Džo Šuster i Džeri Sigel su 30-ih osmislili budući delić legende devete umetnosti. U junu 1938. ta zamisao je štampana u velikom tiražu i prodavana za 10 centi. (Pre koju godinu, primerak tog stripa, originalan naravno, prodat je za preko tri miliona dolara.) Rođen je prvi superheroj – Supermen – dosta različit od prvobitnih ideja ova dva talentovana momka. Prvi superheroj, moliću, ali ne i superherojski žanr. Svet dotad nije video ovakvu modernu inkarnaciju koja silom, snagom i mitosom može da parira drevnim antičkim polubogovima i herojima. Žanr podrazumeva, ipak, nešto više. Neplagijatorsko ponavljanje i uspostavljanje tradicije u novoj formi. Kako su Šuster i Sigel stvorili prvog superheroja, tako je urednik "Detective comicsa" Vin Salivan stvorio žanr, predočivši Bobu Kejnu i Bilu Fingeru da po ugledu na Supermena stvore junaka koji neće biti njegova kopija. Tako je rođen Betmen, a tom idejom o svetu gde Supermen nije singularitet okružen klonovima, već rodonačelnik ideje i kanona, rođen je i žanr superheroja. 


Kroz nebrojene inkarnacije i reimaginacije, autori su tokom decenija objavljivanja na Supermenu ostavili lične pečate, dodatno nadograđujući mit o natčoveku sa Kriptona. U tom moru pristupa nekada je muka izdvojiti najkvalitetnije elemente. Suštinski, mit o Supermenu je podložan ličnim afinitetima čitalaca. Za neke je on omnipotentno biće izdvojeno od čovečanskijih parnjaka, kojima je lakše naći mane i slabosti. Za Supermena je osnovna slabost bilo njegovo poreklo, odnosno radioaktivni ostaci rodne planete uobličeni u sumornom kriptonitu, čije raznobojne iteracije škode određenim aspektima ličnosti ovog modernog Herakla. Prava opasnost je pak uvek bila i ostala delimična nemaštovitost nekih od autora, pa se stiče utisak da često nisu mogli da se izbore sa njegovom linearnom ličnošću. Potencijal je lako prevideti kada se granice moći ne poznaju. Naspram mračne pojave pune strahopoštovanja jednog Betmena, i ostalih individualnih tragičnosti superherojskih parnjaka, Supermen deluje poput seljačeta iz Kanzasa gurnutog u mnogo širi narativ od onog koji može da prihvati i shvati. Najmoćniji superheroj je često delovao karakterno siromašniji i pravolinijski lik. 

Ali, srećom, bilo je i autora koji su znali da se uhvate u koštac sa ovim problemom. Iza dosta superheroja se krije dobra tragedija. Setimo se samo ubistva roditelja Brusa Vejna, što je okidač za njegovu transformaciju u Betmena. Supermen nije izgubio samo roditelje, prijatelje ili verenicu, već čitavu planetu ljudi sličnih njemu. Zemaljski vanzemaljac je imao tu sreću u nesreći da ga odgaje čestiti ljudi, Kentovi, čiji je uticaj na njegov moralni kodeks jednak uticaju Sunca na ćelijsku strukturu i moći Supermena. Često isticana činjenica jeste i da je Kal-Elov/Supermenov alter ego, nezgrapni i trapavi novinar Klark Kent, maska koliko i kostimi ostalih superheroja. Supermenova pojava je njegov stvarni izgled, a "kostim" je tradicionalna nošnja sa rodne planete. Da bi se uklopio u okruženje Zemlje, Kal-El preuzima ime i izgled domorodaca, kao što ostali superheroji oblače maštovite kostime da bi bili deo Supermenovog sveta. 

U talasu "britanske invazije" na američki superherojski strip 80-ih, na scenu stupa i Grant Morison. Pokazuje sav svoj potencijal već na maštovitoj i fantazmagoričnoj reinvenciji Animal-mena. Iste decenije Frenk Miler ostavlja neizbrisiv trag u ovom žanru Povratkom Mračnog viteza, krajnjim očovečenjem Betmena i pretakanjem ovog superheroja u simbol čije postojanje prevazilazi ostarelu ljušturu Brusa Vejna. Osavremenjen i maštovit pristup Alana Mura Stvorenju iz močvare nije potrebno posebno predstavljati. Za ovu priliku su ti trenuci veoma važni. Pokazali su da su nove ideje uvek moguće.

Kad smo kod ideje, neophodno je pomenuti Komikon u San Dijegu 90-ih, Morisona i urednika Dena Rasplera. Šetajući ispred hale u kojoj se odigravala konvencija, ugledali su kozplejera odevenog kao Supermen. (Ko kaže da su kozplejeri po pravilu užasna nužnost strip konvencija?) Morison je bio fasciniran ležernim stavom ovog Supermena, i shvatio je da bi taj superheroj baš tako trebalo da izgleda. "Ako ništa ne može da te povredi, možeš da sebi priuštiš da budeš kul." Scenarista je urezao ovaj prizor u sećanje, odjurio u hotelsku sobu i ispunio stranice idejama i skicama. Predložio je izdavačkoj kući serijal Superman Now. Iako su ideje bile nesvakidašnje, nije se daleko odmaklo sa realizacijom. Serijal je odbačen i nikada nije ugledao svetlost dana. Neke od Morisonovih ideja su podstakle druge autore u nadogradnji lika Supermena, ali većina je godinama ostala zakopana u nekoj fioci. Ili beležnici. Ili beležnici u fioci – nebitno. 

Godinama kasnije DC pokreće novi imprint All-Star, u kome bi autori bili lišeni ograničenja kontinuiteta. Čas da otvori ediciju je pripala Frenku Mileru i All-Star Batmanu, na koji ne treba preterano gubiti vreme. Srećom, usledio je Morisonov All-Star Superman, gde je autor dobio priliku da realizuje većinu ideja iz, pretpostavimo, prašnjave beležnice. 


Serijal je objavljen u 12 svesaka/poglavlja, od novembra 2005. do oktobra 2008. godine. Slučajno ili namerno, obeležio je i šezdesetogodišnjicu Čoveka od čelika. Morison je potpisao scenario, a crtež je delo izvanrednog Frenka Kvajtlija (a ne treba zanemariti ni prikladan i pedantan digitalni kolor Džejmija Granta). Instant slava. All-Star Superman je nagrađivan, hvaljen, prihvaćen od strane okorelih fanova – a znamo koliko je fanovima teško udovoljiti – i, što je još ređe, kritika je bila saglasna. Priča je analizirana i secirana u nizu eseja, tekstova, pa i naučnih radova. Duboko je ukorenjena sklonost Granta Morisona ka simbolici u narativu, sitnim nagoveštajima u produbljivanju priče i preplitanju raznih nivoa realnosti. Fanovska i stručna analiza preplavile su internet. Teorije o raznim segmentima All-Star Supermena osciliraju od utemeljenih, pa sve do potpuno nadrealnih.

Domaća publika je čekala na izdanje na srpskom jeziku bezmalo čitavu deceniju. Darkwood je tokom beogradskog Sajma knjiga konačno predstavio dugo najavljivano i još duže očekivano domaće izdanje All-Star Supermana. Neprevodiva krilatica u naslovu je rešena džentlmenski – Supermen među zvezdama. Iskreno, teško da je moglo drugačije. Prevod je poveren Drašku Roganoviću (opet, pun pogodak), dizajn i format dosledni originalnom integralnom izdanju, a publika može da bira između tvrdokoričene i mekokoričene verzije. Sa različitim verzijama naslovnica.

Nepotrebno je istaći da se na ovaj strip predugo čekalo. Jasno, morale su da se sklope kockice u izdavaštvu. Tokom godina čekanja, mnogi su se odlučili na kupovinu stranih izdanja da bi zadovoljili razumljivu radoznalost. Ni ja nisam bio izuzetak. Zato, oprostićete, veliki deo teza za ovaj tekst je nastao pre nego što se Darkwoodovo izdanje pojavilo ili čak bilo najavljeno. A to nije uobičajena praksa. Razlog? Jednostavno, a možda će ovo biti hrabra i subjektivna izjava: Supermen među zvezdama je najbolja priča o ovom superheroju koju ćete ikada pročitati. A, ako baš mora da se bira, slobodno može da bude i jedina (naravno, ako ne spadate među pasionirane ljubitelje Kriptonijanca/Seljaka iz Kanzasa i superheroja). Poetika priče i crteža u ovom stripu je takva da seže iznad proste klasifikacije superherojskog stripa. A da draž čitanja bude veća, Supermen među zvezdama nije prosta samoodrživa celina, za koju nije potrebno predznanje, već i epilog – ovo se može smatrati nadkontinuitetnom poslednjom pričom o Supermenu. Zato, voleli superheroje ili ne, voleli Supermena ili ne, Supermen među zvezdama je iznad tih paušalnih kategorizacija stripovskog žanra.

Ispričan kroz 12 poglavlja, Supermen među zvezdama je pripovest o poslednjoj godini Supermenovog života. Mahinacijama Kal-Elovog arhineprijatelja Leksa Lutora, tokom misije na Suncu Lea Kvintuma i tima Projekat, Supermenove ćelije postaju prezasićene solarnom energijom i počinju proces razgradnje. Izvor Supermenove moći postaje uzrok njegovog polaganog uništenja. Morison ne suočava superjunaka sa natčovečanskim izazovom, već ga smešta na polagani put neizlečive bolesti. Heroju je ostala poslednja godina života, tokom koje će mu saturacija solarnom energijom dati moći veće nego ikada, a potom ga i uništiti. 



Morisonov Supermen ne traga za lekom. Pomirljivo prihvata sudbinu, i odlučuje se da, kolokvijalno rečeno, "pozavršava poslove". A to ga vodi na put dug 12 poglavlja, tokom kojih će izvršiti 12 herojskih podviga, krunisanih konačnom apoteozom. Vraćamo se na sliku kozplejera na Komikonu, koja se tako snažno urezala Morisonu u pamćenje. Nonšalantno sedeći poput boga na oblaku, Supermen spokojno posmatra i štiti svet i čovečanstvo, uz dozu sažaljivosti prema nama koji besciljno tumaramo, ali i poverenja u konačni ishod čovečanstva. Njemu je svaki život važan, i posvećuje mu se dok mu otkucava biološki sat samouništenja. Morison naglašava simboliku punog kruga, ciklusa kroz koji prolazi Supermen. Broj 12 tu igra integralnu ulogu, kao meseci u kalendarskoj godina, brojevi na časovniku – pun krug, u ovom slučaju, života. Predočen sa smrću, Supermen nalazi veći spokoj nego dok se grčevito držao za život. Mitološka paralela sa 12 Heraklovih podviga je više nego jasna, posebno kao preduslov oproštaja i konačne apoteoze antičkog heroja. Između velikih dela koja će pamtiti generacije u predstojećim milenijumima, Supermen nalazi mir u tome da posećuje decu obolelu od raka, i dodirom po ramenu uz blagi očinski poluosmeh spreči samoubistvo depresivne emo tinejdžerke. "Mnogo si jača nego što misliš. Veruj mi." Poruka za aktera u stripu koliko i za čitaoca. A Supermen pokazuje i da svaki tren i svaki čin imaju smisla, i nisu bezvredni u odnosu na druge.

Supermen ovde ostavlja zaveštanje, i brine se da ono bude večno koliko i Sunce. Naša zvezda ovde ima integralnu ulogu kao pokretač Supermenove transformacije, ali i konačni ishod priče. Od početka je jasno da sve niti priče vode ka tome da Supermen od fizičkog prisustva na Zemlji ide ka tome da učini jedan konačni čin spasenja čovečanstva. Energiju nije moguće uništiti, a zakone fizike je nemoguće zaobići, pa i Supermenove moći moraju da se eventualno vrate izvorištu koje ih je tako dugo napajalo.

Herojski podvizi progresivno rastu kako odmiče radnja. Od prostih umnih ili fizičkih podviga, stepeni apoteoze se naglašavaju nizom utopističkih činova. (Tako je i u Heraklovom mitu, gde se niz podviga okončava otimanjem Kerbera iz Hada – čin koji prevazilazi granice života i smrti.) Supermenov odgovor na nerešivu zagonetku Nadsfinge definitivni je ponovni naklon grčkoj mitologiji. Ali stvaranje mini-univerzuma u kome se odvija paralelna ubrzana istorija, i gde Sigel i Šuster crtaju Supermena, je majstorski čin scenariste.

Morison se neprestano u stripovima poigrava vremenskim tokovima, multiverzumima i preplitanjem likova. Nije se ustezao da u Animal-manu suoči junaka sa samim sobom, autorom, niti da Betmena pošalje na početak vremena. Ovde ne dopušta da mistifikacija uguši radnju. Umesto poigravanja pažnjom i maštom čitalaca, ovom prilikom se koncentriše na emocije. U trenucima satire i humora na kockastoj planeti Bizara, dotiče se sete lirskog lika Zibara, otpadnika svoje vrste i dostojnog potencijalnog učesnika grčke tragedije. U usamljenom segmentu poigravanja sa vremenskim tokovima, dok skreće pažnju akcionom sekvencom, udara šamar čitaocu nepatetičnom emotivnom paralelom sa preminulim Klarkovim očuhom Džonatanom Kentom. 


Dva ključna igrača u ovoj tragediji, pored Supermena i prijateljskih likova iz "Dejli pleneta", jesu Leks Lutor i Leo Kvintum. Prvi je arhineprijatelj Supermena i sušta suprotnost superheroju sa Kriptona. Morison uspeva da naglasi njegovu zločinačku i genijalnu prirodu, a opet dopušta čitaocu da oseti simpatije za njega. Čovek zaslepljen genijalnošću, samoljubljem i mržnjom prema Supermenu, ostaje slep za svet oko sebe, pa čak i za događaje neposredno oko njega. I pored savršene moći opažanja, ni on nije sposoban da pronikne iza tajnog identiteta Klarka Kenta, iako je na korak od toga. Povlači paralele između fizionomije nespretnog novinara, a opet ne uviđa istinu koja se krije iza naočara, držanja i frizure. Uporno je koncentrisan na simbol Supermena u čovečanstvu i rušenje tog mita, a ne vidi simfoniju skrivenu u tkanju univerzuma, sve dok ne vidi svet Supermenovim očima. Doslovno. U tom trenutku se ruši fasada nadmenosti i slepe mržnje izgrađena oko njega. "Ovako On vidi, po ceo dan, svaki dan. Ko da smo svi skupa na ovom svetu, samo mi. I da imamo samo jedni druge", govori kroz suze, i postaje svestan šire slike univerzuma. Od Lutora ostaje samo ljuštura nekadašnje antagonističke sile. Ali pre toga nam na stranicama stripa pruža stranice i stranice epohalnog putovanja kroz često kontradiktorne činove i slojevitost svoje ličnosti.

Ova konačna spoznaja Leksa Lutora je izuzetna prilika da se obrati pažnja i na dr Lea Kvintuma. Ovaj genijalni naučnik i Morisonov originalni doprinos Supermenu među zvezdama, sušta je suprotnost Leksu Lutoru. On shvata Supermenovu ulogu u svetu, i ulaže sve napore da se njegov legat ne okonča smrću. U dugoročnom planu uviđa da Supermenovo prisustvo garantuje futurističku utopiju, ali je sputan nemogućnošću da očuva i reprodukuje kriptonijanske gene. "Ovo je kao Bah", govori Kvintumova saradnica dok čita Supermenovu ćelijsku strukturu. Morison ne krije da je Kvintum nekako uspeo u svom naumu, pa predstavlja supermene iz budućih milenijuma, ali metod i konačni ishod čuva za kraj priče. Zato ih ni mi nećemo otkrivati.

Umesto toga, pozabavićemo se pitanjem otkud uopšte lik Lea Kvintuma u mašti Granta Morisona. Znajući njegovu opsednutost detaljima i simbolima, stvari nikada nisu takve kakvim se čine. Čvrsto sam uveren da su Leo Kvintum i Leks Lutor ista osoba. Moguće da je nakon Lutorovog otkrovenja, zločinac uvideo značaj Supermena i potrudio se da putuje unazad u vreme i stavi se u službu očuvanja ovog nasleđa i očuvanju Zemlje i univerzuma. Da naglasim, to Morison nikada ne otkriva. Držanje im je slično, iako se nalaze na suprotnim stranama moralnog kompasa. Čitaoci mogu slobodno da porede hod, stav, položaj glave u monolozima... Obojica su genijalni naučnici i neslućeno bogati. Deli ih fizički izgled, ali znamo da frizura, stas i naočare Lea Kvintuma mogu da sakriju identitet koliko i razlike između Klarka Kenta i Supermena. Jedino što je Leo sitnije građe od Leksa. Pa, i Klark je zdepastiji i deblji od Supermena. Oči vide samo ono što čovek želi da primeti. Leo i Leks (Lex) su slična imena koja razdvaja samo razlika između suprotstavljenih "iks" i "oks". A i Leksov majmun obučen u Supermenovo odelo se zove Leopold. Najvažnije od svega, na scenu stupa Morisonova opsednutost brojevima. Kvintum potiče od latinske reči quintus, odnosno broja pet na ovom jeziku. Kada sudija na suđenju Lutoru nabraja zločince iz svetske istorije, kaže: "Atila Hunski, Džingis-Kan, Al Kapone, Adolf Hitler, Leks Lutor..." On je na baš petom mestu, a scena se odigrava na prvoj tabli petog poglavlja, u potpunosti posvećenog Lutoru. Nije dovoljno? Zatvorski kombinezon Leksa Lutora nosi broj 221, što u zbiru (2+2+1) daje – pet. Poznajući Morisonov lik i delo, sve je moguće. Da li je i Supermen svestan ovoga? Da li Kvintum zna da je Supermen toga svestan? Sve je moguće. "Otkud znaš da ja nisam sam đavo, Supermene?" "Mislim da ipak umem valjano da procenim nečiji karakter, profesore." Uostalom, na internetu se mogu naći još luđe pretpostavke, a sigurno će verni fanovi doći do još novijih i smelijih tumačenja. 


Za kraj, neophodno je reći nekoliko rečenica o drugom geniju ovog izdanja – Frenku Kvajtliju. Domaćoj publici je već poznat iz Darkwoodovog izdanja Mi3 od istog tandema. Teško je rečima opisati jasan i precizan crtež Frenka Kvajtlija. Crtač se poigrava kompozicijom i simbolikom crteža, koliko i scenarista narativom. Već prva tabla stripa naglašava harmoniju Morisonovog scenarističkog umeća i Kvajtlijeve kompozicije. Umesto ponavljajućeg i nepotrebnog Supermenovog porekla, autori sve sažimaju na jednu stranicu sa četiri slike i osam reči. Četiri i osam, 12, opet ta Morisonova opsednutost brojevima. Isto je i u domaćem i originalnom izdanju. Nadaleko je hvaljena Kvajtlijeva anatomski potpuno precizna metoda pretvaranja mišićavog Supermena u nezgrapnog Klarka Kenta, a na kraju knjige se mogu videti i skice kako je autor došao do tog rešenja. Grafizam Supermena među zvezdama uspešno parira izvanrednom scenariju. Oba segmenta čine dihtomiju izvanrednog stripa i epsko putovanje kroz stranice. Ako se Morison na trenutak utiša, Kvajtli brzo preuzima kormilo i nadograđuje strip izvrsnim ilustracijama i montažama.

Moguće da je sve ovo i previše reči za prikaz jednog stripa, ali Supermen među zvezdama to svakako zaslužuje. O njemu se mogu ispisati traktati, i opet ne otkriti svaki mračni kutak u kome su autori posejali neko seme simbolike, ili prosto lepote. Najbolje uputstvo za nove čitaoce, ali i povratnike, dao je urednik Vladimir Tadić u uvodniku – "čitajte ga širom otvorenih očiju".

A uputstvo autora? Morison se na kraju priče, možda i nesvesno, kroz Lea Kvintuma obraća drugim, budućim autorima Supermena: "Sad kad znamo kako se to radi, uveren sam da ćemo nešto smisliti." Ovako se, gospodo draga, piše Supermen.

Nikola Dragomirović