Graham Joyce: The Silent Land
Helly Cherry
The Silent Land je jedan od onih romana koji brižljivo izbegavaju opredeljenja po pitanjima SF, F & H pripadnosti, pa time lakše šarmiraju poveći deo čitalačkog spektra, to od poklonika striktno žanrovske književnosti, pa sve do odlučnih pobornika najbenignije i najležernije mejnstrim varijante moderne fantastike. Sračunato se služeći najprepoznatljivijim motivima, konvencijama i samopodrazumevajućim horizonima očekivanja, The Silent Land nudi vešto sklopljen mozaik koji snagu crpi više iz pripovedačke veštine autora, negoli iz samog sadržaja.
A taj sadržaj se, ukratko, svodi na sledeće: na zimovanju u Francuskoj, u jednom samostalnom skijaškom izletu, Zoe i Jack nastradaju pod lavinom. Naizgled satima naglavce zatrpana u snegu, Zoe najzad biva spašena od strane požrtvovnog supruga ali ubrzo se ispostavi kako to nije kraj nego zapravo početak svih njihovih nevolja. Pri povratku u hotel, Zoe i Jack otkrivaju da su ostali turisti u međuvremenu očigledno evakuisani, tu uključujući i kompletno hotelsko osoblje, a svi njihovi pokušaji da napuste hotel i spuste se niz planinu do najbližeg naselja završavaju se neobjašnjivim neuspesima koji prevazilaze sva objašnjenja od strane razuma i logike. Nakon nekoliko dana, Zoe i Jack dolaze do zaključka da nešto nije u redu ni sa ostalim zakonitostima svakodnevice; vatra koja danima bukti ne uspeva da sagori par cepanica na kojima se hrani a namirnice ostavljene na stolovima u hotelskoj kuhinji ne pokazuju ni najmanje znake raspadanja. U vreme kada im se u lutanju oko hotela pridruži i Jackov davno umrli pas, Zoe i Jack već opravdano sumnjaju da su vreme i prostor unutar i oko hotela definitivno prestali da budu prepoznatljivo ovozemaljski.
Istini za volju, pored nesumnjivo bravurozne pripovedačke tehnike ovog obilno nagrađivanog i priznanjima obasutog autora, priznajem da se mimoilazimo isključivo mojom krivicom; naime, ja zaista nemam odviše sklonosti za nežanrovski pristup žanrovskoj književnosti. Ne sporim da isti ima svoje nemale prednosti (a verovatno i draži, to bar za onaj segment čitalaštva koji voli svoju fantastiku samo kad i ako je makar naizgled mejnstrim "duboka"), no ipak, priznajem da uopšte nisam naklonjena poigravanjima sa bizarnošću koja redovito završe u otvoreno banalnoj završnici. I sad, kad sam već ukazala na bolnu tačku ovog romana, fer je priznati da ovaj rivju nudi daleko više spojlera no što sebi inače dopuštam, jer bolna tačka ovog romana je ponajviše sam epilog, to upravo zato što je jedan od onih "sve si ti to dosad samo snev'o, blago meni" banalnih.
The Silent Land je roman koji naprosto ne nudi dovoljno idejnog obilja koje bi iskupilo taj i takav epilog.
Manipulisanje narativnom stvarnošću kroz nepouzdane percepcije aktera je jedan od jačih aspekata horor žanra ali The Silent Land odbija da koristi konvencionalne horor pristupe psihološkom trileru, insistirajući više na prepoznatljivo esefičnom pristupu analize stvarnosti, identiteta, postojanja, percepcije, a time i same smrti. Konstrukcija zapleta ovog romana je stoga daleko lakše prepoznatljiva u kontekstu filmske umetnosti negoli u domenu književne; direktne asocijacije vuku ponajviše na Jacob's Ladder, a onda i na Session 9, The Machinist, The Sixth Sense i Shutter Island. U tom smislu, The Silent Land po čitanju ostavlja dojam ambicioznog predloška za relativno smarački film čije bi retke vizuelno impresivne scene bile garnirane obilnim (i čitaocu relativno dosadnim, pseudointelektualnim) tokom svesti dvoje aktera koji do besmisla musaju po očiglednim banalnostima, nadajući se (baš kao i čitalac) da će tek epilog uneti smisao u "kako ovo, zašto ono" digresivno ping-pong iscrpljivanje sve očiglednije praznjikave premise. Mnoge intrigantne epizode zapleta - volšebna pojavljivanja gomile turista na recepciji, bizarni telefonski pozivi, tajanstveni opušci i siluete u zasedi - uspešno grade saspens sve do pred finalnu trećinu romana, kad se u čitaocu razbukta strepnja da tako ambiciozan poduhvat jednostavno ne može da se adekvatno ostvari van granica žanra u kom su se svi gorepominjani filmovi sa zavidom lakoćom ostvarili, i da, stoga, najverovatnije a uskoro i sasvim definitivno, srljate ka antiklimaksu jednog poprilično jeftinog cimanja singularne i poprilično trivijalne suze iz potpuno vam suvog oka. I kad taj banalni epilog najzad okonča svu patnju stvorenu autorovom neskrivenom namerom da osvoji empatiju čitalaca - i to isporučujući upravo ono što ste već trećinu romana slutili i od čega ste kroz dve trećine romana opako strepili - priznajem da tu bude i pomalo olakšanja punog zahvalnosti, makar zato što ste i sami svesni da je tim banalnim činom najzad sve okončano.
Par dana nakon čitanja, sasvim je moguće da ćete se zapitati šta vas je to nateralo da u čitanju istrajete. Pa eto, odličan uvod, za početak. Zavodljiv stil. Precizna i detaljna karakterizacija. Impresivna postavka, šarmantna bizarnost besprekorno dozirane informacije i neskrivena i neosporiva veština u baratanju motivima kojima ste skloni da i na veresiju poklonite poverenje. U većini slučajeva, taj nepisani, prećutni ali nadasve iskreni i stvarni dogovor o uzajamnom poštovanju horizonata žanrovskog očekivanja o(p)staje na snazi uglavnom zbog dugogodišnje sinhronizacije u skladnom nadopunjavanju beletristike i njenih poklonika. I mada sam ja, upravo zbog tog sklada, uvek bila na sigurnom što se tiče autora kao što su Houellebecq, Ishiguro i Murakami, priznajem da me Graham Joyce tu pomalo nadigrao, no dobro, The Silent Land je taman dovoljno kratak i kompaktan roman da mu s lakoćom oprostim sav gubitak dragocenog mi vremena.
Lidija Beatović
A taj sadržaj se, ukratko, svodi na sledeće: na zimovanju u Francuskoj, u jednom samostalnom skijaškom izletu, Zoe i Jack nastradaju pod lavinom. Naizgled satima naglavce zatrpana u snegu, Zoe najzad biva spašena od strane požrtvovnog supruga ali ubrzo se ispostavi kako to nije kraj nego zapravo početak svih njihovih nevolja. Pri povratku u hotel, Zoe i Jack otkrivaju da su ostali turisti u međuvremenu očigledno evakuisani, tu uključujući i kompletno hotelsko osoblje, a svi njihovi pokušaji da napuste hotel i spuste se niz planinu do najbližeg naselja završavaju se neobjašnjivim neuspesima koji prevazilaze sva objašnjenja od strane razuma i logike. Nakon nekoliko dana, Zoe i Jack dolaze do zaključka da nešto nije u redu ni sa ostalim zakonitostima svakodnevice; vatra koja danima bukti ne uspeva da sagori par cepanica na kojima se hrani a namirnice ostavljene na stolovima u hotelskoj kuhinji ne pokazuju ni najmanje znake raspadanja. U vreme kada im se u lutanju oko hotela pridruži i Jackov davno umrli pas, Zoe i Jack već opravdano sumnjaju da su vreme i prostor unutar i oko hotela definitivno prestali da budu prepoznatljivo ovozemaljski.
Istini za volju, pored nesumnjivo bravurozne pripovedačke tehnike ovog obilno nagrađivanog i priznanjima obasutog autora, priznajem da se mimoilazimo isključivo mojom krivicom; naime, ja zaista nemam odviše sklonosti za nežanrovski pristup žanrovskoj književnosti. Ne sporim da isti ima svoje nemale prednosti (a verovatno i draži, to bar za onaj segment čitalaštva koji voli svoju fantastiku samo kad i ako je makar naizgled mejnstrim "duboka"), no ipak, priznajem da uopšte nisam naklonjena poigravanjima sa bizarnošću koja redovito završe u otvoreno banalnoj završnici. I sad, kad sam već ukazala na bolnu tačku ovog romana, fer je priznati da ovaj rivju nudi daleko više spojlera no što sebi inače dopuštam, jer bolna tačka ovog romana je ponajviše sam epilog, to upravo zato što je jedan od onih "sve si ti to dosad samo snev'o, blago meni" banalnih.
The Silent Land je roman koji naprosto ne nudi dovoljno idejnog obilja koje bi iskupilo taj i takav epilog.
Manipulisanje narativnom stvarnošću kroz nepouzdane percepcije aktera je jedan od jačih aspekata horor žanra ali The Silent Land odbija da koristi konvencionalne horor pristupe psihološkom trileru, insistirajući više na prepoznatljivo esefičnom pristupu analize stvarnosti, identiteta, postojanja, percepcije, a time i same smrti. Konstrukcija zapleta ovog romana je stoga daleko lakše prepoznatljiva u kontekstu filmske umetnosti negoli u domenu književne; direktne asocijacije vuku ponajviše na Jacob's Ladder, a onda i na Session 9, The Machinist, The Sixth Sense i Shutter Island. U tom smislu, The Silent Land po čitanju ostavlja dojam ambicioznog predloška za relativno smarački film čije bi retke vizuelno impresivne scene bile garnirane obilnim (i čitaocu relativno dosadnim, pseudointelektualnim) tokom svesti dvoje aktera koji do besmisla musaju po očiglednim banalnostima, nadajući se (baš kao i čitalac) da će tek epilog uneti smisao u "kako ovo, zašto ono" digresivno ping-pong iscrpljivanje sve očiglednije praznjikave premise. Mnoge intrigantne epizode zapleta - volšebna pojavljivanja gomile turista na recepciji, bizarni telefonski pozivi, tajanstveni opušci i siluete u zasedi - uspešno grade saspens sve do pred finalnu trećinu romana, kad se u čitaocu razbukta strepnja da tako ambiciozan poduhvat jednostavno ne može da se adekvatno ostvari van granica žanra u kom su se svi gorepominjani filmovi sa zavidom lakoćom ostvarili, i da, stoga, najverovatnije a uskoro i sasvim definitivno, srljate ka antiklimaksu jednog poprilično jeftinog cimanja singularne i poprilično trivijalne suze iz potpuno vam suvog oka. I kad taj banalni epilog najzad okonča svu patnju stvorenu autorovom neskrivenom namerom da osvoji empatiju čitalaca - i to isporučujući upravo ono što ste već trećinu romana slutili i od čega ste kroz dve trećine romana opako strepili - priznajem da tu bude i pomalo olakšanja punog zahvalnosti, makar zato što ste i sami svesni da je tim banalnim činom najzad sve okončano.
Par dana nakon čitanja, sasvim je moguće da ćete se zapitati šta vas je to nateralo da u čitanju istrajete. Pa eto, odličan uvod, za početak. Zavodljiv stil. Precizna i detaljna karakterizacija. Impresivna postavka, šarmantna bizarnost besprekorno dozirane informacije i neskrivena i neosporiva veština u baratanju motivima kojima ste skloni da i na veresiju poklonite poverenje. U većini slučajeva, taj nepisani, prećutni ali nadasve iskreni i stvarni dogovor o uzajamnom poštovanju horizonata žanrovskog očekivanja o(p)staje na snazi uglavnom zbog dugogodišnje sinhronizacije u skladnom nadopunjavanju beletristike i njenih poklonika. I mada sam ja, upravo zbog tog sklada, uvek bila na sigurnom što se tiče autora kao što su Houellebecq, Ishiguro i Murakami, priznajem da me Graham Joyce tu pomalo nadigrao, no dobro, The Silent Land je taman dovoljno kratak i kompaktan roman da mu s lakoćom oprostim sav gubitak dragocenog mi vremena.
Lidija Beatović