Ana Ćurčin je kantautorka rođena u Bagdadu, odrasla u Moskvi koja živi i radi u Beogradu. Njena muzika je nežna i moćna, tiha i melodična, bučna i ritmična, leluja kroz indie-rock i folk i koketira sa ambijentom i bluzom. Ana aktivno svira od decembra 2012. godine, nastupa solo ili sa bendom, a njenu muziku publika je mogla da čuje u Srbiji, regionu i širom Evrope. U januaru 2016. godine objavila je svoj prvi studijski album pod nazivom “Sketches of Belonging”. Veliku pažnju javnosti izazvala je saradnjom sa tradicionalnim Ansamblom Kolo i pesmom "Lastavice, lasto". Ana je danas gost naše redakcije...


Bendovi, muzičari i albumi


Rekla bih da je to „oblikovanje“ još uvek u toku jer tek od nedavno počinjem da se odmičem od muzike koju sam nekad slušala na pretek, a to je neka vrsta melanholičnog akustičnog folka. Verovatno ima puno toga što neću osvestiti da me oblikovalo ali kad premotam film unazad rekla bih da su to Natalie Merchant i album „Tigerlily“ koji sam slušala sa 12, 13 godina. Volela sam njen vokal, emociju, pesme iako ih nisam sve razumela. Alanis Morissette i „Jagged little pill“ je isto iz tog perioda. Taj CD se dosta vrteo u (beše) mom belom cd player-u. Pa nešto kasnije Bruce Springsteen već kao mp3 plejlista i sećam se da sam poskidala sve moguće albume pa sam slušajući samo probirala pesme iz raznih perioda za koje bih se vezivala i kojima bih se stalno vraćala, poput „Bobby Jean“, „Thunder road“, „Ghost of Tom Joad“, „Blood brothers“, „Born to run“ (akustična live verzija)... Joni Mitchell, trovanje Damien Rice-om kad je izašao album „O" jer sam bila i nesrećno zaljubljena i mlada i melanholična, Jeff Buckley i album „Grace“ koji nisam mogla da prestanem da slušam kad se vratim kući posle izlaska u grad u ranim dvadesetim.  Sigurno me oblikovao i ceo trend dečačkih boj bendova koji me nisu promašili jer su te pesmice bile melodične, ritmične i „catchy“ kao što ni današnji pop ne može da ne zgrabi, pa makar na tren.  Danas još oktrivam nove albume sa kojima boravim dok ne proživim i odslušam „do kraja“. Tako sam se tek relativno nedavno upoznala sa radom Meshell Ndegeocello i preslušavala albume „Bitter“ i „Comet, come to me“ iz kojih crpim puno „novih informacija“ i to je postala jedna nova važna muzička refernca za mene na više načina.

Reditelji i filmovi


Toliko sam zatrpana serijama da baš teško mogu se prisetim filmova od ranije.
Bertolučijevi filmovi bi me uvek držali neko vreme,  pogotovu „Sheltering sky“ koji sam nedavno ponovo odgledala. Atmosfera, gluma, muzika i trenuci u filmu  kad potpuno prestane „dijalog“ u filmu imaju jak efekat na mene, kao da ostavljaju prostor gledaocu da razgovara sa sobom, a da pritom fotografijom i emocijom i dalje prodire kroz oči.
Kad sam bila baš mala mislim da sam jedno sto puta odgledala „Moje pesme, moji snovi“. Nisam ga gledala jedno 25 godina. Baš ću ga odgledati uskoro da vidim kako će to izgledati sad.  I dalje znam sve pesme napamet. Sigurna sam da me taj film oblikovao!

Stripovi


Ka stripovima sam se osvrnula tek u zrelije doba.  Nisam ih puno pročitala ali kad bi me privukli, ostavili bi i trag. Meni dragi stripovi su „Promethea“ Alan Moor-a, „Watchman“ i jedan strip koji sam dobila na poklon: „Are you my mother?“ od Alison Bechdel. Nekako je dospeo do mene u pravom trenutku moje terapije i bavljenja sobom pa sam ga i zapamtila. Autobiografski roman u stripu “Otadžbina” Nine Bunjevac je poslednji strip koji sam pročitala i koji je ostavio jak utisak na mene.

Pisci i knjige


Antonen Arto i „Pozoriste i njegov dvojink“ je knjiga koju sam više puta isčitavala u jednom trenutku tokom studija. Jezik i intenzitet tih Artoovih reči su me iznova uvlačili, kao i njegov pogled na svet  i filozovija teatra i umetnosti koje sam pokušavala da razumem. Čehova tokom studija sam temeljno čitala i posle trčala da gledam predstave u pozorištu u Moskvi ali i kasnije u Beogradu i  kao da su mi omogućavale da se u istom trenutku izmestim u fantaziju ali da i iz te fantazije kritički gledam stvarnost. Pre Čehova sam se u srednjoj školi namučila sa „Zločinom i kaznom“, mislim da sam se razbolela bila zajedno sa Raskoljnjikovim i danima osećala njegovu muku, a kasnije je i pozorišna predsatava „zakucala“ taj roman kroz mono dramu Kame Ginkasa „Katerina Ivanovna“.  A „Konsuelo“ od George Sand je moj „devojački roman“ od kojeg se nisam bila odvojila dok ga nisam završila, a poslednje stranice sam odugovlačila želeći da postoji i drugi deo.

Događaji


Kad su me već prethodna pitanja vratila u Moskvu, ne mogu da ovde ne pomenem i predstave koje su mi ostale u sećanju iz tog perioda, a pošto sam tamo provela formirajuće godine (od desete do dvadeset prve), nekako su i relevantne. Volela sam da gledam predstave Petra Fomenko i Kame Ginkasa i kao studentkinja odlazila sa „indexom“ u pozorište nadajući se da ću da upadnem na njegovu predstavu. „Srećni princ“ po Oskaru Vajlda u režiji Kame Ginkasa će mi ostati kao važno sećanje na Moskvu, kao i „Majstor i Margarita“ i odlazak na Patrijarišijska jezera dok vizualizujem radnju sa stranica romana. 
Koncert Bruce Springsteen-a u Hammerstih Apollo Sali u Londonu 2006. nikad neću zaboraviti. Nisam znala nijednu pesmu sa albuma Seeger Sessions u tom trenutku ali se desilo nešto toliko snažno i predivno da sam imala utisak da se svi u toj sali osećamo povezano, zajedno i ansambl na sceni nas je doveo do kolektivne katarze... Kasnije se talas publike uputio u najbliži pub i delovalo je kao da smo svi prijatelji i kao da pazimo jedni na druge. Te predstave i koncerti su hranili i razvili moju ljubav prema muzici i pozorištu i vodili kasnije u odluke da se bavim i pozorištem i muzikom.
Izložba Annie Leibovitz: „A Photographer's Life 1990 – 2005" 2009. u Kunst House-u u Beču.  Čim je uveden bio beli šengen spakovali smo se u kola posle posla i otišli u Beč na ovu izložbu. Vejao je sneg danima  i opasno napadao i putovali smo baš dugo ali nismo marili jer je izložba trajala još samo par dana.  Sećam se da smo tako uzbudljivo nagazili na gas kad smo prošli granicu uz veseli usklik da smo zaboravili na carinu, pa mi je mađarski carinik lupio šakom u auto da se zaustavim. Dugo sam ostala u galeriji dok nisam ispratila poslednju fotografiju i izložba mi je bila veoma lepa i dirljiva.