Meksički filmski režiser – Aleksandro Gonzalez Inaritu( 15. avgust 1963., Meksiko siti), umetnik  čiji su filmovi Pasiji život(2000.),21 gram(2003.), Vavilon(2006.), Biutiful(2010.) i Birdman(2014.)(dobitnik Oskara) pobrali odlične kritike širom sveta i proslavili meksičku kinematografiju, stekao je u mladosti bogato životno iskustvo putujući širom Evrope i Afrike, pretočeno kasnije u njegovua impresivna filmska ostvarenja, ogoljenu kritiku i smelu socijalnu opservaciju savremenog sveta materijalističke pomame, bezdušnosti, samoljublja i bezosećajnosti.
    Nakon putovanja vratio se u rodni Meksiko siti i diplomirao komunikacije. Godine 1984. započeo je karijeru kao voditelj na meksičkoj radio stanici VFM. Godine 1988. postaje direktor stanice, a narednih pet godina provodi na radiju radeći intervjue sa rock zvezdama i prenose uživo, doprinoseći svojim talentom da pomenuta stanica postane  jedna od najbitnijih u Meksiku. U periodu od 1987. – 1989. komponovao je muziku za šest meksičkih igranih filmova. Devedesetih se Inaritu okreće stvaranju kratkih filmova i reklama...



Početak filmske odiseje – Amores perros

       Debitantskim delom - Pasiji život(2000.), nastalim u saradnji sa jednim od najznačajnijih savremenih meksičkih pisaca – Giljermom Arijagom, započinje maestralna Inarituova filmska trilogija čija je centralna tema smrt – socijalna i duhovna drama savremenog sveta i njena najpogubnija posledica - kao konačni kraj svih ljudskih nadanja.
    Žestoka i brutalno ogoljena savremena socijalna drama( podeljena u tri osnovna segmenta) predstavlja fragmentarno filmsko delo isprepleteno i povezano zahtevnom montažom i nadahnutom konstrukcijom priče. Inaritu smelo i otvoreno priča uzbudljivu i višeslojnu priču o haosu i bezosećajnosti savremenog sveta – priču o ljubavi, strasti, nadi, pohlepi, grehu, izdaji...
    Inaritu ovim filmom patentira pripovedačku tehniku preplitanja različitih priča, pripovedajući tri priče koje povezuje saobraćajna nesreća. Tri naizgled različite priče o ljubavi, traženju i tragici života, povezane su vešto kroz emotivna stanja glavnih aktera – od Oktavija, nesrećno zaljubljenog u Suzanu, Valerije i Danijela, te El Čiva, bivšeg robijaša, beskućnika u potrazi za naklonošću ćerke( pokušaju ponovnog uspostavljanja kontakta)... Film na brutalno iskren način govori o tome koliko ljudi mogu da budu surovi prema životinjama i jedni prema drugima...
    Napet, surov i krajnje iskren film, monohromog izgleda ispunjenog izbledelim, ispranim bojama surove realnosti – nagoveštaj jednog velikog talenta jednog velikog čoveka i umetnika – jednog od predvodnika autorskog filma 21. veka... Inaritu borbe pasa koristi kao poređenje sa nasilnim i brutalnim borbama među ljudima današnjice, kao simboliku i sliku čovekovog divljaštva i bezosećajnosti... Depresivna i ogoljena slika savremenog sveta, nelinearni prikaz propasti čovečanstva bez iskrenosti, empatije i ljubavi... Simbolika smrti čovekove duše...
    Film koji se bavio istraživanjem meksičkog društva premijerno je prikazan u Kanu, sa mnogo uspeha. Ubrzo biva nominovan za najbolji strani film na dodeli Oskara.

Da li je 21 gram težina života ili čovekove duše

   U tandemu sa Arijagom Giljermom, Inaritu stvara još jedno remek delo, film 21 gram , predstavljen na Venecijanskom festivalu.    Nakon što je snimio debitantski film - Pasji život(2000.), proglašen od strane kritičara prvim filmskim remek-delom 21. veka, Alehandro Gonzales Inaritu, filmski reditelj prepoznatljivog stila i angažovane tematike, upustio se u snimanje još jednog impresivnog ostvarenja u saradnji sa izvrsnom ekipom glumaca, predvođenom Sean Peannom, Naomi Watts i Beniciom del Torom... 21 gram je gotovo niotkud, preko noći, izrastao iz mraka opšte praznine i komercijale ispraznih i neiventivnih priča u britki i jetki klasik, priču o ljudskoj duši zaboravljenoj i skrajnutoj u svetu bezosećajnosti i opšteg haosa borbe za prestiž i opstanak...
... Kažu da je 21 gram težina koju izgubimo kada umremo. Težina jednog novčića, jednog reda čokolade ili čovekove duše? 21 gram je težina života?...
    Inaritu je 2003. godine snimio dirljivu priču o nadi, ljudskosti i preživljavanju, priču o žrtvovanju, saosećanju i jednostavnoj ljudskoj potrebi za razumevanjem, iskrenom i toplom emocijom, osloncem... To je priča o tri osobe čiji su se životi igrom slučaja isprepleli. Nijedan od likova neće ostati ista osoba jer će ih nova saznanja o ljubavi, veri, hrabrosti, krivnji i slučajnosti nepovratno promeniti... Film 21 gram istražuje emotivno i fizičko preživljavanje troje ljudi tokom nekoliko meseci. Profesor Pol Rivers(Šon Pen) i njegova žena Meri( Šarlot Gejnsburg) su na samoj granici života i smrti. On je neizlečivo bolestan i čeka transplantaciju srca, a ona se nada da će ostati u drugom stanju sa njim putem veštačke oplodnje. Kristina Pek(Naomi Vots) je shvatila greške iz prošlosti i sada je uzorna supruga Majklu i brižna majka njihovim dvema ćerkama. Na niskoj životnoj lestvici živi bivši robijaš Džek(Benisio del Toro) sa ženom i decom, kojima pokušava da obezbedi pristojan život. Nakon burne prošlosti, on se okreće religiji. Tragična saobraćajna nesreća( u kojoj Džek ubija kolima Majkla i njegove ćerke) povezuje živote i sudbine ovih parova. Pol će imati susret sa smrću, Kristina će pokušati da se suoči sa budućnošću, a Džekova vera će biti poljuljana. Ako bilo ko od njih dosegne duhovni balans, to može koštati ostale. Ipak, u njima će opstati želja za životom i potreba da pruže podršku jedni drugima...  Priča 21 gram nastajala je pune tri godine, saradnjom Inaritua i Arijaga i ispričana je nelinearnim, osobenim stilom vrsnog mladog reditelja. Istražujući kompleksnost života film vešto balansira između polova tragedije i gubitka, s jedne, i ljubavi, požrtvovanja i iskupljenja, s druge strane.
    Film je gotovo u celosti snimljen u američkom gradu Memfisu, odabranom iz prostog razloga jer je snimateljsku ekipu predvođenu magom – Inarituom, podsećao na duh Latinske Amerike, kao i na duh večnog bluesa( Memfis je jedna od meka pomenutog muzičkog pravca i načina života) i snage moćnog Misisipija...
    Inarituov 21 gram me je osvojio već na prvi pogled – veličinom svoje velike duše i zaboravljenim duhom empatije... I vratio mi nadu u film kao umetnost pokretnih slika, igru svetlosti i tame na platnu života, lepotu samu po sebi...

Epohalno finale trilogije smrti

   Vrhunac Inarituove trilogije smrti bio je film Vavilon, još jedno antologijsko ostvarenje, četiri priče postavljene u savremenom Maroku, Meksiku, SAD i Japanu. Usledila je nagrada za režiju na festivalu u Kanu 2006. godine... Bio je to ujedno i kraj jedne fantastične, kreativne i veoma uspešne saradnje sa piscem Arijagom...
    Tamo gde se završava nada i vera u neki bolji i humaniji svet – sa mnogo više istine, pravde, ljubavi i saosećanja među ljudima sa filmom 21 gram, počinje treći deo Inarituove trilogije smrti i haosa savremenog sveta, počinje put u paklenu bezdušnost, bezosećajnost i zlo, popločan izneverenim nadama nevinih žrtava i brutalnim cinizmom licemernih zlotvora koji se  bogate i vladaju na tuđoj nesreći i bedi...
    Na konvencionalnom nivou može se reći da Vavilon govori o lošoj komunikaciji, ali za mene je to film o tome koliko su ljudska bića ranjiva i krhka kada se veza pokida, o tome da nije problem u vezi već u čitavom lancu... Ne morate se izgubiti u pustinji Maroka da biste osetili da ste izolovani i usamljeni. Najužasnija samoća i izolacija je ona s kojom eksperimentišemo sa sobom, svojim suprugama i decom , reči su samog Inaritua o filmu Vavilon.
    Inaritu se nezadrživo kreće uzlaznom kreativnom putanjom – nelinearnom, kompleksnom i sve zahtevnijom u zanatskom i umetničkom smislu, briljirajući u jednom neprekinutom nizu filmskih klasika... Žestoka društvena drama i kritika, viđenje savremenog sveta u turobnom i bestidnom lancu zla i nasilja, paklu u kojem je čovek čoveku vuk i u kojem svi ratuju protiv svih , sastavljena od nekoliko na prvi, letimičan pogled, nepovezanih priča stvara novo genijalno filmsko ostvarenje svetske kinematografije, stvara još jedan brutalno surov i bolno istinit film - Vavilon(Babel) meksičkog reditelja nepresušnog talenta i beskompromisnog, hrabrog i buntovnog stava u odnosu na uobičajeno, konformističko prihvatanje realnosti i zatvaranje očiju pred očiglednim problemima modernog sveta... Na platnu života, veštom rediteljskom rukom Inaritu je ponovo naslikao zastrašujuću viziju modernog, bezbožnog i perfidnog Vavilona, kule sagrađene od okrvavljenog novca i bezdušnosti, na kostima miliona nevinih ljudskih žrtava kao temelju večnog ovozemaljskog zla...
    Vavilon pripoveda veštim filmskim jezikom nekoliko životnih priča koje se odvijaju u Maroku, Japanu, Meksiku i SAD, povezanih tragičnim događajima i nizom  slučajnosti , unutar užurbanosti i ludila modernog, moralno posrnulog sveta koristi i samoživosti... Niz naizgled nebitnih događaja – od kupovine oružja pastira Abdulaha(negde u zabiti pustinje južnog Maroka), puške koja nesretno opali prilikom igre Abdulahove dece i ranjava Amerikanku koja se sa mužem na turističkom proputovanju kroz Maroko, zatim otkrića američke vlade da je  taj pucanj čin terorističkog akta, zapliće se tragična nit nesreće sveta trajno obolelog i zatrovanog beskonačnim lažima čiji začarani krug ništa i niko ne mogu da prekinu već više od 50000 godina civilizacije...
    Kada vinčesterka proizvedena u SAD, prodata u Japanu, potom poklonjena u Maroku, koja na kraju završi u rukama dva mlada čobanina u marokanskoj nedođiji, tokom nevine igre slučajno opali i pogodi američku turistkinju, stihijski se pokreće lavina medijske hajke na teroriste i otvara ambis nesporazuma među ljudima različitih rasa i kultura... Zanatskim perfekcionizmom Inaritu kroz kadrove marokanske pustinje, meksičkog šarenila, velikog betonskog mravinjaka – Tokija gradi priču o svetu moderne Vavilonske kule spoticanja, bezbožništva i nerazumevanja među ljudima, sliku haosa i brutalnosti modernog sveta. Krenuvši od nekadašnjeg biblijskog mita o prkosnom i oholom građenju kule protivno Božijoj volji, Inaritu stiže u središte savremenog, još haotičnijeg i bogohulnijeg Vavilona – sveta koji neizlelivo pati od nedostatka istinske komunikacije, empatije i razumevanja među ljudima...
    Zastrašujuće, bošovske slike modernog pakla, sastavljene od komadića ljudskog očaja, nebrige, bezbožnosti, sebičnosti, dvoličnosti i pohlepe na kraju sastavljaju jedan  beznadežni mozaik Vavilona 21. veka – u krugu posledica, koje neprekidno izviru jedna iz druge, sa zamagljenim i namerno izvitoperenim uzrokom koji se nikad ne otklanja, smrt i očaj ostaju kao jedine zagarantovane vrednosti koje sleduju većini... Slučajno , naravno...
    Inaritu smatra da je jezik filma način na koji umetnik može da savlada barijere među ljudima širom sveta: Mislim da nema savršenijeg oruđa za rešenje jezičkih barijera od moćnih slika i muzike. Slikama nije potreban prevod zato što aktiviraju univerzalne ljudske emocije. Film je nešto najbliže esperantu.
    Tamo gde počinju očaj i nevera, ne preostaje nam ni 21 gram nade – spasonosne duše velikih i hrabrih ljudi poput Inaritua i njemu sličnih ...

Lepote empatije i bede sa dna društvene lestvice

    Bez obzira na dotadašnji enormni i nagli uspeh mladog meksičkog reditelja Inaritua i njegov razlaz sa dotadašnjim ključnim saradnikom – piscem i scenaristom Giljermom Arijagom, on nastavlja sa uspešnim, kreativnim i umetničkim usponom – film Biutiful, sa slavnim glumcem Havijerom Bardemom u glavnoj ulozi, doneo mu je još jednu nominaciju za najbolji strani film i nagradu Oskar. Istovremeno, bio je nominovan za Zlatni globus 2011. godine u kategoriji najbolji strani film. Glumac Bardem bio je nominovan za Oskara za najboljeg glumca.
    Uksbal( Havijer Bardem), otac dvoje maloletne dece i muž neurotične, izgubljene žene, sklone ispadima i narkoticima, vodi dramatične životne bitke na dnu socijalne lestvice savremenog velegrada – Barselone, na dnu sveta marginalizovanog, odbačenog, poniženog, obespravljenog i nepoželjnog... Uz sve životne muke i probleme on saznaje da boluje od raka prostate... Uksbal se hrabro i dostojanstveno miri sa sudbinom, ne pada u očaj i nastavlja svoju epsku životnu bitku na ulicama neke druge Barselone – bez spoljašnjeg sjaja i sunčane idile bogatih vladara sveta... On se uz pomoć procesa odvajanja od materijalističkih vrednosti uzdiže na jedan izuzetno impresivan i mudar, novi životni nivo, oslobođen stega robovanja zlu i predrasudama sveta u čije okove je nemilosrdno bačen i zaboravljen – kao većina siromašnih i obespravljenih ljudi sa dna socijalne lestvice velegrada...
    Na momente mračan, film veliča smisao životne borbe čoveka, bez obzira na surovost, nepravdu i tragiku sveta unutar kojeg je čovek smešten... On je pun čudesne nade, razumevanja, duhovnog sazrevanja... Još jedno impresivno filmsko ostvarenje i surovo, nadahnuto iskustvo moćnog Inaritua... Nakon niza izuzetnih dramskih dela sa ispresecanom naracijom i višeslojnom radnjom Inaritu radi film o jednom liku i jednom gradu, film sa linearnom naracijom.
    Kritičari su oduševljeno dočekali Inarituov film i proglasili ga predivnom, melanholičnom poemom o ljubavi, očinstvu i krivici, ocenivši rediteljevo baratanje filmskim jezikom spektakularnim, a stil magičnim naturalizmom...

    Inaritu na sledeći način objašnjava film Biutiful:
   Biutiful je posveta našem kratkom životu kojeg trenutno živimo. Kratkom i poniznom. Nedavno sam počeo razmišljati o vlastitoj smrti. Gde odlazimo i u šta se pretvaramo nakon smrti? U sećanje onih koji su nas nadživeli. Glavni lik filma, Uxbal, suočava se sa stravičnom bitkom protiv vremena. Šta čovek čini u poslednjim danima života? Posvećuje li se životu ili smrti? Nisam želeo snimiti film o smrti nego o onome što se dešava kada gubimo život. Moderno društvo pati od smrtofobije. Iz tog razloga odlučio sam snimiti svojevrsnu poemu o prosvetljenom čoveku koji upada u tamnu zamku smrti i neznanog, te to doživljava kao svojevrsni izazov. Sve sam to povezao s teškom svakodnevnicom siromašnih, imigranata i onih nevidljivih u velikim evropskim gradovima...
    Film oduvek za mene započne kao nešto vrlo mutno, delić razgovora, odsjaj nekog prozora iz auta, proplamsaj svetla i neke muzičke note. Biutiful je započeo jednog hladnog, jesenjeg dana 2006. kada sam s decom pripremao doručak i preslušavao Ravelov koncert za klavir. Mešavina melanholije, tuge ali i lepote uznemirile je moju decu toliko da su me zamolili da ugasim CD. Negde u to vreme mi je oživeo glavni lik Uksbala. Sledeće tri godine družio sam se s njim. Bio je pun kontradikcija, nisam znao šta od čoveka da očekujem. Ali znao sam kako ga želim predstaviti i šta želim dovršiti s njim. Imao sam početak i kraj. Krenuo sam u snimanje filma.

    Biutiful ujedno označava kraj Inarituove saradnje sa dotadašnjim scenaristom i meksičkim romanopiscem Guillermom Arriagom. Scenario na ovom filmu potpisuju Inaritu, Nikolas Đakobone i Armando Bo, nastavljajući zaokupljenost socijalnom tematikom i dramatikom, stilski zaokruženu magičnim naturalizmom briljantnog stiliste Inaritua. Biutiful je jedina reč koja označava lepotu u Inarituovoj jetkoj drami – jedina suprotnost( osim one duhovne snage i lepote glavnog lika, koji se bori hrabro do poslednjeg daha i žrtvuje bez zadrške) mračnim i sivim ulicama Barselone i bezličnim i nepoželjnim gomilama sitnih kriminalaca, bednika i imigranata koji tavore na dnu socijalne lestvice velegrada – odbačeni, poniženi i zaboravljeni. Tihi, setni, nostalgični i usamljenički zvuci gitare argentinskog kompozitora Gustava Santaolalle spajaju dva suprotstavljena sveta svetlosti i tame, taj kontrast iz kojeg izvire ova potresna priča o kratkim i poniznim životima većine nas... pre nego što odemo, nakon svih naših bitaka na neki drugi svet ili samo u sećanja onih koji će nas nakon svega nadživeti.

Čudesni farsični let čoveka ptice

   Godine 2014. pojavilo se najnovije Inarituovo filmsko ostvarenje - Čovek ptica, njegova prva (crna) komedija sa Majklom Kitonom, Naomi Vots i Edvardom Nortonom kao tumačima glavnih uloga... Nakon žestokih i brutalnih tragedija, kritika i socijalnih opservacija sveta, Inaritu se uspešno oprobao i u svetu komedije, briljantne satire i parodije na priče o savremenim  superherojima – lažnim slikama sveta zasnovanim na obmanama i zabludama. Konačni i definitivni svetski uspeh ovenčan je Oskarom za najbolji strani film i režiju...
    Film prati glumca Rigana Tompsona( Majkl Kiton), poznatog po ulozi superheroja Birdmena koji sada pokušava da prevaziđe reputaciju glumca koji se prodao, tako što će postaviti komad Rejmonda Karvera na Brodveju. Rigan je pod stalnim stresom i proganja ga vizija superheroja Birdmena, lika koji ga je proslavio... Stvari se sve više komplikuju( njegov brak se u međuvremenu raspada, dok ćerka postaje narkomanski ovisnik) i pored svih muka Rigan mora da se bori i sa sopstvenim egom i unutrašnjim glasom koji mu stalno ponavlja da je patetičan i propao holivudski glumac...
    Moderna, tragikomična priča Aleksandra Inaritua o zamkama šou biznisa i gubitku čovekovog identiteta u svetu gde je slepo zadovoljenje forme( biti po svaku cenu popularan u javnosti ili na društvenim mrežama) važnije od čovekovih pravih kvaliteta, vrednosti i sadržaja... U moru haosa, apsurda i poremećenog sistema vrednosti, uspešan je samo onaj čovek koji uspe da aktivira što veći broj ljudi da pišu i pričaju o njegovim delima... U pozadini svega ostaje slika čovekove unutrašnje praznine i slepa potreba za potvrdom( lajkovanjem!) kvaliteta od neimenovane mase onih koji nas okružuju...
    Uzbudljiv scenario, bogati i intrigantni dijalozi, provokativno i smelo delo, prefinjen, crnohumoran i tragikomičan osvrt na svet ispraznih superheroja i uspešnih blokbastera, nadahnuto ostvarenje nezavisne kinematografije sa snažnim autorskim pečatom meksičkog reditelja...
     Pored antologijskih dokumentarnih filmova u pomenutom stvaralačkom periodu Inaritu se istakao i kao stvaralac niza kratkih filmova, poput Powder Keg(2001.) i Darkness (2002.)...
   
     Živimo u ispraznom, bezdušnom i narcisoidnom svetu, u kojem se ljubav svodi na reč a ne iskren osećaj. U svetu gde ljudi žele primiti a ne pristaju davati ljubav, u kojem su prave i iskrene vrednosti krivo shvaćene i skrajnute... U svetu brutalnog i perfidnog egoizma, superheroja i Birdmena, ludila bez kraja...
   21 gram iskrene Inarituove umetničke duše jedna je od poslednjih nada i lepota koje mogu vratiti veru i učiniti ovaj naš svet mnogo humanijim i prijatnijim mestom za život...Lirika njegovih pokretnih slika na to ukazuje u potpunosti.

Dragan Uzelac