Često loša štampa, korice koje se odlepljuju od listova, papir raznih nijansi sive i žute, zbrda-zdole nabacani junaci i epizode, preskakanje priča, izbacivanje kaiševa i stranica, cenzorska docrtavanja i brisanja simbola, noževa, flaša – „Zlatna serija“ i „Lunov magnus strip“ bili su prepuni ovakvih pojava. Ipak, za generacije čitalaca i ljubitelja stripa sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, ova izdanja bila su sinonim za strip. Naravno, bila je tu i „Stripoteka“, nostalgičarski ništa manje važan deo novosadskog strip izdavaštva. U drugim republikama nekadašnje SFRJ objavljivani su „Alan Ford“, „Stripart“... Čitala su se albumska izdanja raznih klasika, brižljivo čuvale starije revije, a počeo je da se nazire ozbiljan, u narednim decenijama akademski pristup stripu. Ali, u tim decenijama za brojne naraštaje mladih čitalaca sve je počinjalo i završavalo se „Zlatnom serijom“ i „Lunovim magnus stripom“. I upravo ove godine prolazimo kroz važan jubilej u vezi sa ove dve edicije. 


Prvi broj „Zlatne serije“, nove edicije novosadske izdavačke kuće „Dnevnik“, pojavio se na kioscima pre tačno pola veka – 15. januara 1968. godine. „Lunov magnus strip“ je ubrzo usledio kao prateća edicija istog izdavača. Prvi broj „Zlatne serije“ doneo je i prepoznatljiv dizajn po kome je i danas poznata: žuta traka sa leve strane, senka propetog jahača i naziv edicije. Cena – dva nova dinara. Da, i tada su se malo poigravali sa valutama. Na naslovnici je tada nepoznat junak, Teks Viler, i naslov: “Četiri obračuna“. Ubrzo je došao i prvi broj „Lunovog magnus stripa“, i opet Teks Viler. Produkcija italijanske izdavačke kuće „Serđo Boneli“ polako je stupala na jugoslovensku strip scenu. Usledili su i drugi junaci, a 13. broj „Zlatne serije“ donosi jednu od budućih legendi stripa u Jugoslaviji: Zagora. Epizoda „Nasilje u Darkvudu“, junak na naslovnici nosi majicu sa orlom na grudima, poput superheroja u američkim stripovima, a cena i dalje dva nova dinara. Danas se cena ovog stripa kreće u stotinama evra. Malo ko je znao da epizodi fali 50 stranica. Još manje ljudi je marilo za to. 

Prvo oprezno, potom vrtoglavom brzinom, junaci iz „Zlatne serije“ i „Lunovog magnus stripa“ osvojili su brojnu publiku. A time je istu publiku osvojio „Boneli“. Tiraži su rasli, junaka je bilo sve više, a malo ko rođen šezdesetih i sedamdesetih nije uzeo makar jedan broj ove dve edicije u ruke, pa i krišom ispod školske klupe. 

Magija je trajala do 1993, kada ratovi i sankcije uništavaju domaće strip izdavaštvo, a „Zlatna serija“ od broja 1103, opet Teks Viler, prestaje da izlazi. Ove dve edicije sele se u domen nostalgije. Polovni primerci se razmenjuju i prodaju po pijacama ili na platou ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu. Pojavljivali su se novi izdavači; dosta njih se hvatalo u koštac sa „Boneli“ produkcijom, a poneki su i opstali. Tiraži su nezamislivo manji, strip kao da je izgubio na popularnosti. Prividno možda i jeste, jer ga na kioscima nema kao nekada. Sada je deo stalne ponude u luksuznim lancima knjižara, dok se izdavači utrkuju u kvalitetu izrade, povezu, prevodu i odabiru priča. „Boneli“ se uvek smuca tu negde, večno je prisutan, ali glavninu njegove fanovske publike čine ljudi u poznim tridesetim i četrdesetim godinama, pa i oni nešto stariji. Razlog? „Zlatna serija“ i „Lunov magnus strip“, bez ikakve sumnje. To su generacije odrasle „na žutoj traci“, nostalgičarska publika koju svaka nova epizoda vraća u to srećno detinjstvo. I glavna zamerka i želja velikog broja njih bila je razlika između novih i starih edicija. Dizajn, ma koliko bio sličniji italijanskim originalima, ipak je bio drugačiji od onoga na što su navikli. Epizode su tek posebna priča. Crtači su se promenili, scenaristi takođe, i poređenje sa periodom „Zlatne serije“ je neminovno. 


Šta je onda privuklo decu i omladinu više generacija tada novim edicijama?
Pre pola veka „Boneli“ produkcija bila je skoro nepoznata domaćoj publici. Teks se nakratko pojavio koju godinu ranije, ali to je prošlo nezapaženo. Odjednom, 1968. godine kreće navala „Boneli“ junaka – Teks Viler, Zagor, Komandant Mark preplavljuju kioske i rado su prihvaćeni. Zašto i ne bi? Priče su bile duge, većina ih je solidno napisana, crtež je zanimljiv i bez izuzetka su pružali pozitivnu poruku. Junaci su bili beskompromisni, direktni i neustrašivi borci za pravdu, bez obzira na boju kože i imovinski status. Nije li upravo to nešto što su nas učili u bratstvu i jedinstvu? Dalje, sviđalo se to nekome ili ne, mediteranski mentalitet Italijana savršeno odgovara i ovom podneblju. Sličnih smo pogleda na život, pravdu i pojam avanture. I volimo kaubojštinu u najsirovijem obliku. Figurativno i faktički. Danas postoje brojni glasovi koji svrstavaju dobar deo „Boneli“ produkcije u kič i šund, što je preterivanje kao i svaka krajnost. U masprodukciji sadržaja kao što je Boneli, nema sumnje da postoji valjanije i manje kvalitetno. Ali „Boneli“ je upravo to što jeste, i nema aspiracije ka većem i grandioznijem, makar u vreme „Zlatne serije“ i „Lunovog magnus stripa“. „Boneli“ je dobra avantura i pitak sadržaj, sa kvalitetnom porukom pravde i častoljubivosti, a generacije čitalaca su se zaljubile upravo u to. Kad se stvar pomerila od kaubojštine, došao je i „Mister No“, ali opet sa sličnim narativom i crtežom. Nije ni čudo jer je tvorac serijala opet stari dobri Serđo Boneli / Gvido Nolita. Osamdesetih su se pojavili „Marti Misterija“ i „Dilan Dog“, i svaki je sa svoje strane dokazao da „Boneli“ može biti, i jeste nešto zrelije (bez ikakve negativne konotacije). 

Taj graničnik je, zapravo, još ranije prešao „Ken Parker“, kod nas objavljivan u „Lunovom magnus stripu“. Malo ko od tadašnjih klinaca je voleo taj serijal. Potpisnik ovih redova nije izuzetak. Iako kaubojština, faktički, ne i figurativno, Ken Parker je bio zreli serijal, daleko ispred svog vremena i publike. Nije bio uzbudljiv sa fantastičnim elementima kao Zagor ili dinamičan kao Teks. Bio je drugačije nacrtan, drastično različito napisan, provokativan, ideološki obojen, i, jednostavno, drugačiji. I klinci ga nisu voleli. Trebalo je vremena i obrazovanja da se pronikne u Kena. Danas se smatra kultnim serijalom, i Darkwood je nedavno pokrenuo reizdanje Kena Parkera u knjigama po dve epizode.

Lunov magnus strip broj 1
Ne sme se zaboraviti još jedna značajna stvar u vezi sa „Dnevnikovim“ edicijama, a u ovaj kontekst možemo staviti i novosadsku „Stripoteku“. Krajem oktobra 1971. godine u Kragujevcu je održan Kongres kulturne akcije, na kome su se takozvani sprski liberali obrušili na šund u tadašnjem društvu. Šund literatura i stripovi spaljivani su na lomačama u ovom gradu, a nametnut je poseban porez, tzv. Porez na šund, kojim su dodatno opterećeni izdavači užoj Srbiji (bez pokrajina). To je uništilo deo domaćih izdavača, ali novosadski „Dnevnik“ i „Marketprint“ su kao izdavačke kuće u autonomnoj pokrajini prošle bez posledica. Izdavački hijatus je popunjen jeftinijim izdanjima, nepritisnutim novim okolnostima, što podrazumeva „Zlatnu seriju“ i „Lunov magnus strip“. Dakle, osim što su ove dve edicije sadržajem nudile primamljive priče, bile su i ekonomski dostupnije deci i omladini. 

Teško je verovati ili proveriti informacije o tadašnjim tiražima. Dok se spominju brojke od prosečnih 50.000-80.000 primeraka po broju, urbana legenda kaže da su neki brojevi išli i do 200.000. I pritom govorimo o edicijama objavljivanim u nedeljnom ritmu – sredom jedna a petkom druga. 

„Zlatna serija“ je danas kulturološki fenomen. Rado je pominjem kao značajan kamen temeljac za nešto što bi mogli nazvati „Boneli“ generacijom. Reč je o ljudima rođenim od kraja šezdesetih do polovine osamdesetih, odnosno onima koji su zavoleli strip prevashodno zlatnoserijskim i lms-ovskim „Boneli“ junacima. A takvih nije malo – većina urednika današnjih izdavačkih kuća koje se bave stripom su među njima. Neko je prestao da se zanima za strip, drugi su ostali trajno vezani za ove dve edicije i njene junake, a jedan deo je nastavio dublje u stripske vode. Ali ove dve edicije su ih (nas) sve definisale. 

Ta bajka je trajala 25 godina, kada je naglo ugušena. Tek 2008. godine „Veseli četvrtak“ nastavlja stabilno objavljivanje „Boneli“ naslova u Srbiji. Sa aspekta čoveka od 40 godina, koji je kupovao „Dnevnikove“ edicije na kiosku, teško je poverovati da je toliko vremena prošlo. Deluje kao da su „Zlatna serija“ i LMS trajali čitavu večnost. A eto, i „Veseli četvrtak“ puni deset godina. „Zlatna serija“ i LMS su objavili oko 2000 stripova za 25 godina. „Veseli četvrtak“ je za deceniju objavio preko 750. Kada dođe do staža „Zlatne serije“ i LMS, objaviće više stripova od njih. A opet, ove stare edicije su za nostalgičare neprežaljen gubitak i dostižu neshvaćene sume na aukcijama. Srećna okolnost jeste što se desetogodišnjica „Veselog četvrtka“ i pola veka „Zlatne serije“ većim delom poklapaju. Početak februara obeležiće nova edicija „Veselog četvrtka“, posvećena koliko jubileju izdavačke kuće toliko i „Zlatnoj seriji“. I nosiće ime, kako drugačije – „Zlatna serija“. U njoj će biti sadržani isti junaci koji su obeležili originalnu ediciju, odnosno bonelijana, a prvi je, ko drugi, Teks Viler. 

Nova Zlatna serija
Nova „Zlatna serija“ kreće novom numeracijom, od broja jedan, po mizernoj sumi od 350 dinara. Skoro pa cena dve kafe. U prvom broju edicije će ići dve priče iz „Teks magazina“ objavljenog prošle godine u Italiji. Crtači su Venturi i Rubini, stari znanci ljubitelja Zagora. Veći deo tiraža će ići na kioske u novom ruhu, a za najzagriženije nostalgičare izrađen je manji deo tiraža dizajnom identičan staroj „Zlatnoj seriji“, i sa ilustracijom Baneta Kerca na naslovnici. Koji je sledeći broj? Koji je sledeći junak? I onaj iza njega? Nećemo da vam kažemo. Kada ste osamdesetih kupovali „Zlatne serije“ na kiosku, niste znali šta ide dalje dok ne okrenete poleđinu stripa. E pa, ako ste nostalgičari, vratite se u to vreme i detinje iščekivanje i odgovor na pitanje „šta dalje“. 

„Pa dobro, ali koliko često će ići?“ Dovoljno često. Hvala na pažnji. „Zlatna serija“ ponovo ide na kioske. Uživajte u tome. 

Nikola Dragomirović