Darkwood = Pakao…Asocijacija na nešto nemoguće i neshvatljivo. Međutim, svaki zaljubljenik u ovaj severnoamerički predeo rekao bi nešto sasvim suprotno – da je to raj na zemlji u kojem vlada mir i pravda, zahvaljujući Duhu sa sekirom. Da, i bilo je tako, i to sve do 1988. godine kada je majstor svog zanata, strip scenarista i tvorac Dylan Doga, Ticijano Sklavi umešao svje prste. On nam je pokazao sve one tamne strane ličnosti Patrika Vajldinga i njegove šume, koja se zaista tada pretvorila u pravi Pakao, kako i za Zagora, tako i za nas.
Ovaj vrsni umetnik, kome ludilo nikako nije strano, naterao je našeg superheroja da siđe s uma i pokaže svoju ranjivu stranu. Odjednom, Zagor, u našim očima oličenje hrabrosti, snage, samopouzdanja, postaje običan čovek, nesiguran, zbunjen, neodlučan i jako slab. Postaje sve ono što zapravo mrzi. Provlačeći ga kroz paralelne univerzume, Sklavi  vešto prikazuje sve one najskrivenije slojeve ličnosti Gospodara Darkwooda kako bi sličnosti sa njegovim najomraženijim  neprijateljem, Helingenom, bile uočene.

Još jedna zbunjujuća stavka koju je iskoristio maestro Sklavi kako bi se poigrao sa našim umom i ostavio nas bez teksta su sličnosti njihovog ludila sa njihove četiri smrti kroz koje su prošli, tačnije četiri metafizičke smrti. Tvorac ovog remek-dela je želeo da ova dva suparnika prođu isti put kako bi, na kraju, u poslednjoj borbi, bili ravnopravni i kako bi ova priča dobila svoje konačno razrešenje kada se sukobe ovi divovi dobra i zla.

Osvrnimo se na četiri smrti, tačnije jednu od njih, na Zagorovo samoubistvo koje savršeno može objasniti zašto i nama i Zagoru Darkwood tada postaje Pakao iz kojeg ne postoji izlaz niti tračak nade da će sve biti kao pre. Sunčanu šumu u kojoj se svi izgubimo u želji da pobegnemo od svakodnevnice i problema nadvija mrak.
 
Sklavi je uradio jednu lukavu stvar i zamenio nama poznati i voljeni Darkwoo realnim čime je označio kraj Zagorove utopije. Gospodar ove šume morao je da se suoči sa raznim problemima. Po prvi put je morao da odabere stranu, da bira između svojih prijatelja i  pravičnosti po kojoj je toliko prepoznatljiv. Rat počinje, a Duh sa sekirom vaga da li će pomoci ugroženim Indijancima i boriti se protiv svojih prijatelja ili će preći preko svojih principa i biti uz svog vernog prijatelja Čika. Staje, ipak, na stranu pravde i gleda kako sve nestaje u paklenoj vatri. Darkwood je u plamenu, a njegovi prijatelji umiru. Dok gleda kako se svet ruši odlazi bespomćan i puca sebi u slepoočnicu.
 
Ovaj neverovatni umetnik nas je sve prepao i prikazao nam našeg idealizovanog junaka bez mane kao običnog čoveka koji ima dileme i koji nije mašina za sprovođenje pravde bez emocija. Pokazao nam je i to da čak i veliki superheroj, poput našeg Zagora, ne bi mogao da se suoči sa kompleksnim svakodnevnim problemima. Takođe nas je i naterao da još jednom priznamo sami sebi zbog čega volimo devetu umetnost. Pomoću nje bežimo iz stvarnosti, iz našeg ličnog pakla, i zato nam i nije bilo baš pravo kada je tvorac ovog remek-dela na trenutak  uništio utopiju zvanu Darkwood i pretvorio je u onaj svet iz kojeg bežimo.

Da li će na kraju ipak ostati  dosledan i vratiti nam našeg Zagora i naš Darkwood, i da li će Helingen biti poražen, ostaje vam da vidite.

,,Legenda kaže da su, boreći se, dva neprijatelja postajali sve veći, a možda to i nije legenda jer su ih neki te noći videli…DIVOVE DOBRA I ZLA, kako se bore za spas sveta ili njegovu propast. Pod udarcima duha sa sekirom kome se vraćala stara snaga Hellingen je posrtao… Brdo se odronjavalo kao da je peščano, a zemlja je podrhtavala u preseku od nekoliko milja. Odjeci borbe širili su se po celom svemiru, zapravo po svim svemirima. ”