Comeback Kid (Kanada) + Lazarath (Novi Sad), Blankfile (Beograd)
Klub Doma Omladine – Beograd, 23.1.2018 – 20h


Comeback to Majdanpek! Šalim se, Beograd je u pitanju, a Comeback je zaista i to Kid. Nakon skoro tri godine, eto nama kanadskih hardkoraša opet u prestonici, opet u Domu Omladine i opet zahvaljujući ekipi iz MTA promotion. Ako se po januaru godina poznaje, onda nam nema brige što se koncerata u 2018. tiče – atmosfere na istim, dobrih vibracija, vulkana emocija i ostalih pozitivnih stvari koje i treba da krase hardcore punk koncerte i scenu (šta god neko podrazumevao pod ovim pojmom).

Pa da krenem. Moja lepša polovina, koja je kartu dobila u nagradnoj igri preko facebook-a, i ja smo došli tik pred početak ovog praznika za harcore ušesa. Vrata su bila otvorena već u 20 časova, a svirke je krenula u pet minuta do devet. Direktno iz prestonice AP Vojvodine, a naziva nekadašnje prestonice kanabisa, crossover senzacija Lazarath. Dobro poznate face iz raznoraznih novosadskih bendova rešile su da spoje thrash metalčinu i hardcore punk na liniji Nuclear Assault – D.R.I. i naprave nešto mnogo dobro. Mnogo dobro se dalo čuti u Beogradu već dva puta. Prvi put u rahmetli Inex-u, a drugi na (nadam se stand by-u, a ne sprovodu) Last Chance To Dance festivalu 2016. godine. Ja sam, zahvaljujući ličnom poznanstvu sa pojedinim članovima, imao priliku da čujem demo snimke u, takođe pokojnom (to je to što se sahrana tiče, obećavam), novosadskom DC-u. A vala sam prisustvovao i njihovom prvom koncertu koji se dogodio na istom mestu, čini mi se, 2014 godine. Moram da priznam da sve bolje i bolje zvuče, iako nije bilo prostora za neke kojekakve kritike ni u počecima. Nastup su započeli numerom ’’Big City Lights’’, pred ne tako punim koncertnim prostorom. Naroda je bilo, ali se isti još uvek zagrevao pored Doma omladine, s obzirom na to da je koncert bio u Klubu. Ispred bine širina i komocija, a na bini gužva, pošto su svoj sastav od nedavno pojačali još jednom, trećom gitarom. Na setu Lazarath-a nađoše se pesme poput ’’Betrayed’’, ’’Outcast’’, ’’Off The Road’’, ’’Thrash Infection’’ i ’’No Way Out’’. Neki od fanova i prijatelja benda su se dohvatili mikrofona barabar sa pevačem Pištom, posebno na poslednjoj numeri, ne bi li otvorili singalong maraton koji je trajao do kraja večeri. Uz zahvalnost svima koji su došli, crossover sekstet ode sa bine. A dalje...

Bez nekih skrivenih namera, ali ovo je meni možda najbolja svirka benda Blankfile, koji je nastupio sledeći. Gledao sam ih u više navrata, ali ovaj nastup je jednostavno pucao od neke dobre vibracije. Koncert su otpočeli jednom shout-out listom gradova i pride zahvalnicom Lazarath-u i Comeback Kid-u. Prepoznali su ljude u publici iz Bečeja, Novog Sada, Kruševca, Niša, Zaječara, pa smo tako dobili poštovanje sa bine jer, jelte, hardcore smo svi mi zajedno. I njima je bina izgledala tesna u nekim trenucima, iako imaju jednog člana manje u odnosu na prvi bend. Razlog je taj što su bendovi podrške svoje bubnjeve postavili na desnoj strani bine, gledajući sa iste, ne bi li se skratilo vreme koje oduzima nameštanje opreme. Krenulo se u 21.40, a završilo petnaest minuta nakon 22. Počeli su pesmom ’’Needle. Marks. South’’ i već su njom pokazali zašto su bili prvi na listi bendova koje je publika htela gledati na ovom koncertu. Prvi delimično uspešni circle pit večeri se dogodio upravo tokom ove numere, a još manje uspešan wall of death nadomestile su mošerske bravure par momaka u masi. Malo omaža bendovima Rage Against The Machine i Pennywise, malo ’’Roadkill’’, ’’Remember’’ i ’’One Is All’’ i kraj. Notorna faca iz 400 km od Beograda udaljenog grada na Dragovištici – Bosilegrada, Vakz, dobio je poseban shout-out pre numere ’’Remember’’, dok smo se mi ostali zasitili sa ’’One Is All’’, inače novom pesmom Blankfile-a. Za izgled pevača Petra se pobrinuo Imperikon dot kom, ali kad bi se zezali. Hehe.

I to je to. Bina se rasprema, ljudi euforični, tonci spremi i kreće. Vreme je 22.30, sa zvučnika se prolama a kapela ’’White Rabbit’’, pa ti i nije baš svejedno šta će proizići nakon britkog psihodeličnog vokala Grace Slick. Ali ne beše mesta za brigu, jer eto njih. Comeback Kid, comes back to Belgrade! Krenulo se bahato sa ’’Do Yourself a Favor’’, pa se preseklo sa ’’Surrender Control’’ sa novog, pa opet na album iz 2010. ’’Symptoms + Cures’’ numerom ’’G.M. Vincent & I’’, mojim ličnim favoritom. Bezobrazno dobar zvuk u startu i abnormalna uvežbanost je ono što su nam prikazali sa prvim numerama. Pre pesme ’’False Idols Fall’’ Endru Nojfeld, frontmen sastava, nam se prvi put obratio rečima da je presrećan što je opet u Srbiji. Ova pesma je prikazala sve one pozitivne strane hardcore punk muzike i njenih koncerata. Prvo – očigledna radost je bila u zenitu, drugo - svi su igrali, gibali se, skakali, smejali, treće – pred kraj pesme jedan dečkić, od recimo 7, 8, 10 godina se našao na stagediving-u. Mališa je na bar 30 sekundi ’’False Idols Fall’’ numere bio na rukama momaka iz prvog reda. Možda nekom nije, ali meni je ova scena nešto što treba biti definicija hardcore koncerta. Preemotivan momenat i ujedno slika koja će mi verovatno zauvek ostati u sećanju.

Uvertira za ’’Somewhere, somehow’’, sa novog ’’Outsider’’ albuma iz 2017. godine, bila je Nojfeldova priča o tome kako su ovu turneju – koja se dešava uglavnom po jugu i jugoistoku evropskog kontinenta - osmislili u takvom obliku ne bi li opet posetili Srbiju. Ova priča i ovaj gest naišli su na posebnu zahvalnost publike, ali nje je i bez ovoga bilo u vrlo respektabilnim količinama. Sećate se rečenice sa početka ovog dela izveštaja koji se ticao ’’bezobrazno dobrog zvuka’’? E pa do kraja koncerta kao da je neko izvršio diverziju na tonsku sobu ili razglas. Ne u meri - neslušljivo, ali kao da se nešto dogodilo sa ozvučenjem. Ipak, ništa što bi zaustavilo gradaciju ludila i dobre atmosfere.

Kanađani se nisu libili da nas počaste, sa nešto ’’starijih’’ albuma, hitčinama poput ’’Talk Is Cheap’’, ’’Broadcasting...’’ i ’’Partners in Crime’’, ali ni novim kao što su recimo ’’Absolute’’ i ’’Hell of a Scene’’, koja je moj lični adut sa ’’Outsider-a’’. Pošto Comeback Kid izbegava kamebekovanje na bis, rešili su da nam na samom kraju koncerta daruju još četiri numere koje su u cugu odsvirali. Prva, a ujedno i prva ikada napisana, ’’All In A Year’’, druga ’’Die Knowing’’, treća ’’Lower The Line’’ i, i, i naravno – ’’Wake The Dead’’. Potpuni metež, singalong, stagedive, vriska, cika, suze, znoj, tako bih nekako opisao ono što se dogodilo prilikom izvođenja ove numere. Baš ono što zaslužuje takav eternalni hit. Nakon sat vremena svirke, kanadska petorka se povukla sa bine.

Zadržali smo se još oko pola sata u koncertnom prostoru i nije da nisam uspeo da primetim razdragana lica, difuziju pozitivne energije, uz po malo ’’milog mirisa’’ od litara i litara znoja ostavljenih iza. Šalim se naravno, ali iskreno, ono sa početka izveštaja stoji. Ako će nam svaka svirka biti ko ova, daj da ih organizujemo, posećujemo i podržavamo svaki dan. Ne samo Comeback Kid, već i Lazarath, Blankfile i bilo koji drugi bend koji će ovakvu isporuku svega ovoliko lepog da dostavlja. Pa da. Neka bude permanentni hardcore užitak.

P.S. Izveštaj sam napisao u nekom fanzinaškog stilu jer me je upravo ovaj koncert vratio u ta vremena kada sam radio fanzin (2006/07), pisao za Helly Cherry (dok je bio web fanzin) i radovao se svakom novom odlasku iz rodnog Zaječara za Beograd, Niš ili neki drugi grad na punk i hardcore svirku. To su bili lepi trenuci, a u utorak 23.1. su se reinkarnirali.

Nemanja Mitrović Timočanin