Ako neko zaslužuje kultni status i slepo obožavanje zbog retko opičene umetničke vizije, to su australijski retro psychedelic/experimental rock junaci King Gizzard and the Lizard Wizzard.


Da, i pored estetike koja je prava papazjanija pulp SF literature, apsolutno vizuelno upitnih crtaća osamdesetih (jel' neko rekao He-Man and The Masters of the Universe?), mimovi koji se nenametljivo pojavljuju i ikonografije koja prati psihodelični rok sedamdesetih, oni ne sviraju nekakav acid ili stoner rock/metal. I pretpostavljam da nikad neće, jer su ovi kenguri daleko izvan poznatih galaksija, a kamoli da sebi dozvole kalupljenje bilo koje vrste.

Njihova ultimativna misija prošle 2017. godine jeste bila izdavanje 5 dugosvirajućih albuma - mnogo brate, ako mene pitate, iz višestrukih razloga. Jedan od njih je prezasićenje, na primer.
“Razočaraću” vas. Oni su USPELI u tome. Štaviše, podarili su svetu pet odličnih albuma, a jedan od njih su dali na besplatno skidanje i korišćenje; drugim rečima, ako ćeš da režeš diskove, štancaš kasete (samo-reklama, nemojte se ljutiti) i ploče, pritom i da prodaješ, možeš. To je njihovo obećanje. Malo li je? Oni svakako imaju brdo albuma iza sebe, sa različitim konceptima, tako da im jedan albumčić neće naškoditi mnogo. Uopšte im ne škodi - pokrenuli su pravu revoluciju u izdavaštvu.

Elem, dosta istoriografije, izvolite se lepo uputiti u njihov rad. Sve će vam biti jasno. Ili možda neće - izbor je vaš.
Predstaviću kratko svaki album ponaosob, i poređati ih po nekakvoj žanrovskoj odrednici i mojim ličnim zapažanjima, tako da, vežite se, idemo u trans:


- Flying Microtonal Banana:
Izrazito psihodelični i nakaradni spoj desert rock-a, sa daškom afrobeat-a i čudovišta zvanog microtonal muzika (zahteva proučavanje, jebi ga). Ujedno, najbolji album iz ove pentalogije (čoveče), da se ne lažemo. Veoma je dinamičan što se muzike tiče, dok su tekstovi većinom ponavljajući, kao mantre. Ono što je karakteristično jeste korišćenje gitare sa microtonal konfiguracijom vrata (vizuelno, pizdarija, verujte, zvučno još više) i par duvačkih instrumenata sa Bliskog Istoka, utopljeno u rasni psychedelic rock. Kamila i neki čudni australijski stvor, oba na esidu koji vas vezanih očiju nose u nepreglednu pustinju. Apsolutno sam se zaljubio u ovaj album, a reizdanja ploče neće više nikad biti...
Pesma, i to prva koju sam zapravo poslušao celu i zavela me u potpunosti je "Rattlesnake"

- Polygondwanaland
Logistički, nastavak FMB-e, ali ima svoju posebnu draž. Ovog puta su uklonjeni svi orijentalni i egzotični instrumenti, i Bliski Istok sa njima (sem možda microtonal gitare?), ali zato u naletima ima grlenog pevanja sa malo daljeg Istoka, koje se nekim čudom pretvara u growl, pa nestane. Takođe, ima i malo japanskog melosa. S druge strane, ovo je dotični album koji je dat narodu i širokim masama u amanet. Ravnoteža u svemiru je uspostavljena, a sve pesme pojedinačno  sa ova dva albuma su prosto - genijalne.
Pesma koja je skriveni hit je "Crumbling Castle", sa svojim hipnotičkim ritmom i upornom slojevitošću, koja ne dozvoljava da se pesma sasluša odjednom, nego se   svakim slušanjem otkriva novi sloj.

Potonja tri albuma imaju sličan karakter - kao da su nastali na snimanju nekog sessiona. Međutim, to ne znači da su manje "vredni", naprotiv. Tu naročito dolazi do izražaja njihova inventivnost i isplivavaju (potencijalni) uzori za koje smem samo da pretpostavim.

- Murder of the Universe
Kroz album se provlači narativ isprepleten muzikom. Tematski triptih koji je po prirodi SF-ovski nastrojen je pokazatelj koliko je bitno imati originalni koncept, iako priče koje stoje iza tih koncepata (ima sve na Wikipediji) mogu zvuči detinjasto, na filozofskom nivou ima itekako smisla. Doduše, ja sam se više bazirao na muziku, ali sve ima više smisla uz priče o promeni stanja svesti, preobražaja, borbe dobra i zla, normalno. Tehnički, pesme u zasebnim celinama su maltene varijacije na osnovnu temu i segmenti narativa, dosta teško za praćenje, ali ima istupanja i prizivanja zvuka osamdesetih. Ko je ubica Univerzuma, otkrijte sami.

Sketches of Brunswick East i Gumboot Soup
Jedan je nastao kao kolaboracija sa projektom Mild High Club, a drugi je jednostavno - čudnjikav. Uticaji jazza/fusion-a i awkward pop/rocka a la Frank Zappa/Captain Beefheart su samo jedan od razloga zašto bi trebalo posvetiti pažnju i ovim albumima, iako odskaču od standardnog zvuka koji Gizzardi neguju. U trenucima mogu postati monotoni, ukoliko niste navikli na ovakav zvuk. Meni su prijala oba albuma, jer cenim i volim poslušati dobar fusion, a Zappa i slična bratija su samo za hrabre istraživače.

Da li sam pomenuo koliko mi se njihova estetika dopada, i omoti? Eto, sad jesam.

Desya Lovorov