Incident, prvokoacija, frka, metež, crni humor, bunt, groteska, „strip poezija, flert proza“, ludizam, anarhičnost, burleska, parodija, omaži, aluzije, citati, ironija, samoironija, sloboda – dobrodošli u svet Hermana Šterna.
 Sve je tako, jednostavno i prosto, treba samo umeti sa rečima: naizgled humor, zavodljivost pesme, „diskretni šarm“ postmodernizma, a u stvari stihovi koji poput pesnica sevaju u čitaoca, ne da ga nokautiraju, već da ga osveste, iz profanosti sveta uvedu u  artistički kosmos čija su tri konstituenta: demitologizacija, nihilizam, igra.
  Krenimo redom: u ciklusu Pank je muzika nežnih ljudi, pesnik započinje avanturu samoironično se poigravajući sa sobom: Pisac širih razmera/Dobitnih Zaplanjskog Orfeja/I tri Bukera/Rotarijanac po potrebi/Mason iz ubeđenja/Šarmantni kauboj sa aromom orijenta... (Istina o Pinokiju), Probudim se ujutro/kao nabrekli penis/a obična sam plitka vagina/ sa kosicom Hajduk Veljka... (Plivanje), preko parodiranja strip junaka, npr. Mister Noa koji se rasklapa u tri i po kilograma veštačke inteligencije, a besprizoran je i neostvarljiv poput Frenka Sinatre u Junaku skejtbora/Radomira Belačevića iz Hiljadu i jedne noći... (Panta Rei, moj druže Džeri Drejk), kroz ismevanje banalizovanih mudrolija Šta je starije/kokoška ili jaje/petao odgovori pile (Iz zaboravljenog grada), Ljudi se dele na inovatore i imitatore/Nama glistama je lako (Nepodnošljiva lakoća postojanja br. 2), kritikom hiperprodukcije poezije, (koju svi pišu a niko ne čita) I tako bogata je zemlja Srbija/ Juče sam upoznao Ahmatovu/ Jutros Keruaka, po podne Piljnjaka/ O gogoljima i Orvelima/ da i ne pevam.. (Opšta mesta) pa do smehotresne igre u kojoj su između ostalog Tomas Sterns Eliot/Čudovište iz Loh Nesa/Jovan Dučić/Molitva za telesnu prostirku/Mario Vargas Ljosa/ Doživljaj Nikoletine Bursaća... (Pesnik se posvađao sa hronologijom), a sve sa ciljem da se u duhu avangarde preispita sadašnji svet i razbiju njegove dogme i kanoni.
  U ciklusima Detektiv nemogućeg Stanoje Ćebić i velike enigme sveta 1 i Detektiv nemogućeg Stanoje Ćebić  i velike enigme sveta 2 iz okrilja  poezije ulazimo u hodnike aforizama koji se u automatskom čitanju pretvaraju u kvazipoeme, a čitaoci kroz brojne refleksije, omaže, ludizam i citate bukvalno bombarduju porukama čiji apsurd, groteska i anarhičnost tvore šaljivi nihilizam. Pa tako čitamo da je Nakon čitanja Derviša i smrti petoro ljudi počinilo ubistvo, da oko hiljdadu delfina ne ume da pliva, da osam posto Francuza nikada ne izgubi nevinost, da u Srbiji ritualno jedu pesnike, da je prava umetnost defragmentacija, da cu čitaoci uglavnom žrtve književnosti, da je Zamjatin isključivo pisao o Srbima, da je dosada zaslužena privilegija, da je rukovodilac vaspitač svojih saradnika, da je pakao pročitati celi reč i misao, da su pudlice i čivave najčešća seksualana pomagala...
  A onda bum: pesme i kvazipoeme prestaju, demitologizacija se vrši na najvišem nivou – u enciklopedijskoj formi (u gotovo nestvarnom ritmu koja bez obzira na formu uvek otkriva poeziju) autor se kroz smehotresno kritikovanje ličnosti, pojava i događaja poigrava se čitaocima, ostavljajući im da kroz niz asocijacija i sami učestvuju u formiranju Imenika, najboljeg ciklusa u knjzi Supermen je Barbika... Evo nekoliko primera: Alehandro Hodorovski – potomak Aleksandra Ždanova, dvojnik Koko Šanel, pripadnik crkve Tere Patrik, medijum Karlosa Kastanede, Majkla Džeksona i Magraret Tačer... Fifti Sent – Korčagin Nikolaja Ostrovskog, smoki Ljubiše Samardžića, Kobra Branislava kerca... Družina od vješala – Jovo Kapidžić, Džon Sketmen, Vanja Bulić, Edi Marfi, Boban Zdravković, Keli Ozborn, Sejo Bukva...
  Ovo je samo skica, jedan mali prikaz neobične poezije Hermana Šterna koju nastanjuju pop kultura, film literatura, muzika, strip, a koja nas ne samo poziva, več i uvlači u igru, terajući nas da iz pasivne uloge čitaoca kroz maštu i asocijacije nastavimo sopstenim stazama ovu pesničku avanturu. Neusmnjivo da u mnoštvu knjiga, znanih i neznanih autora, Supermen je Barbika zaslužuje ozbiljnu pažnju ljubitelja knjige. 

Marina Savić