

Kada je bilo koji nov bend u pitanju, vrlo je važno definisati svoj zvuk i svoje ideje. Isto tako je potreban pravi hit, nešto što će ljudi pamtiti i decenijama kasnije (i da se pritom ne ostane „one hit wonder“). Ova četvorka je u tome i te kako uspela. Sam album karakteriše spoj „kontrolisano agresivnog“ alternativnog roka punog reskih rifova i ritmova kombinovanih sa unikatnim vokalom Sanre Nasić, neočekivani prelasci u gotovo pop-rok „radio friendly“ vode (pesme „Rain“ i „Never Born“) i izvanredno nivelisano korišćenje elektro-semplova.

Pre nekoliko dana sam (ponovo sasvim slučajno) saznao da je bend odlučio da obeleži dvadesetogodišnjicu izdanja, te svojim (kako sadašnjim, tako i budućim) fanovima ponudi osveženu verziju. Takvi projekti su mač sa dve oštrice: ako se ceo album snima ponovo, velike su šanse da neće ispasti najbolje. Mladalačka agresivnost članova benda, svojevrsna sirovost izvedbe ili produkcije, skromnije poznavanje određenih caka tokom snimanja i miksovanja su često krucijalni, te daju određeni šmek krajnjem proizvodu. Na ovom „rođendanskom“ reizdanju se to i pokazalo u par navrata. No, da krenem redom. 

Album „Proud Like A God XX“ je podeljen na dva diska. Na prvom se nalazi deset numera sa novim miksom i jedna remasterizovana (Lords of the Boards). Upravo na njoj se najbolje da videti da je iz prvog puta ispala baš kako treba, te da tu apsolutno ništa nije trebalo dirati. Što se ostalih tiče, mogu reći da je novi miks u prvi plan stavio neke sitnice, finese koje u originalnom obliku nisu lake za primetiti. Zamislite gomilu zvukova koji se neprestano mešaju, te umesto kakofonije i haosa za rezultat imaju potpunu suprostnost očekivanom. Od babe nije pravljena devojka, već je sama osnova retuširana, a detaljima je dato taman onoliko svetlosti koliko je bilo potrebno da budu primećeni. Bas gitara je u večini numera i te kako pojačana: zvuči jasnije i kompletnije.

Drago mi je što su izostavili pesmu „Tribute“ koja je na originalnom izdanju nepotrebno zauzimala prostor, s obzirom da mi je uvek bila naporna za slušanje zbog presporog tempa i same dužine. Sem nje, novi miks nisu dobile ni „Scapegoat“ i „Move A Little Closer“, te se čak i ne nalaze na listi pesama. Disk zatvara numera „Score“ koja mi je poptuna nepoznanica (ne nalazi se čak ni na kompilaciji „Lost (T)Apes“), ali koja je stilski u potpunosti kao rani radovi benda.

Drugi disk je polovično uspešan. Njega otvara ponovo snimljena „Open Your Eyes“ u kojoj se kao gost pojavljuje Danko Džouns. Malo je reći da ni na tren nije delovala onako kako originalna verzija deluje. U njoj jednostavno nije bilo one esencije koju upravo mladalački bunt nosi. Jedina gora stvar od osrednje obrade je osrednja obrada svoje pesme.

Na svu sreću, ostalih pet ponovo snimljenih numera zvuči daleko bolje, ponajviše zbog toga što se mogu smatrati alternativnim verzijama. Aranžmani su drugačiji, stil sviranja je približan onom sa njihovog trećeg albuma „Walking on a Thin Line“, te povremenim uplivima zvuka koji krasi „Bel Air“ i „Offline“. Iskren da budem, i sam izbor numera i oblik koji su dobile su me pozitivno iznenadili, pa što ne reći - i oduševili. Upravo uz pomoć njih je napravljen most između dve ere benda (svakog koga znam je šokirao zvuk sa povratničkog „Bel Air“), veza koje ranije nije bilo. Favoriti su mi „Suzie“ koja u novom ruhu veoma podseća na System of a Down i usporeniju „Get Busy“ koja je dobila synth notu.

Kao svojevrsni bonus, tu su i tri obrade: Eminemova „Lose Yoursel“, Bouvijeva „This is Not America“ i „Precious“ od Depeche Mode. Što se njih tiče, stilski i po kvalitetu ne odudaraju od ostalih. I to bi, uglavnom, bilo to. Za jedno, realno gledano, kolekcionarsko izdanje, urađen je veoma dobar posao. Za prikupljanje novih fanova takođe. Međutim, bilo bi mnogo bolje da je bend odlučio da prazan prostor (barem na jednom od diskova) popuni ponovo snimljenim demo pesmama. Na taj način bi zaokružili priču vezanu za svoju prvu eru, a pritom bi imali još materijala koji bi mogli izvoditi na koncertima.

Prvi disk dobija maksimalnu ocenu – 5/5, dok drugom ide samo 3/5. 

Antonio Jovanović