Kobold: Dok smo na bini, ništa drugo ne postoji sem uživanja
Helly Cherry
Kobold je beogradski thrash/speed metal bend zvanično osnovan 18. maja, 2015. godine, samoizdanjem svog prvog izdanja, EP-a „Madman’s Overture“, ali postoji od 26. jula 2012. godine, kada je pod imenom „Lethalik“ održao svoju prvu svirku. Lethalik su osnovali Elio Rigonat na solo gitari i Nikola Abramović na ritam gitari i vokalu.
Bend se od početka koncentrisao na stvaranje autorskog materijala, koji je pesmu po pesmu smenjivao repertoar sastavljen od obrada Metalike, Megadetha i Slejera. Bend je za samo dve godine postojanja promenio čak devet članova, ali nikad nije prestajao sa svirkama, sve do snimanja albuma prvenca, kasnije objavljenog u skraćenoj formi EP-a, zbog poteškoća u bendu.
Izdanjem EP-a Lethalik se preimenovao u Kobold i prvi CD je predstavljen u punom sjaju sa novim logoom, maskotom koja će pratiti svako buduće izdanje i čvrstim temeljem za dalji napredak. Tiraž od pedeset kopija je brzo rasprodat i bend je postao bolje poznat u zemlji, a stekao je i neke fanove u inostranstvu.
Krajem 2015. godine, zbog problema sa frontmenom Nikolom Abramovićem, Elio Rigonat preuzima vokal i bend počinje nezvanično da nastupa kao „power trio“. Sredinom 2016. godine, Nikola Abramović napušta bend, a Kobold najavljuje album prvenac „Death Parade“. Nova postava se sastojala od Elia Rigonata na vokalu i gitari, Sava Kraljevića na bas gitari i drugom vokalu i Sergeja Radana na bubnju i pratećem vokalu. Bend je uskoro nastupio, posle pauze od godinu ipo dana, na United Metal Festivalu u Novom Sadu, prvi put van Beograda. Na ovoj svirci je prikazan novi, iz korena izmenjen autentičan stil kombinovanja alternativnih niskih štimova sa izuzetno visokim vokalima, poliritama i ambijentalnim gitaraskim deonicama. Repertoar se sastojao isključivo od novih pesama sa najavljenog albuma. Usledilo je mnoštvo svirki u Beogradu i Novom Sadu sa maltene svim dobro poznatim domaćim, kao i mnogim stranim bendovima. 18. maja 2017. godine, Kobold objavljuje live EP „Live Act of Violence“ kao uvod u predstojeći album, a 1. jula 2017. album prvenac, Death Parade.
Ovime Kobold postavlja temelje za čvrst rad i najavljuje promociju albuma po celoj Srbiji i van zemlje, ako se ukaže prilika. Bend je takođe poznat po DIY pristupu, gde samostalno objavljuje i štampa svoja izdanja, sklapa svoje videe, izrađuje flajere i plakate i lično prikuplja publiku lice u lice kako se to nekada radilo. Posle promocije albuma Death Parade tokom jeseni i zime 2017 i 2018, očekuje se brz povratak u studio i rad na drugom albumu.
Kada ste napravili bend, koja je vaša želja bila i kakav smisao on ima? Šta to vama znači a šta bi trebalo slušaocima?
Kada smo osnovali bend, bili smo jako ambiciozni i željni uspeha, kao i skoro svaki klinački bend koji odraste na pričama o rok zvezdama i slavi, ali smo pre svega hteli dobro da se zabavimo. Nije nam bilo bitno da li sviramo u rupi pred dva ortaka ili na bini s nekim bitnijim od nas pred par stotina ljudi. Svirali smo maltene svakog vikenda, samo jer nam je bilo toliko zabavno. Tada se ljudi nisu zasićivali “vikend thrash svirki”, jer je dobra muzika uvek bila povod za okupljanje, piće i blejanje. Vremenom kako su se ljudi u bendu promenili i kako smo postali stariji i “zreliji” skapirali smo da opsesija nekim magičnim uspehom samo kvari raspoloženje i bend koji volimo postaje teret, teži od bilo koje obaveze. Poenta thrash metala je zezanje sa ortacima i publikom, koja ti postane kao neka šira familija, ako se povežete na pravi način. Nema tu mesta za nezdravo ispoljavanje ambicija i pohlepu. Dok smo na bini, ništa drugo ne postoji sem uživanja. Ne postoje loše emocije, ne lutaju misli. Omiljeno vreme svake godine nam je period od početka jeseni do kraja proleća jer tad maltene svake nedelje negde sviramo. Iako je zabava na prvom mestu, trudimo se maksimalno oko benda, ali s pravim pristupom, pa se stalno pišu nove pesme, snima se, objavljuje se a imidž benda polako poprima oblik jedne stabilne, profi institucije. Trud i rad ne predstavljaju problem ako sve funkcioniše na zdrav i opušten način, bez ikakvih očekivanja i predumišljaja. Naš pristup je da mi prvi uživamo u tome što radimo na bini i van nje, a onda da tu energiju pasivno i bez nekog forsiranja prenesemo na publiku. Na našim svirkama su uvek ljudi koji dobro znaju zašto su tu. Nema mesta za umišljene, ohole, pakostne i ogorčene ljude koji nam sve više „krase“ scenu. Dok sviramo sve kockice su na svom mestu.
Motivi i filozofija benda...
Kod stvaranja muzike i imidža benda apsolutno ne pratimo šablone. Sva trojca u bendu slušamo i istu i sasvim različitu muziku jedni od drugih. Sergej je koncentrisan oko old school heavy, speed i US power metala, ali često iskopa neki ludi novi bend sa „old school“ prizvukom. Teško da ćete upoznati naslušanijeg čoveka u tim oblastima. Savo se kreće od old school heavy metala do bendova sa modernijim atipčnim prizvukom poput “Devin Townsend Projecta” i “Batushke”, dok se ja trenutno krećem u avangardnim vodama i volim da istražujem sve od japanskog andergraunda do mađarskih i ruskih bendova, što unikatnije to zanimljivije. Neki od omiljenih bendova su mi “Thy Catafalque”, “Akercocke”, noviji “Dodheimsgard”, “Ved Buens Ende”, “Virus”, “Voices”, dobro poznati “Type O Negative” (čiju tetovažu nosim s ponosom) i mnogi drugi. Doduše i dalje vučem jake korene iz Megadetha i Exodusa. Iz ovakvog haosa različitih stilova stvoren je album Death Parade, gde se na primer u kontrastu pesama “Death Parade”, “I Icarus” i “Soul Funeral” čuje ta raznolikost. Filozofija snimanja albuma nam se drastično promenila od EP-a i trenutno insistiramo na “no-edit”, prirodnoj produkciji (živ bubanj i prava pojačala) i ne snimamo ništa što ne bismo mogli da izvedemo na bini. Dakle ne snimamo ritam gitare iza solaža, jer nemamo dve gitare, ne snimamo nemoguće vokale pod efektima, a prateće vokale uvek snima druga osoba od one koja trenutno peva. Ono što čujete na albumu, čućete uživo. Bez lažnog predstavljanja. Kod imidža poštujemo staro pravilo koje je Dejv Mustejn u Metaliki postavio, a to je da na binu ne izlazimo uniformisani, već onakvi kakvi smo. Savo voli trenerke, dukserice i šlape, Sergej izlazi na binu ili u full old school heavy metal nošnji ili kao kamiondžija, a ja volim stil oblačenja poput Petra Čelika ili Maksa Kavalere. Svako je kontrast svakog i svako ima svoj karakter. Sami krojimo svoj zvuk, svoja pravila, svoje principe i ne poštujemo ništa što se smatra normom osim ako to sami ne zacrtamo. U buduće očekujte od nas da ćemo daleko više primeniti i razviti ovaj pristup pisanju pesama. Garantujemo da niko neće predvideti zvuk i imidž drugog albuma, ali srž je ono što ostaje, naš identitet.
U kojoj meri vam je ovaj bend nekakva spona sa društvom i način komunikacije sa istim, u kolikoj vaše lično ispucavanje energije i lično pražnjenje?
Iako je po nama naš način komunikacije sa publikom kroz muziku poprilično direktan, ljudi nas vrlo sporo kapiraju. Naša muzika se izgleda na prvo slušanje teško vari jer se razlikuje od bilo kog drugog benda u žanru i teško je naći referentan bend, ali u svojoj srži tu nema mnogo filozofije. Tekstovi predstavljaju ispoljavanje besa i direktnu kritiku društva, ne kao neke apstraktne celine, već arhitipova pojedinaca s kojima se susrećemo svakodnevno, dakle opipljivog i sveprisutnog društva. Jako smo prizemni po tom pitanju i držimo se tema s kojima smo lično u dodiru. Ne bavimo se nedodirljivim svetom o kom mnogi bendovi pišu ali ne mogu ni kroz ključaonicu da provire i vide delić toga, a kamoli budu deo te priče. Thrash metal ne treba da bude neko nezvanično takmičenje mozgova gde svi gube. Thrash metal treba da prepozna najsirovije emocije u pojedincu, dovede ih do maksimuma i iskoristi ih. Tako da, tekstovi ne sežu dalje od onoga što se nas lično tiče i sa čime smo direktno upoznati. Baš ta doza iskrenosti nam dozvoljava da ispucamo maksimalnu energiju, a ako se naša emocija sa bine prenese ljude u publici, svima će biti jasno o kakvoj energiji je reč.
Koliko je teško okupiti ljude i održati ih zajedno u jednoj ovakvoj priči?
U početku je to bilo vrlo teško, verovatno jer smo svi bili mladi pa je nekima to bila samo faza, neki su imali nerealna očekivanja, a nekima se jednostavno smučilo. Sada smo manje više dve godine u istoj postavi i nameravamo da tako ostane, jer funkcionišemo kao nesvakidašnje čvrsta celina. Svako ponaosob u bendu je spreman da bilo kad odsvira svih 15 npesama sa albuma. Probe retko imamo. Jedna pred prvu svirku, u nizu mnogih i posle toga sviramo samo na bini. Očekivalo bi se da nije dovoljno i da ćemo zvučati loše, ali naprotiv, savršeno smo uvežbani, kao da ceo bend deli zajednički duh i mišićnu memoriju.
Problemi sa kojima se suočavate kao bend...
S problemima s kojima se suočavamo trenutno se suočava u verovatno svaki nastupajući bend u Srbiji. Manjak lokala koji bi primili metal bendove i ponekad klošarska publika koja ne poštuje gostoprimstvo lokala, pa švercuju pića unutra, pije ispred tokom cele svirke i pravi haos ispred lokala, stvarajući legalne probleme vlasnicima. Razumemo ceo taj pankerski stav i sve, ali zna se da je klošarenje predaleko otišlo kad neće ljudi više da nas puste da im sviramo u lokalu, iako smo u stanju da ga napunimo. Džabe sto ljudi na svirci, kad se na šanku proda 7 pića za celo veče. Preferiramo samostalne svirke u lokalima više od onih na festivalima, jer je konekcija sa publikom daleko čvršća, ipak su došli nas da vide, a ne neki drugi bend. Ali uz sve manji broj lokala koji voljno ugošćavaju metal bendove, festivali postaju maltene jedina opcija. Sve ostale probleme koji bi često ukočili i uništili druge bendove smo uvek rešavali i nastavljamo da ih rešavamo, jer ništa nije preteško kad radite nešto što volite.
Kome i u kojoj prilici biste pustili vaš bend?
Svakome ko je ljubitelj ekstremnije muzike, bilo kog žanra ili podžanra, na bilo kom mestu i u bilo koje vreme. Imamo pesme za svaku priliku.
Bend se od početka koncentrisao na stvaranje autorskog materijala, koji je pesmu po pesmu smenjivao repertoar sastavljen od obrada Metalike, Megadetha i Slejera. Bend je za samo dve godine postojanja promenio čak devet članova, ali nikad nije prestajao sa svirkama, sve do snimanja albuma prvenca, kasnije objavljenog u skraćenoj formi EP-a, zbog poteškoća u bendu.
Izdanjem EP-a Lethalik se preimenovao u Kobold i prvi CD je predstavljen u punom sjaju sa novim logoom, maskotom koja će pratiti svako buduće izdanje i čvrstim temeljem za dalji napredak. Tiraž od pedeset kopija je brzo rasprodat i bend je postao bolje poznat u zemlji, a stekao je i neke fanove u inostranstvu.
Krajem 2015. godine, zbog problema sa frontmenom Nikolom Abramovićem, Elio Rigonat preuzima vokal i bend počinje nezvanično da nastupa kao „power trio“. Sredinom 2016. godine, Nikola Abramović napušta bend, a Kobold najavljuje album prvenac „Death Parade“. Nova postava se sastojala od Elia Rigonata na vokalu i gitari, Sava Kraljevića na bas gitari i drugom vokalu i Sergeja Radana na bubnju i pratećem vokalu. Bend je uskoro nastupio, posle pauze od godinu ipo dana, na United Metal Festivalu u Novom Sadu, prvi put van Beograda. Na ovoj svirci je prikazan novi, iz korena izmenjen autentičan stil kombinovanja alternativnih niskih štimova sa izuzetno visokim vokalima, poliritama i ambijentalnim gitaraskim deonicama. Repertoar se sastojao isključivo od novih pesama sa najavljenog albuma. Usledilo je mnoštvo svirki u Beogradu i Novom Sadu sa maltene svim dobro poznatim domaćim, kao i mnogim stranim bendovima. 18. maja 2017. godine, Kobold objavljuje live EP „Live Act of Violence“ kao uvod u predstojeći album, a 1. jula 2017. album prvenac, Death Parade.
Ovime Kobold postavlja temelje za čvrst rad i najavljuje promociju albuma po celoj Srbiji i van zemlje, ako se ukaže prilika. Bend je takođe poznat po DIY pristupu, gde samostalno objavljuje i štampa svoja izdanja, sklapa svoje videe, izrađuje flajere i plakate i lično prikuplja publiku lice u lice kako se to nekada radilo. Posle promocije albuma Death Parade tokom jeseni i zime 2017 i 2018, očekuje se brz povratak u studio i rad na drugom albumu.
 |
| foto: Dan Brudar |
Kada ste napravili bend, koja je vaša želja bila i kakav smisao on ima? Šta to vama znači a šta bi trebalo slušaocima?
Kada smo osnovali bend, bili smo jako ambiciozni i željni uspeha, kao i skoro svaki klinački bend koji odraste na pričama o rok zvezdama i slavi, ali smo pre svega hteli dobro da se zabavimo. Nije nam bilo bitno da li sviramo u rupi pred dva ortaka ili na bini s nekim bitnijim od nas pred par stotina ljudi. Svirali smo maltene svakog vikenda, samo jer nam je bilo toliko zabavno. Tada se ljudi nisu zasićivali “vikend thrash svirki”, jer je dobra muzika uvek bila povod za okupljanje, piće i blejanje. Vremenom kako su se ljudi u bendu promenili i kako smo postali stariji i “zreliji” skapirali smo da opsesija nekim magičnim uspehom samo kvari raspoloženje i bend koji volimo postaje teret, teži od bilo koje obaveze. Poenta thrash metala je zezanje sa ortacima i publikom, koja ti postane kao neka šira familija, ako se povežete na pravi način. Nema tu mesta za nezdravo ispoljavanje ambicija i pohlepu. Dok smo na bini, ništa drugo ne postoji sem uživanja. Ne postoje loše emocije, ne lutaju misli. Omiljeno vreme svake godine nam je period od početka jeseni do kraja proleća jer tad maltene svake nedelje negde sviramo. Iako je zabava na prvom mestu, trudimo se maksimalno oko benda, ali s pravim pristupom, pa se stalno pišu nove pesme, snima se, objavljuje se a imidž benda polako poprima oblik jedne stabilne, profi institucije. Trud i rad ne predstavljaju problem ako sve funkcioniše na zdrav i opušten način, bez ikakvih očekivanja i predumišljaja. Naš pristup je da mi prvi uživamo u tome što radimo na bini i van nje, a onda da tu energiju pasivno i bez nekog forsiranja prenesemo na publiku. Na našim svirkama su uvek ljudi koji dobro znaju zašto su tu. Nema mesta za umišljene, ohole, pakostne i ogorčene ljude koji nam sve više „krase“ scenu. Dok sviramo sve kockice su na svom mestu.
Motivi i filozofija benda...
Kod stvaranja muzike i imidža benda apsolutno ne pratimo šablone. Sva trojca u bendu slušamo i istu i sasvim različitu muziku jedni od drugih. Sergej je koncentrisan oko old school heavy, speed i US power metala, ali često iskopa neki ludi novi bend sa „old school“ prizvukom. Teško da ćete upoznati naslušanijeg čoveka u tim oblastima. Savo se kreće od old school heavy metala do bendova sa modernijim atipčnim prizvukom poput “Devin Townsend Projecta” i “Batushke”, dok se ja trenutno krećem u avangardnim vodama i volim da istražujem sve od japanskog andergraunda do mađarskih i ruskih bendova, što unikatnije to zanimljivije. Neki od omiljenih bendova su mi “Thy Catafalque”, “Akercocke”, noviji “Dodheimsgard”, “Ved Buens Ende”, “Virus”, “Voices”, dobro poznati “Type O Negative” (čiju tetovažu nosim s ponosom) i mnogi drugi. Doduše i dalje vučem jake korene iz Megadetha i Exodusa. Iz ovakvog haosa različitih stilova stvoren je album Death Parade, gde se na primer u kontrastu pesama “Death Parade”, “I Icarus” i “Soul Funeral” čuje ta raznolikost. Filozofija snimanja albuma nam se drastično promenila od EP-a i trenutno insistiramo na “no-edit”, prirodnoj produkciji (živ bubanj i prava pojačala) i ne snimamo ništa što ne bismo mogli da izvedemo na bini. Dakle ne snimamo ritam gitare iza solaža, jer nemamo dve gitare, ne snimamo nemoguće vokale pod efektima, a prateće vokale uvek snima druga osoba od one koja trenutno peva. Ono što čujete na albumu, čućete uživo. Bez lažnog predstavljanja. Kod imidža poštujemo staro pravilo koje je Dejv Mustejn u Metaliki postavio, a to je da na binu ne izlazimo uniformisani, već onakvi kakvi smo. Savo voli trenerke, dukserice i šlape, Sergej izlazi na binu ili u full old school heavy metal nošnji ili kao kamiondžija, a ja volim stil oblačenja poput Petra Čelika ili Maksa Kavalere. Svako je kontrast svakog i svako ima svoj karakter. Sami krojimo svoj zvuk, svoja pravila, svoje principe i ne poštujemo ništa što se smatra normom osim ako to sami ne zacrtamo. U buduće očekujte od nas da ćemo daleko više primeniti i razviti ovaj pristup pisanju pesama. Garantujemo da niko neće predvideti zvuk i imidž drugog albuma, ali srž je ono što ostaje, naš identitet.
U kojoj meri vam je ovaj bend nekakva spona sa društvom i način komunikacije sa istim, u kolikoj vaše lično ispucavanje energije i lično pražnjenje?
Iako je po nama naš način komunikacije sa publikom kroz muziku poprilično direktan, ljudi nas vrlo sporo kapiraju. Naša muzika se izgleda na prvo slušanje teško vari jer se razlikuje od bilo kog drugog benda u žanru i teško je naći referentan bend, ali u svojoj srži tu nema mnogo filozofije. Tekstovi predstavljaju ispoljavanje besa i direktnu kritiku društva, ne kao neke apstraktne celine, već arhitipova pojedinaca s kojima se susrećemo svakodnevno, dakle opipljivog i sveprisutnog društva. Jako smo prizemni po tom pitanju i držimo se tema s kojima smo lično u dodiru. Ne bavimo se nedodirljivim svetom o kom mnogi bendovi pišu ali ne mogu ni kroz ključaonicu da provire i vide delić toga, a kamoli budu deo te priče. Thrash metal ne treba da bude neko nezvanično takmičenje mozgova gde svi gube. Thrash metal treba da prepozna najsirovije emocije u pojedincu, dovede ih do maksimuma i iskoristi ih. Tako da, tekstovi ne sežu dalje od onoga što se nas lično tiče i sa čime smo direktno upoznati. Baš ta doza iskrenosti nam dozvoljava da ispucamo maksimalnu energiju, a ako se naša emocija sa bine prenese ljude u publici, svima će biti jasno o kakvoj energiji je reč.
Koliko je teško okupiti ljude i održati ih zajedno u jednoj ovakvoj priči?
U početku je to bilo vrlo teško, verovatno jer smo svi bili mladi pa je nekima to bila samo faza, neki su imali nerealna očekivanja, a nekima se jednostavno smučilo. Sada smo manje više dve godine u istoj postavi i nameravamo da tako ostane, jer funkcionišemo kao nesvakidašnje čvrsta celina. Svako ponaosob u bendu je spreman da bilo kad odsvira svih 15 npesama sa albuma. Probe retko imamo. Jedna pred prvu svirku, u nizu mnogih i posle toga sviramo samo na bini. Očekivalo bi se da nije dovoljno i da ćemo zvučati loše, ali naprotiv, savršeno smo uvežbani, kao da ceo bend deli zajednički duh i mišićnu memoriju.
Problemi sa kojima se suočavate kao bend...
S problemima s kojima se suočavamo trenutno se suočava u verovatno svaki nastupajući bend u Srbiji. Manjak lokala koji bi primili metal bendove i ponekad klošarska publika koja ne poštuje gostoprimstvo lokala, pa švercuju pića unutra, pije ispred tokom cele svirke i pravi haos ispred lokala, stvarajući legalne probleme vlasnicima. Razumemo ceo taj pankerski stav i sve, ali zna se da je klošarenje predaleko otišlo kad neće ljudi više da nas puste da im sviramo u lokalu, iako smo u stanju da ga napunimo. Džabe sto ljudi na svirci, kad se na šanku proda 7 pića za celo veče. Preferiramo samostalne svirke u lokalima više od onih na festivalima, jer je konekcija sa publikom daleko čvršća, ipak su došli nas da vide, a ne neki drugi bend. Ali uz sve manji broj lokala koji voljno ugošćavaju metal bendove, festivali postaju maltene jedina opcija. Sve ostale probleme koji bi često ukočili i uništili druge bendove smo uvek rešavali i nastavljamo da ih rešavamo, jer ništa nije preteško kad radite nešto što volite.
Kome i u kojoj prilici biste pustili vaš bend?
Svakome ko je ljubitelj ekstremnije muzike, bilo kog žanra ili podžanra, na bilo kom mestu i u bilo koje vreme. Imamo pesme za svaku priliku.