Walk the line
Helly Cherry
Biografski filmovi pokušavaju da se nakače na slavu lika o kome govore i da tako zarade novac svojim producentima. Medjutim, potrebni su i da bi se u javnosti sačuvalo sećanje na neke ličnosti. Johnny Cash naravno nije bio zaboravljen ni pre ovog filma niti će biti posle ali svakako da će mlađoj publici biti lakše da pogledaju film nego da čitaju njegovu biografiju. Pošto je objektivno nemoguće napaviti film o celokupnom njegovom životu autori scenarija režiser James Mangold i njegov saradnik Gill Dennis koncentrisali su se na romantičnu priču sa June Carter, početke Džonijeve karijere i neke krizne momente vezane za zloupotrebu droga i alkohola.
Film počinje tako što se Johnny u zatvorskoj radionici, pred najčuveniji njegov nastup koji je objavljen kao live album Folsom Prison, priseća svog dotadašnjeg života. Slušanje radija sa bratom i nastupa porodice Karter, tragična smrt brata Jacka za koju će ga otac kriviti, vojni rok u Nemačkoj tokom kog će napisati prve pesme, neuspešna karijera prodavca i brak sa prvom ženom, pokušaj da snimi gospel ploču, druženje sa Elvisom, zavisnost od amfetamina itd. Nakon oporavka Johnny će čitajući pisma zatvorenika koji vole njegovu muziku doći na ideju da nastupi pred njima.
Autori filma su za osnovu uzeli knjigu Cash: The Autobiography koja je izdata 1997. Neki događaji su prikazani sažeto zbog dramaturgije filma, recimo samo da se Johnny nije potpuno izlečio od zavisnosti 1967. već tek 1970. ali kad se radi o ličnosti koja je veća od života nije važno da li je svaki detalj potpuno precizan već da li su ušli u suštinu lika. Naslov filma koji je i naslov prvog njegovog hita koji je došao na prvo mesto Bilbordove liste, pesma je inače bila posvećena prvoj ženi, Viv.
A što se tiče izbora glumaca od Joaquina Phoenixa ja drugog glumca za ulogu Casha ne mogu ni da zamislim. Gledajući snimke Džonijevih nastupa i film vidimo da ga je Phoenix verno interpretirao. Dobro je što i on i njegova partnerka u filmu Reese Witherspoon zaista pevaju svojim glasovima jer je to, da se loše izrazim, prirodnije nego da su lepljene pesme u kojima pevaju Johnny Cash i June Carter. Reese je dobila potpuno zasluženo Oskara i veliki deo filma se vrti oko njenog lika, a tako i treba da bude jer je tako bilo u Džonijevom životu. Ostali deo ekipe je takođe na visokom nivou pogotovo Robert Patrick u ulozi njegovog oca, Reja Keša, i neke ključne scene filma se vrte oko likova Džonija i njegovog oca koji glavni sukob imaju na ručku za Dan zahvalnosti, taj najvažniji porodični praznika kod Amerikanaca.
Film nije remek delo ali je solidan zanatski proizvod u kom će uživati i romantični zbog ljubavne priče, i oni koji vole poučne priče o grešnicima koji na kraju nađu pravi put a najviše će uživati oni koji vole dobru muziku jer soundtrack čine sve najvažnije Džonijeve pesme s početka karijere. Ovaj film je po meni ispunio svoju svrhu ako posle njega odete na youtube i potražite ostale njegove pesme da uživate u oporom glasu čoveka u crnom.