Jim Jarmusch - Neprilagođeni superstar
Helly Cherry
Lepota ideja leži u tome što su one
poput talasa u okeanu i one se povezuju sa stvarima koje su im prethodile i
smatram da je veoma važno da prigrlite stvari koje vas interesuju i utiču na
vas... Kroz istoriju umetnosti formiran je kulturni establišment i kulturna
margina. Ne vidim sebe u glavnoj struji, tako da sam definitivno na margini.
Džim Džarmuš (22. januar 1953.) je američki nezavisni filmski režiser,
usamljenik i nekonformista čiji se čudesni indie filmovi na osoben način bave
temama čovekove izolovanosti i neprilagođenosti savremenom društvu.
Rođen je u Akronu, Ohajo, SAD. Godine 1975. diplomira englesku
književnost na Univerzitetu Kolumbija, a potom na Njujorškom Univerzitetu
počinje da pohađa filmsku školu. Ubrzo napušta studije i novac namenjen
školovanju ulaže u snimanje svog prvog igranog filma Konstantno gluvarenje (1980.). Intrigantno debitantsko ostvarenje predstavilo
je publici Džarmušov karakterističan stil
ozbiljnog humora, koji se
kasnije pojavljuje i u filmovima Čudnije
od raja i Pod udarom zakona... Džarmuš
priča priču o problematičnom mladiću koji pokušava pronaći smisao o životu,
priču prožetu duhom nekonformizma i nizom čudesnih likova...
Kao asistent američkog režisera Nikolasa Reja dobio je priliku da radi
kao asistent produkcije u filmu Lightning
over water Vima Vendersa, posvećenog pomenutom američkom režiseru. Svojim
drugim filmom – Čudnije od raja (1984.)
u kome prikazuje čudno putovanje troje glavnih likova od Njujorka do Floride,
Džarmuš stvara jedno od najznačajnijih ostvarenja američkog nezavisnog filma,
odbacivši istovremeno konvencije tradicionalnog holivudskog filma. Film je
nagrađen Zlatnom kamerom na filmskom festivalu u Kanu iste godine...
Film Pod udarom zakona (1986.)
prikazuje priču o tri osuđenika u zatvoru u Nju Orlinsu, produbljujući
Džarmušov odmetnički stav neprilagođenosti jednog buntovnog, usamljenog u
svojim vizijama sveta i nezavisnog umetnika i čoveka... Film je snimljen u
nezavisnoj produkciji kao neobičan spoj film – noira i komedije s Tomom
Vejtsom, Džonom Lurijem i Robertom Beninijem u glavnim ulogama. Crno – belu
visoko stilzovanu fotografiju s dominantnim sivim tonovima potpisuje kultni
Robi Miler... Slika sveta je podcrtana Lurijevim džez tonovima i Vejtsovim
andergraund pesmama. Scenario i režiju potpisuje Džim Džarmuš u svom
karakterističnom minimalističkom, autentičnom stilu nezavisnog odmetnika...
Vrhunac početne, kultne andergraund faze stvaralaštva Džima Džarmuša
zaokružuju dva neverovatna ostvarenja – biseri minimalizma i osobenog pogleda
na umetnost i svet jednog originalnog i nezavisnog filmskog buntovnika. Po
skromnom mišljenju autora ovih redova bili su to filmovi koji će zauvek
obeležiti Džarmušovu intrigantnu filmsku odiseju, neki sasvim drugačiji put u
svetu koji posustaje pred duhom praznine i komercijalne apokalipse tzv.
autora...
Misteriozno putovanje na kraj noći
Film Misteriozni voz (1989.)
prvi je od dva nezaboravna filmska udara genijalnog Džarmuša, slika jednog jedinstvenog
rokenrol duha nezavisnosti i bunta koji će obeležiti njegov izraz i svet.
Režiran minimalističkim stilom i snimljen besprekornom kamerom već pomenutog
genija filmske fotografije – Robija Milera, film daje sliku američkog društva,
suptilnu kritiku socijalne scene kojom dominira otuđenost i duhovna ispraznost.
Tvorac izvrsne muzičke podloge je nezaobilazni Džon Luri, uz malu pomoć glasa
Toma Vejtsa...
Misteriozni voz predstavlja
omnibus( od tri dela) koji prikazuje grad Memfis, hotel i duh rokenrola i
bluza, duh pop kulture i ludila savremenog sveta otuđenosti i bezidejnosti...
Dok u prvom delu ovog impresivnog omnibusa – nazvanom Daleko od Jokohame pratimo priču o mladiću i devojci koji dolaze iz
daleke Jokohame da odaju počast duhu grada Elvisa Prislija i rokenrola, gradu
koji slovi kao meka ranog, južnjačkog bluza i B.B. Kinga, drugi deo, zvani Duh, prati udovicu iz Rima koja odseda
u istom hotelu grada Memfisa, upoznaje razne lokalne čudake i čuje priču o duhu
Elvisa Prislija koji opseda grad i sve njegove žitelje i posetioce. Čudesno
Džarmušovo mini remek delo zatvara priča Izgubljeni
u svemiru koja prati trojicu mladića( jednog od njih tumači slavni Džo
Stramer iz grupe The Clash, jednog
od omiljenih Džarmušovih pank bendova) koji gluvare noću po Memfisu, ubijaju
prodavca pića, odlaze u hotel i na kraju filma beže od policije hvatajući
misteriozni voz kojim svi napuštaju Memfis... Bila je to impresivna kaurismakijevska estetika,
minimalistička slika modernog sveta ludila, besposličarenja, gluvarenja,
beznađa i pop kulture, ispraznog sveta bez emocija i bilo kave saosećajnosti...
Prvi, sudbinski i nezaboravni deo jedne kultne autorske ličnosti u svetu
modernog, nezavisnog američkog filma završava i zaokružuje antologijski omnibus(
ovaj put sastavljen iz pet delova) – Noć
na zemlji (1991.), film koji prati događaje u pet različitih gradova sveta,
sudbine ljudi koji se voze taksijem pričajući svoje neobične životne priče i
prolaze kroz gradove koji svojim značajnim mestima govore o sebi i onome što
čini njihov jedinstven duh...
Ovaj turoban film( prepun ironije i crnog humora) svojim dugim kadrovima
donosi atmosferu različitih gradova na dva kontinenta. Fotografiju punu ugođaja
i mekanih boja uradio je znameniti snimatelj Frederik Elmes( poznat po saradnji
s Dejvidom Linčom u klasicima: Plavi
somot i Divlji u srcu), uronivši u tamu i spleen svetskih metropola... Od
urnebesnih scena Roberta Beninija u Rimu, preko ludila Njujorka i Los Anđelesa
i slika savremenog košmara hladnog i užurbanog sveta stranaca, preko oporosti i
sarkazma slepe devojke koja se vozi ulicama setnog Pariza do tragikomike koja
kulminira u kaurismakijevskom kraju na
ulicama zaleđenog Helsinkija, slikama sveta bezdušnosti gde se sve kupuje
novcem i gde je otuđenost oduzela svaku čovekovu nadu u humanost i iskrenost,
intrigantni i pronicljivi Džarmuš gradi iz ugla nepristrasnog posmatrača sliku
modernog sveta, sliku malih, velikih ljudi i njihovih života na margini
pozornice bogatih i moćnih... Bio je to fantastičan spoj komedije i drame
izražen kroz sjajno napisane dijaloge...
Prvi deo antologijskog omnibusa odigrava se u Los Anđelesu. Poslovna
žena dolazi u L.A. i kreće ka Beverli Hilsu... Ona je agent za kasting i traži
mlade, talentovane glumice... Na putu do kuće, ona neobičnoj devojci koja vozi
taksi i ponaša se krajnje nekonvencionalno nudi ulogu na novom filmskom
projektu i mogućnost da postane filmska zvezda... Ipak, ponuda je glatko
odbijena... Neke druge vrednosti, stav i pogledi na život i svet u očima mlade
taksistkinje imaju prioritet od čisto materijalnih i prolaznih...
Nakon Los Anđelesa selimo se u još jedan od simbola urbane Amerike –
grad Njujork. Izvesni crnac pokušava da taksijem stigne do Bruklina, ali ga
sudbina spaja s taksistom početnikom... Vozač taksija je stranac iz tadašnje
Istočne Nemačke i pokušava da opstane u megapolisu kao taksista... U prigušeno
setnoj džez atmosferi Njujork prikazuje svoje noćne čari... Pre svih tu je
čuveni, čarobni bruklinski most optočen svetlošću velegrada... Džarmuš prati
sudbine malih ljudi, njihove priče s margine... Ja sam klovn, progovora o svojoj neobičnoj sudbini taksista
Helmut. Novac mi je potreban, ali mi nije bitan...
Slike moderne Amerike, okupane svetlom neona i speenom noći zamenjuje
sledećom pričom večni Pariz, grad ljubavi, romantike, poezije i svetlosti... Ovaj
put taksista je crni momak iz Obale Slonovače... On vozi slepu devojku... Zar slepi ljudi ne nose crne naočare?, početno
je pitanje jednog od niza crnohumornih, urnebesnih džarmušovskih dijaloga koje
postavlja taksista slepoj putnici. Nikad
nisam videla slepca!, njen je cinični, šeretski odgovor koji lucidnošću
humora boji atmosferu ovog briljantnog filma... Pored sjajnog, crnog humora
film obiluje izvrsnom , melanholičnom muzikom... Vozeći se taksijem, pod
okriljem noći, ljudi otkrivaju svoju dušu i poglede na život i svet...
Krećući se uzlaznom, sve humorističnijom i sarkastičnijom linijom jednog
sasvim neobičnog, šeretskog ludila buntovnika i otpadnika od materijalistički
ustrojenog sveta praznine i bezosećajnosti, Džarmušovim taksijem stižemo i do
još jednog večnog grada – Rima... A tu štafetnu palicu ludila, urnebesnog
dijaloga i crnog humora preuzima nezaboravni Roberto Benini – ovaj put kao
taksista... Ništa se ne vidi. Mogli bi staviti i jača
svetla u Rimu... Ovog zida nije bilo
juče... Biskup sam u Rimu u 4 ujutro. Kakva nesreća!... ređaju se urnebesne
replike kojima nas Benini uvodi u svet grada ljubavi... Njega zaustavlja
sveštenik, kreće luda vožnja ulicama noćnog Rima i Beninijeva komična seksualna
ispovest pomenutom svešteniku – tu su blasfemične storije o vođenju ljubavi sa
bundevom( kao prvo seksualno iskustvo), potom ovcom( koja se zvala Lola),
bratovom ženom... Na karju svega sveštenik umire u taksiju od srca... Običan sveštenik, a težak kao kardinal!,
reči su unezverenog taksiste koji pokušava da ukloni telo mrtvog putnika...
Neobično putovanje preko sveta taksijem okončava se u gradu Helsinkiju,
gradu još jednog genijalnog filmskog stvaraoca – Akija Kurismakija, ništa manje
otpadnika, usamljenika, nezavisnog i angažovanog filmskog autora... Duše dva
filmska diva susreću se u taksiju koji plovi hladnom, kaurismakijevskom
atmosferom dalekog Helsinkija... Ulogu taksiste tumači jedan od kultnih Kaurismakijevih
glumaca – Mati Pelonpa... Pijana mušterija zove se Aki, dok je ime taksiste
Mika( aluzija na imena braće Kaurismaki)... Dok pratimo priču o gubitku posla,
alkoholizmu, beznađu, socijalnom dnu, margini( osenčenu britkim crnim humorom),
taksista Mika se nadovezuje još crnjom sudbinom o gubitku prvorođenog deteta...
Na kraju filma i života čovek ostaje sam i ponižen u jebenom svetu gde
ništa nije besplatno!...
Odmetnik čudesne pompadur frizure
Bio je to kraj jedne nezaboravne Džarmušove stvaralačke dekade i niza filmova koji će mu vremenom doneti kultni status. I mada je usledio niz ništa manje značajnih filmova, početna magija ostala je do dana današnjih nedodirnuta i obeležena neobičnim sjajem u tami poput dalekih zvezda u svetu pokretnih slika...
Sve je teže dobiti podršku za filmove koji su
pomalo neobični i nisu toliko predvidljivi, niti zadovoljavaju očekivanja
svakoga, a to je lepota kinematografije: otkrivanje novih filmova u svim
formama... Postoji usamljenička faza dok pišem scenario, onda jurim pare, a
onda sam na brodu s ekipom i tada je uzbudljivo, isrpljujuće i božanstveno, a
onda sam opet sam u sobi za montažu... Čitav proces snimanja filma za mene je
kao zavođenje, divlji seks i onda trudnoća (u montaži).
Džim Džarmuš je umetnički superstar sa senzibilitetom odmetnika,
neprilagođeni usamljenik i gubitnik koji veruje u stari dobri pank. Iako ga
svrstavaju među predstavnike film noira i avangarde, Džarmuš tvrdi da snima
komedije i da je njegov omiljeni filmski režiser legendarni komičar Baster
Kiton. Džim Džarmuš, senzibilni odmetnik vozi svoj klasični motocikl i živi u
Baueriju, leglu pijanaca na Menhetnu. Kao tinejdžer je nosio crno zbog Hamleta,
Zoroa i Roja orbisona, a onda su došli pank i Kleš, klubovi i ljubav prema poeziji
i bendu Nika Kejva Bad seeds. Verovao
je u ideje jednog revolucionarnog, buntovnog pank vremena. I još uvek veruje.
Kad je depresivan sluša Sinatrin klasik My way u obradi pank ikone, pokojnog
Sida Višisa i legendarnih Sex Pistols.
Tvrdoglavo se drži svoje lične vizije i još uvek se nikome i ničemu nije
prodao. I radi još uvek samo ono što želi – uprkos svemu i svima. Čudno
izgleda, nonšalantan je, fin, duhoviit, ciničan, zabavan. Novinari su njegovu
nakostrešenu pank frizuru nazvali pompadur
i tvrde da izgleda kao čovek koji je upravo video duha. Moja kosa nije farbana, naglašava nonšalantno Džarmuš...
Radije bih da uopšte nemam para
nego da ceo život isprogramiram tako da ih zaradim. Ne verujem ničemu što je u
trendu ili moderno.
Džarmuš tvrdi da ne analizira ni sebe ni svoje filmove, tako da je
posmatraču prepušteno da pogađa zašto su izolovanost i neprilagođenost njegove
glavne teme. On kaže da se uvek osećao kao autsajder. U školi je bio ćutljiv i
nepopularan, verovao je u vanzemaljce i verovatno izgledao kao jedan od njih...
Gotovo minimalističkim, crno-belim tonovima Džarmuš slika sliku sveta u kome je
samoprognani pojedinac – tzv.Gubitnik( nezainteresovan za bilo kakvo takmičenje
u suludoj materijalističkoj društvenoj igri prestiža i vlasti) osenčen
oporo-lirskim osećanjima u neameričkom duhu nekoga ko je na vreme odustao od
trke i igre i okrenuo leđa gramzivoj i licemernoj sredini – prepunoj buke,
ispraznosti i božanstvenog, nekreativnog
sivila...
Nikola Tesla je bio diskreditovan i
tretirali su ga kao ludaka zbog toga što je njegovo pravo interesovanje bilo
besplatna energija za sve ljude i njegova želja da pronađe načine koji bi u
osnovi onemogućili ratovanje... Tesla je želeo stanje bez ratova i besplatnu
energiju. To nam je, zbog sada prisutnog korporativnog, gotovo kripto-fašizma u
svetu, uskraćeno, a opet, te stvari su potpuno moguće. Postoji mnogo
alternativa. Ne moramo plaćati korporacijama za energiju. Postoji veliko
pitanje zašto su stvari postavljene ovako umesto na drugi način.
(P)otpuno (U)vredljivo (N)egiranje (K)lasike
Muzika je svakako jedan od najbitnijih i najvitalnijih delova
Džarmušovog stvaralačkog izraza – bilo da su u pitanju njegovi filmovi ili
njegove svirke sa rok bendom...
Volim mnogo različitih vrsta muzike
tako da mi je muzika omiljena. Mislim da je muzika najjača stvar koju ljudi
proizvode kao izraz. Ne znam kako tačno da definišem novi psihodelični pokret,
ali postoji mnogo bendova koje zaista volim čija je muzika opisana kao
psihodelična. Takođe volim dron muziku, volim trans muziku, volim različitih
kategorija metal muzike koju zovu stoner muzikom ili dum metalom. Takođe sviđa
mi se andergraund hip hop i mnogo drugih stilova... Kada pravite film, to traje
nekoliko godina. Potrebno je dve godine da stvorite film; od pisanja scenarija
i pronalaženja finansija, do snimanja i montaže. Muzika je veoma neposredna,
tako da stvari izlaze veoma brzo. Slika i zvuk su veoma slične stvari za mene
pošto stvaraju atmosferu. Film je najbliže vezan za formu muzike zato što film
teče pred vama u svom sopstvenom vremenu. on poseduje svoj unutrašnji ritam, on
je montiran i ima promene i pokrete. Pokušavam iz muzike da učim o procesu
pravljenja filmova i razmišljam o muzici u filmskim terminima...
Živim u Njujorku dugo vremena i Lu
Rid je nešto poput našeg kuma rokenrola. Lou Reed i The Velvet underground su
probijali led i u vreme kad je V.U. tek počinjao, ljudi su ih mrzili i smatrali
da to čak nije ni bila muzika već buka, a danas vidite kako se prožima
inspiracija i uticaj Velveta.
Filmsko stvaralaštvo Džima Džarmuša traje već preko tri decenije (od
debitantskog filma Permanent vacation (1980.)
i provokativnim opusom pokazuje simpatije prema autsajderima jednog rigidnog i
ispraznog društva. Čvrsto utemeljen na marginama američke kinematografije,
Džarmuš pleni nizom upečatljivih filmskih ostvarenja u kojima na originalan
način spaja sopstvenu naklonost prema evropskom autorskom i umetničkom filmu i
ljubav prema američkoj subkulturi. Plod te jedinstvene ljubavi,
beskompromisnosti i hemije jesu filmovi poput Pod udarom zakona, u kojem se pojavljuju kultni pesnici i muzičari
rokenrola Tom Waitts i John Lurie, Tajanstveni
voz (obojen duhom Elvisa Prislija), Noć
na zemlji (prepun ljudske topline i širine duše sasvim običnih ljudi),
jedinstveno putovanje čarobnim džarmušovskim svetom urnebesne tragike ili
recimo donžuanovsko Slomljeno cveće,
osvrt na jedan propali ljubavni život...
U svetu bez duha, iskrenih emocija, ideja i kreativnosti, koji
nepovratno posustaje i nestaje pred rušilačkim naletima komercijalne
apokalipse, umetnici i individualci (koji se tvrdoglavo drže ličnih vizija, ne
prodaju nikome i rade samo ono što žele – uprkos svemu i svima) poput Džima
Džarmuša predstavljaju ohrabrujuće zrake svetlosti u tami sveta (ne)pokretnih
slika, svetu umetnosti i lepote unutar koga duh pokreće tvar – uprkos svemu i
svima...
Dragan Uzelac