Vladan Vučković Paja – My family songs
Helly Cherry
Da ne bi opet predstavljali Paju, preporučujemo vam da se na početku podsetite recenzije njegovog prethodnog izdanja. Nakon kraće pauze, Paja je objavio svoj deveti instrumentalni album, koji sadrži obrade osam pesama iz dva velika i značajna istorijska perioda. Jedan period je vezan za Solunski front, a drugi za komunističku Jugoslaviju. Kroz obrade ovih numera, kako Paja ističe, pomirio je svoje dedove koji su bili na različitim stranama i na taj način povukao jednu estetsku ravan između dijametralnih ideologija naše prošlosti.
Suština Pajinog izvođenja muzike je u tome što dobro poznatim numerama uliva sopstveni stil i rearanžira ih uz svoj lični sentiment, tako da svih osam pesama zvuče kao da su njegove kompozicije, a ne prilagođene obrade. Na taj način pesme koje su nastale pre pola ili skoro celog veka, zvuče kao da su napisane skorijih dana. U suštini na neki način i jesu, jer su dobile potpuno novi zvuk i način izvođenja.
Paja smenjuje električni pop zvuk sa lounge/jazz stilom, provlači elektronske dance elemente sa sredine osamdesetih, takođe i tamburice, klasične gitare koje odišu flamenco ritmovima, te prepoznatljive blues elemente. Od svih tih naizgled nespojivih sastojaka, Paja stvara jedan vrlo neobičan i bogat zvučni pejzaž koji predstavlja umetničku fuziju istorije sa više aspekata – primarni je svakako pomenuto pomirenje, dok je sledeći aspekt vertikalno spajanje različitih muzičkih pravaca koji to pomirenje približavaju nama slušaocima.
Dosta je teško preneti na papir (ekran!?) suštinu Pajinog izvođenja na ovom albumu, jer je svaka numera višeslojna i višedimenzionalna, te je neophodno preslušati isti kako bi se dobio individualni i potpun presek situacije koja se odvija na albumu.
My family songs je zaista vrlo dobro realizovana Pajina želja, što sa njegovog ličnog metafizičkog stanovišta, takođe i sa tehničke i muzičke strane. Ne znam šta se sledeće kuva pod njegovim prstima, ali nakon ovoga sam ubeđen da ne može biti manje od izvanrednog.
Tihomir Škara
Suština Pajinog izvođenja muzike je u tome što dobro poznatim numerama uliva sopstveni stil i rearanžira ih uz svoj lični sentiment, tako da svih osam pesama zvuče kao da su njegove kompozicije, a ne prilagođene obrade. Na taj način pesme koje su nastale pre pola ili skoro celog veka, zvuče kao da su napisane skorijih dana. U suštini na neki način i jesu, jer su dobile potpuno novi zvuk i način izvođenja.
Paja smenjuje električni pop zvuk sa lounge/jazz stilom, provlači elektronske dance elemente sa sredine osamdesetih, takođe i tamburice, klasične gitare koje odišu flamenco ritmovima, te prepoznatljive blues elemente. Od svih tih naizgled nespojivih sastojaka, Paja stvara jedan vrlo neobičan i bogat zvučni pejzaž koji predstavlja umetničku fuziju istorije sa više aspekata – primarni je svakako pomenuto pomirenje, dok je sledeći aspekt vertikalno spajanje različitih muzičkih pravaca koji to pomirenje približavaju nama slušaocima.
Dosta je teško preneti na papir (ekran!?) suštinu Pajinog izvođenja na ovom albumu, jer je svaka numera višeslojna i višedimenzionalna, te je neophodno preslušati isti kako bi se dobio individualni i potpun presek situacije koja se odvija na albumu.
My family songs je zaista vrlo dobro realizovana Pajina želja, što sa njegovog ličnog metafizičkog stanovišta, takođe i sa tehničke i muzičke strane. Ne znam šta se sledeće kuva pod njegovim prstima, ali nakon ovoga sam ubeđen da ne može biti manje od izvanrednog.
Tihomir Škara