Iako mnogi veruju da “The Pogues” dolaze sa Emerals Isle-a, to nije istina. Oni su iz King Cross-a, iz severnog Londona. Jedina keltska veza koja postoji je to što su Shane MacGowan-ovi roditelji iz Irske, basisti i pevaču Cait-u O’ Riordan-u, otac takođe dolazi iz Irske i na kraju Philip Chevron i Terry Woods, takodje imaju irske pasoše. Od njihovog nastanka u jesen 1982. pa sve do mnogih njihovih prepirki koje su trajale skoro tri decenije, Shane i The Pogues su bili na vrhuncu folk-rock muzike bila to keltska ili ne.

Pored basistkinje Shanne`Hasler Bradley, MacGowan je ranije bio član punkabilly `outfit-a` The Nipple Erectors (1978-1989). Ova grupa je izbacila singl `King Of The Bop` pre nego što su skratili ime u `The Nips` i doveli budućeg Pogue gitaristu James-a Fearnley-a. Poneki singlovi su se pojavili, čak je i album bio objavljen samo za POGUE prijatelje.

Pogue Mahone (ili na irskom – Póg mo thóin, a po naški – “ Poljubi me u dupe”) su bili osnovani od strane MacGowan-a, Fearnley-a, O`Riordan-a plus Spider-a Stacy-a i Jem-a Finer-a. Šestorka je bila kompletna dolaskom bubnjara Andrewa Rankena (koji se pridružio 1983. godine). Do proleća `84 osnovali su sopstveno ime praćeno njihovim debi singlom `Dark Streets Of London`. Na B-strani je pisalo Eric Boogle`s `And The Band Played Waltzing Matilda`.

U prvim svrikama „The Poguesa“ osećala se melanholija, lirika pabova i jedan ciničan stav prema društvu i establišmentu. Polu-falš pevanja, ispadanja iz ritma i socijalno-tradicionalni tekstovi, davali su neki punk šmek Poguesima, koji su važili za irske folk muzikante. Upravo taj punk šmek ih je i doveo do Joe Strummera i veličine kakva su tada bili The Clash. Svesrdnu pomoć u tome su imali od njihove izdavačke kuće „ Stiff Records“.

Već prvi album „ Red Roses For Me“ objavljen u oktobru 1984. godine stidljivo je ušao na britanske Top liste i sastojao se od nekoliko autorskih MacGowanovih kompozicija i nekoliko tradicionala. Veći uspeh su imale Šejnove „ Dark Streets Of London“, „Streams Of Whiskey“ i „ Boys From The County Hell“.

Drugi album im je producirao Elvis Costello i malo im je ispeglao zvuk, ne bi li bio prijemčiviji kriterijumima tadašnjih britanskih radio stanica. „ Rum, Sodomy & The Lash“ doneo je nekoliko izvrsnih pesama, na čelu sa „ A Pair Of Brown Eyes“, „Dirty Old Town“ i „ Sally MacLennane“.

Sa trećim albumom konačno stižu na vrhove Top lista u Britaniji i polu-pijani duet sa Kirsty MacColl, „Fairytale Of New York“ stiže na drugo mesto singlova, a „Turkish Song Of The Damned“ i „ Fiesta“ postaju nezaobilazne pesme svih žurki na ostrvu u to vreme, bilo po lokalima, bilo po kućnim varijantama. Ni komercijalni uspeh nije izostao pa je „ If I Should Fall From Grace With God“ donekle napunio i džepove momaka iz benda. U međuvremenu, odrađuju sjajan marketinški potez, u saradnji sa legendama irske folk scene, The Dubliners, snimaju singl tradicionalne pesme „ Irish Rover“ i potpuno zadobijaju simpatije i konzervativnih irskih „narodnjaka“. Ta pesma se našla tek na remasterizovanoij verziji albuma „ If I Should Fall…“ izdanom par godina kasnije.

„Peace & Love“, sledeće godine, po meni, predstavlja mali korak unazad, iako je i na njemu bilo sjajnih momenata kao što su „Young Ned Of The Hill“, „Night Train To Lorca“ i „Misty Morning, Albert Bridge“. Konstantni problemi sa alkoholom gotovo celog benda, a najviše pevača Šejna Mek Govana, koji su kulminirali padanjem u nesvest na koncertu u Tokiju i delimičnim otkazivanjem japanske turneje potresaju bend iz temelja. Posledice se čuju i na albumu „ Hells Ditch“ koji je kritika sasekla, a publika skoro ignorisala (mada je meni, iz nekog razloga, taj album, najdraži iz celog njihovog opusa). Ipak, izdvojile su se pesme kao : „The sunnyside of street“, „Summer Of Siam“, naslovna i „Six To Go“. Album je producirao legendarni Joe Strummer.

Na kraju, Šejna izbacuju iz benda, a sam Strummer prihvata ulogu pevača na već odavno zakazanoj turneji po Velikoj Britaniji. Jedan uspešan koncert u Londonu snimljen je u leto 1991, a izdat je tek 22 godine kasnije, tačnije 2013. godine za Rhino Records. Na tom dvostrukom live albumu mogu se čuti i nekoliko pesama „The Clasha“ – „London Calling“, „I Fought The Law“, „Straight To Hell“ i „Brand New Cadillac“. Strummer se nije dugo zadržao na radnom mestu pevača, pa ga je zamenio Spider Stacy, koji je već imao iskustva kao pevač, jer je bio bivši vokalni solista benda „The Millwall Chainsaws” , a pevao je i na samim počecima benda.Inače, u Poguesima je imao zadatak da svira englesku flautu. Album “Waiting For Herb” nije ubedio fanove da grupa ide u dobrom pravcu i pored nekoliko sasvim dobrih pesama nalik na “ Tuesday Morning”, “Drunken Boat” i “ Pachinko”. Još lošije je prošao i “Herbov naslednik” , “Pogue Mahone” kojeg su napljuvali i kritika i publika, pa su se članovi složili da je došlo vreme da se razilaze. 

Uporedo je Shane Mac Gowan oformio svoju grupu pod imenom “ Shane Mac Gowan & The Popes” koji je ipak bio samo bleda senka “The Poguesa”, a samo dno Šejn je dotakao nastupom na EXITU 2003. Godine, na Petrovaradinskoj Tvrđavi, kada je “pijan kao dupe” samo oponašao pevanje dok je bend u pozadini više zvučao kao loš kantri bend nego “keltski pank” sastav, Bio sam prisutan tada i moram priznati da je mene bilo sramota kako je sve to izgledalo i zvučalo.

Negde 2004. Godine, mada je i par godina ranije bilo reči o tome, pa čak i sporadičnih nastupa po klubovima, Šejn i “ The Pogues” prave reunion i bez snimanja novih pesama, koncertiraju širom Ostrva i Evrope sa promenljivim uspehom. Izdaju se remasterizovana izdanja ranijih albuma, neke neobjavljene pesme i live albumi ranije odsvirani. Alkohol i opijati i pored stalne borbe i odvikavanja, jednostavno nisu dali “The Poguesima” da se vrate na stare staze slave. Ostaće upisani u istoriju popularne muzike kao bend koji je u jednom trenutku imao sve potrebne kvalitete da se popne na vrh i ostane tamo. Zašto nije tako bilo, znamo i sami. Ostaju nam samo neke pesme koje će sigurno ući u neke antologije najboljih rock pesama ikada.

Zoran Popnovakov (Dotkom)