Kako sam postao... Predrag Novković

Gledamo ovih dana listu dosadašnjih učesnika rubrike "Kako sam postao..." i kontamo kako je do sada bilo muzičara, pisaca, umetnika, izdavača,... ali ni jednog novinara koji se bavi temama kao i mi. Zato je sa nama danas Predrag Novković, momak koga na sceni znamo još iz 90-ih (kada smo svakog vikenda na Trećem kanalu pratili "Dodatno ubrzanje"). Kasnije se Peđa seli u Novi Sad i od tada smo ga mogli videti i u jednoj novoj ulozi, kao muzičara-bubanjara u sastavu Plug n Play. I dalje je u medijima, jedno vreme kao urednik "Gruvanja", a danas kao pomoćnik glavnog i odgovornog urednika O radija. Hajde da čujemo njegovu priču...

foto: Sandra Jakovljević

Prvo i pre svega grunge. Slušao sam gitarsku muziku i pre nego što je naleteo talas iz Sijetla, kao klinac sam voleo The Cult, Faith No More, U2, ali sve se okrenulo kada su se pojavili Soundgarden, Pearl Jam, Nirvana, Alice in Chains... Teskoba i bes, to je ono što nas je pritiskalo početkom devedesetih i tu su se Kornel, Kobejn, Veder i ostali savršeno uklopili. Naravno, Amerika i MTV su sve to vešto iskomercijalizovali, ali ja nikada grunge nisam doživljavao na taj „popularan“ način, za mene je to pre svega bila opasna svirka i dobra muzika. Danas jedan po jedan od tih heroja koji su me formirali polako odlazi, ali ono što su učinili za popularnu muziku zauvek ostaje.
Takođe, tu je i veliki broj domaćih bendova iz devedesetih. Ne samo zbog muzike, čak i više od toga zbog poznanstava i drugarstava koje i danas postoje. Sa Goblinima, Ateistima, Keltima,  Džukelama, Novembrom, Vranjkovićem, Neredima, Zvoncekom, Bjesovima... Voleli ili ne sve te bendove, ali postojanje scene, koncerti, albumi, zajednička zajebancija, sve to nas je očuvalo zdrave u glavama i pomoglo da naraste klica otpora koja je srušila zločinački režim koji nas je gušio. Užasno mi je krivo što to danas ne postoji.
I naravno, da, svi smo bili pankeri kad je bila fora, neko pre neko kasnije ☺

Kao klinac voleo sam vesterne, u stvari, volim ih i danas samo što ih mnogo manje gledam nego tada. Ali uvek se oduševim kad naletim na „Poštansku kočiju“, „Divlju hordu“ ili „Bilo jednom na Divljem zapadu“. Možda i zbog toga najviše volim Tarantina, zato što je očuvao tu estetiku vesterna, te tajanstvene i pravdoljubive heroje, čak i u filmovima koji po žanru nisu vesterni. Svaki njegov film je veličanstven na svoj način, pa i kad nervira gledaoca predugim dijaloškim scenama ili hektolitrima krvi. Ja obožavam ta njegova preterivanja, čovek u svom filmu jednostavno ubije Hitlera ili samog sebe digne u vazduh, to je fenomenalno! „Pulp fiction“ je remek delo u svakom smislu, „Inglorious bastards“, „Kill Bill 2“ i „Reservoir dogs“ su odmah uz rame.
Drugi omiljeni reditelj mi je Tarantinova potpuna suprotnost – Vim Venders. Po mom mišljenju najbolji evropski reditelj, čovek koji tako dobro i duboko razume Evropu (što nimalo nije lako), reditelj koji iz svake svoje inspiracije izvuče najbolje i to gledaocima sofisticirano i višeslojno prikaže. Kao klinac gledao sam „Paris, Texas“ i „Nebo nad Berlinom“, osim utiska i atmosfere ništa mi nije bilo jasno, ali sam ih upamtio. Kada sam odrastao odgledao sam ih ponovo, kasnije sam se potrudio da pronađem i pogledam gotovo sve njegove filmove, naročito one rane iz sedamdesetih. Pisao sam svoj diplomski rad iz montaže o njemu. Fantastičan tip. Uz to, pravi sjajne dokumentarce, ne zaboravite da je on od zaborava sačuvao i svetu otkrio Buena vista social club.

U tinejdžerskim godinama svi koji su izlazili u Zabavniku – Denis, Hogar, Garfild, Iznogud... Naravno, Lunov magnus strip i Zlatna serija, bukvalno svi, od Zagora i Velikog Bleka, do Kapetana Mikija i Mister Noa. Zatim, Talični Tom, ozbiljan car, pa Korto Malteze i Poručnik Bluberi, koji kao da su Tarantinovi likovi. Na kraju, ali zapravo na početku, Alan Ford. Toliko citata, takav humor, tu količinu poštovanja, to nema ni jedan film. Kažu da je ekipa iz grupe TNT kod nas bila popularnija nego u Italiji, gde je izvorno nastao strip. „Bolje je živjeti sto godina kao milijunaš, nego sedam dana u bijedi“!

Kad si klinac, čitaš Gulivera, Robinzona, sve od Mark Tvena i Agate Kristi (Deset malih crnaca, obavezno), jedno vreme sam jako voleo Kišona, pa Bukovskog naravno... Onda su stigle te neke vanvremenske knjige koje možeš da čitaš uvek i iznova, svaki put jednako oduševljen – „Mobi Dik“, „Sto godina samoće“, „Stepski vuk“, „Istočno od raja“, „Majstor i Margarita“, „Ubiti pticu rugalicu“... Ipak, dve knjige izdvajam kao posebno važne, one koje su mi sasvim okrenule dotadašnji pogled na život i okruženje: prva je Orvelova „Životinjska farma“ koju sam čitao baš u vreme kada je propadao istočni blok, a ja formirao svoje „političke“ stavove, a druga je „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ koji sam možda mogao da pročitam i nešto ranije, ali bože moj, za međuzvezdana putovanja nikad nije kasno. Svakako, ovom spisku neizostavno pripada i „Mali Princ“, koga se uvek setim kad pomislim da nisam sa ove planete ☺

Uh, ta lista je baš podugačka, ali hajde ovako, recimo: EKV u beogradskom Domu omladine krajem osamdesetih, Azra u istom prostoru koju godinu pre toga, kupovina prve singlice KUD Idijota „Bolje izdati ploču nego prijatelja“ i poraz od Engleza 5:1 na Marakani istog dana, deveti mart 1991. i studentske demonstracije posle toga, Prodigy u Pioniru '95, Stonsi u Pešti '95, Urban Dance Squad u SKC-u 1996. i 200.000 ljudi na ulicama Beograda kad smo izašli iz sale posle svirke, Mijatova prečka, selidba u Novi Sad, peti oktobar, finale Lige šampiona u Istanbulu 2005. kada sam na presu sedeo na dva metra od Džerarda, Nikola Žigić sa pola terena protiv Rome, Pearl Jam u Trstu 2014. i Muse u Beču 2016. Sigurno sam pola toga zaboravio, ovo je onako, iz prve. A da, Zvezda – Bajern 1991. na Marakani, Augentaler pod prečku, svoju. Nezaboravno.