Akua Naru - Proslava zahvalnosti i ljubavi
Helly Cherry
Sinoć, 26. oktobra, pred punim beogradskim klubom Drugstore, Afroamerikanka sa trenutnim prebivalištem u Nemačkoj, volšebna Akua Naru, napravila je neviđeni spektakl. U skoro tri sata koncerta, ona i njen prateći bend, dizali su do zvezda i spuštali do zemljinog jezgra masu fanova koji su uspeli da se nađu pred njom na rasprodatom koncertu. Ekipa iz Terminal Music and Arts Festivala, organizatori ovog fenomenalnog događaja napravili su odličnu promociju svog festivala, koji se održava već dve godine na leto u gradu Somboru.
Veče je pored nastupa Akue, imalo potpuniji sadržaj, pa su petnaest minuta nakon otvaranja vrata kluba od 20 časova, posetioci i posetiteljke mogli pogledati izložbu slika Momira Bulovića pod nazivom ’’Happines is a warm gun’’, da bi muzički deo večeri od 21 čas otvorio DJ Kawiar Mangueira svojim setom kojim je kombinovao različite elektronske zvuke sa dub, trip i hip hop muzikom.
Akua Naru je afroamerička rep izvođačica koja trenutno živi u Nemačkoj. Muzika je zapravo medij i njen megafon kroz koji ona vrišti poruke jednakosti, feminizma, antiseksizma. Iza sebe ima dva studijska i jedan live-session album, a u Beograd je po prvi put došla u okviru svoje turneje ’’When The Joy Comes 2017’’, dok je Srbiju već posetila pre 2 godine kada je svoj nastup imala u Somboru na ’’GreenTown’’ džez festivalu.
Da se koncertu ove rep dive prilazilo sa velikim očekivanjima i da je onih sa takvim osećajem bilo u velikom broju govori i činjenica da se neposredno pred njen nastup, najavljen za 22 časa, ispred kluba stvorio red koji je vodio daleko niz ulicu. Ipak, niko nije propustio početak ovog veličanstvenog hepeninga jer je koncert kasnio. U publici su se mogle videti brojne poznate face iz sveta muzika poput repera Kendija i njegove lepše polovine umetničkog imena Dada Selectah, a tu je negde u masi bio i muzičar Marko Louis. Euforija koja se osećala među punim Drugstore klubom se gradaciono povećavala kako se bližio trenutak početka onoga zbog čega su, manje-više, svi u publici bili te večeri u blizini Pančevačkog mosta.
Erupcija sreće je nastala onog trenutka kada su, prvo njen prateći DIGFLO bend, a zatim i ona, Akua Naru, izašli na binu oko 22.40. Odmah je dala do znanja da je tu da pokida, kako nastupom, tako i pričom, ali i emisijom neverovatne energije. Pesma kojom se po prvi put predstavila beogradskoj publici bila je ’’Boom Bap Back’’, na koju se nadovezala ’’One woman’’, obe sa drugog, a ujedno i poslednjeg albuma ’’The Miner’s Canary’’ iz 2015. godine. Svaki mogući trenutak Akua je koristila da se na jedan neformalni način obrati publici, ali pre svega ženama u publici, kojih je bilo, ako ne više, onda barem jednako kao muškaraca, što se, zaista, retko viđa na koncertima, pogotovu rep izvođača, i što je za svaku pohvalu. Šetali su nas kroz stare, ali i nove pesme svojim repertoarom.
Vrhunac večeri je nastao tokom izvođenja njene najpoznatije numere ’’Poetry: How Does It Feel?’’. Pesma koja poklanja neviđeni emotivni naboj i nadražaj stavila je zlatnu krunu na ovaj događaj. Miks džez melodije i rep načina prezentovanja lirike prostirali su se prostorom od prve do poslednje individue, a tekst se reprodukovao glasnim žicama većeg dela auditorijuma. Trenutak za prikaz onoga što najbolje zna u solo varijanti dobio je i saksofonista sastava Julian Ritter, koji je svojom ekshibicijom pokazao zašto je on taj koji svira ovaj duvački instrument u pratećem bendu ovako velike žene. Tokom ove numere, dogodilo se nešto što, po njenim rečima, ona obično ne radi. Ponešena velikom dozom ljubavi i radosti prema beogradskoj publici i zbog svog nastupa u Beogradu, Akua je na binu iznela dva ogromna buketa crvenih i belih ruža i obaška ih uz pomoć saksofoniste Julian-a delila fanovima. Jedan zaista orginalan gest. Pored toga, zahvalila se publici na srpskom jeziku i nije zaboravila da napomene da joj se rakija iz Sombora od pre dve godine izuzetno dopala. Svaku njenu reč publika je ispratila ovacijama i ogromnim aplauzima.
Nakon najvećeg hita reperke usledile su ’’Canary Dreams’’ i ’’Mr. Brownskin’’ sa poslednjeg albuma. Da je odlična reperka, u to smo se uverili, ali tokom ’’Canary Dreams’’ pesme pokazala je još i to da je odličan party MC iliti toaster (jamajčanskim muzičkim jezikom). Call’n’response momenti su ovde bili stalno prisutni, kao i animacija publike koja je kulminirala pri kraju numere kada je na ’’jedan, dva, tri’’ aktivirala ljude da skakanjem uz funk melodiju, koju su momci iz DIGFLO benda proizveli, akcentuje još jednu od bezbroj fenomenalnih situacija večeri.
Nastup se polako bližio kraju, pa je za poslednje dve pesme seta izabrala dve najnovije, od kojih jednu nikada nisu pre svirali uživo. Ona govori o njenoj borbi i o tome kako je na posletku uspela, uprkos konstantnom saplitanju i demoralisanju od strane drugih. Mama I made it. Drugom pesmom je poručila da je njena muzika politička muzika, progresivna muzika i muzika crnačke borbe za slobodu. Pre ove numere je govorila o mnogim stvarima koje tište običan narod. Govorila je u nepravdi prema izbeglicama, o Šarlotsvilu, o nesrazmernom plaćanju ženskom i muškog rada, o evropskoj kolonijalnoj i neokolonijalnoj eksloataciji afričkog naroda i afričke zemlje, o, po njenim rečima, najzlobnijoj zemlji na svetu čije ime ne može ni da izgovori (aludirajući na SAD) i o tome kako moć treba da pripada narodu. U par navrata je bila poprilično pesimistična po pitanju sebe i svojih stavova i na glas govorila kako misli da je ona, možda i jedina koja ovako razmišlja. Podignute pesnice koje su se izdizale iz mora fanova, kao iz kritične mase, dok je ovo izgovarala i pesmu izvodila, govore da ona ipak nije sama u svojoj borbi i da se ovakva pitanja tiču svih poštenih, potlačenih i obespravljenih ljudi, kojih u Beogradu, Srbiji i celom svetu ima daleko više od onih čije je delovanje rezultiralo svom nepravdom o kojoj je Akua govorila.
Dvadeset minuta iza ponoći, Akua se povukla sa bine, a odmah za njom i njen bend. Ljubitelji i ljubiteljke stvaralaštva ove veličanstvene žene se nisu povukli, pa su na taj način vratili Naru i bend pred publiku Drugstore-a. Vratili su se pesmom ’’Heard’’ sa poslednjeg albuma, a odmah nakon nje je krenula ’’The Backflip’’ sa albuma prvenca iz 2011. godine ’’...The Journey Aflame’’. Ova pesma prati konstantno tapšanje, ali je pored toga Akua uvela i dodatak koreografiji koji se sastojao iz ’’malo levo, pa desno’ principa gde se publika gibala i kretala u ritmu muzike, sa jedne, ka drugoj strani.
Posveta jednoj od ličnosti koja je najviše uticala na rad i kreaciju Akue Naru, a taj doprinos je planeranog domena, usledila je pesmom ’’Nag Champa’’, takođe sa prvog albuma. U pitanju je Nina Simone, čiju su deo pesme ’’Feeling Good’’, koja je usemplovana u ’’Nag Champa’’, horski zapevali fanovi. Za sledeću numeru je rekla da je više ne izvode uživo, ali će svakako probati ovom prilikom. Pesma ’’The Block’’ koja govori o pravdi i istorijskom nasleđu tamnoputih ljudi. Ovde je opet na glas analizirala svoju poziciju i usamljenost u borbi, ali je opet demantovana na najbolji mogući način.
Za sam kraj ovog spektakla izvela je numeru ’’The World Is Listening’’. Pričala je mnogo između pesama, ali je uvek govorila prave stvari. Ono što mi se izuzetno dopalo kod nje, a što sam viđao isključivo kod angažovanih pank bendova jeste upravo taj momenat upoznavanja publike sa svojim pogledima na svet i difuzija pozitivnih i kritičkih stavova prema svetskim nepravdama. Pre ove pesme se osvrnula na patrijarhat, koji je prepoznala kao jedan od glavnih pošasti. Pomenula je i pitanje sa neke radio emisije koje ju je isfrustriralo i nagnalo da još jače zauzme stav i da istraje u nameri. Pitanje se ticalo položaja žena u hip hopu, odnosno toga kako je ona odabrala taj poziv, kad se zna da je to muška muzika. E pa, nije. I upravo Akua pokazuje da nije, kao i mnoge druge reperke kojima se zavalila kako tekstom pesme, tako i posvetom pre izvođenja iste. Odličan šamar seksizmu i patrijarhatu za sam kraj.
Pre nego što je napustila binu predstavila je članove DIGFLO benda. Za bubnjevima je bio Christian Nink, saksofon je svirao gorepomenuti Julian Ritter, klavijature Dany Lavital, gitaru Amen Viana i na basu Alex Roenz. Zaista jedna kvalitetna ekipa vrhunskih muzičara koji su u svojoj džez, soul i fank varijanti obložili instrumentalni deo muzičkog puta kojim se celo veče na jedan izvrstan i prijatan način kretala Akua Naru. Srdačno se pozdravila sa fanovima i nakon skoro tri sata nastupa, oko 1.20 napustila binu. Na istoj su momci iz benda ostali još neko vreme. Poslednji ju je napustio bubnjar koji je nastavio da pravi vratolomije na svom instrumentu, prateći neku elektronsku muziku koja je stizala sa razglasa. Konačno je i on otišao sa stejdža u 1.30.
Nakon nastupa Akua Naru, binu je zauzeo DJ Philip P, koji je bio zadužen za after party. Akua Naru je obećala da će se pridružiti onima koji su ostali na after-u i to je i učinila. Međutim, brojni fanovi sa mobilnim telefonima i željom za slikanjem, a neki od njih bogami i vrlo bezobrazni u pristupu i ophođenju, uticali su na to da joj je postane neprijatno nakon kratkog vremena što je rezultiralo i njenim povlačenjem.
Izuzetan koncert koji će se još dugo prepričavati. Možda je jedina zamerka koju bih uputio vezana za prostorno rešenje. Mislim da je klub Drugstore ipak pogodniji za elektronske žurke i varijante sa DJ-evima, nego li za vokalno-instrumentalne sastave. Ipak, na posletku, koncert nije razočarao, barem ne one najtvrdokornije fanove. Akua Naru i njen sastav su dali svoj maksimum i što bi rekla jedna meni draga osoba, održala je ’’koncert za sve pare’’. Skoro tri sata muzike, poruke i dobre energije, to je ipak nešto što ovaj koncert unosi u listu najboljih i ono što ćemo zauvek pamtiti. Kako Akua kaže, a ja potpisujem i koncert takvim nazivam: ’’Celebration of appreciation, gratitude and love’’.
Nemanja Mitrović Timočanin
Veče je pored nastupa Akue, imalo potpuniji sadržaj, pa su petnaest minuta nakon otvaranja vrata kluba od 20 časova, posetioci i posetiteljke mogli pogledati izložbu slika Momira Bulovića pod nazivom ’’Happines is a warm gun’’, da bi muzički deo večeri od 21 čas otvorio DJ Kawiar Mangueira svojim setom kojim je kombinovao različite elektronske zvuke sa dub, trip i hip hop muzikom.
Akua Naru je afroamerička rep izvođačica koja trenutno živi u Nemačkoj. Muzika je zapravo medij i njen megafon kroz koji ona vrišti poruke jednakosti, feminizma, antiseksizma. Iza sebe ima dva studijska i jedan live-session album, a u Beograd je po prvi put došla u okviru svoje turneje ’’When The Joy Comes 2017’’, dok je Srbiju već posetila pre 2 godine kada je svoj nastup imala u Somboru na ’’GreenTown’’ džez festivalu.
Da se koncertu ove rep dive prilazilo sa velikim očekivanjima i da je onih sa takvim osećajem bilo u velikom broju govori i činjenica da se neposredno pred njen nastup, najavljen za 22 časa, ispred kluba stvorio red koji je vodio daleko niz ulicu. Ipak, niko nije propustio početak ovog veličanstvenog hepeninga jer je koncert kasnio. U publici su se mogle videti brojne poznate face iz sveta muzika poput repera Kendija i njegove lepše polovine umetničkog imena Dada Selectah, a tu je negde u masi bio i muzičar Marko Louis. Euforija koja se osećala među punim Drugstore klubom se gradaciono povećavala kako se bližio trenutak početka onoga zbog čega su, manje-više, svi u publici bili te večeri u blizini Pančevačkog mosta.
Erupcija sreće je nastala onog trenutka kada su, prvo njen prateći DIGFLO bend, a zatim i ona, Akua Naru, izašli na binu oko 22.40. Odmah je dala do znanja da je tu da pokida, kako nastupom, tako i pričom, ali i emisijom neverovatne energije. Pesma kojom se po prvi put predstavila beogradskoj publici bila je ’’Boom Bap Back’’, na koju se nadovezala ’’One woman’’, obe sa drugog, a ujedno i poslednjeg albuma ’’The Miner’s Canary’’ iz 2015. godine. Svaki mogući trenutak Akua je koristila da se na jedan neformalni način obrati publici, ali pre svega ženama u publici, kojih je bilo, ako ne više, onda barem jednako kao muškaraca, što se, zaista, retko viđa na koncertima, pogotovu rep izvođača, i što je za svaku pohvalu. Šetali su nas kroz stare, ali i nove pesme svojim repertoarom.
Vrhunac večeri je nastao tokom izvođenja njene najpoznatije numere ’’Poetry: How Does It Feel?’’. Pesma koja poklanja neviđeni emotivni naboj i nadražaj stavila je zlatnu krunu na ovaj događaj. Miks džez melodije i rep načina prezentovanja lirike prostirali su se prostorom od prve do poslednje individue, a tekst se reprodukovao glasnim žicama većeg dela auditorijuma. Trenutak za prikaz onoga što najbolje zna u solo varijanti dobio je i saksofonista sastava Julian Ritter, koji je svojom ekshibicijom pokazao zašto je on taj koji svira ovaj duvački instrument u pratećem bendu ovako velike žene. Tokom ove numere, dogodilo se nešto što, po njenim rečima, ona obično ne radi. Ponešena velikom dozom ljubavi i radosti prema beogradskoj publici i zbog svog nastupa u Beogradu, Akua je na binu iznela dva ogromna buketa crvenih i belih ruža i obaška ih uz pomoć saksofoniste Julian-a delila fanovima. Jedan zaista orginalan gest. Pored toga, zahvalila se publici na srpskom jeziku i nije zaboravila da napomene da joj se rakija iz Sombora od pre dve godine izuzetno dopala. Svaku njenu reč publika je ispratila ovacijama i ogromnim aplauzima.
Nakon najvećeg hita reperke usledile su ’’Canary Dreams’’ i ’’Mr. Brownskin’’ sa poslednjeg albuma. Da je odlična reperka, u to smo se uverili, ali tokom ’’Canary Dreams’’ pesme pokazala je još i to da je odličan party MC iliti toaster (jamajčanskim muzičkim jezikom). Call’n’response momenti su ovde bili stalno prisutni, kao i animacija publike koja je kulminirala pri kraju numere kada je na ’’jedan, dva, tri’’ aktivirala ljude da skakanjem uz funk melodiju, koju su momci iz DIGFLO benda proizveli, akcentuje još jednu od bezbroj fenomenalnih situacija večeri.
Nastup se polako bližio kraju, pa je za poslednje dve pesme seta izabrala dve najnovije, od kojih jednu nikada nisu pre svirali uživo. Ona govori o njenoj borbi i o tome kako je na posletku uspela, uprkos konstantnom saplitanju i demoralisanju od strane drugih. Mama I made it. Drugom pesmom je poručila da je njena muzika politička muzika, progresivna muzika i muzika crnačke borbe za slobodu. Pre ove numere je govorila o mnogim stvarima koje tište običan narod. Govorila je u nepravdi prema izbeglicama, o Šarlotsvilu, o nesrazmernom plaćanju ženskom i muškog rada, o evropskoj kolonijalnoj i neokolonijalnoj eksloataciji afričkog naroda i afričke zemlje, o, po njenim rečima, najzlobnijoj zemlji na svetu čije ime ne može ni da izgovori (aludirajući na SAD) i o tome kako moć treba da pripada narodu. U par navrata je bila poprilično pesimistična po pitanju sebe i svojih stavova i na glas govorila kako misli da je ona, možda i jedina koja ovako razmišlja. Podignute pesnice koje su se izdizale iz mora fanova, kao iz kritične mase, dok je ovo izgovarala i pesmu izvodila, govore da ona ipak nije sama u svojoj borbi i da se ovakva pitanja tiču svih poštenih, potlačenih i obespravljenih ljudi, kojih u Beogradu, Srbiji i celom svetu ima daleko više od onih čije je delovanje rezultiralo svom nepravdom o kojoj je Akua govorila.
Dvadeset minuta iza ponoći, Akua se povukla sa bine, a odmah za njom i njen bend. Ljubitelji i ljubiteljke stvaralaštva ove veličanstvene žene se nisu povukli, pa su na taj način vratili Naru i bend pred publiku Drugstore-a. Vratili su se pesmom ’’Heard’’ sa poslednjeg albuma, a odmah nakon nje je krenula ’’The Backflip’’ sa albuma prvenca iz 2011. godine ’’...The Journey Aflame’’. Ova pesma prati konstantno tapšanje, ali je pored toga Akua uvela i dodatak koreografiji koji se sastojao iz ’’malo levo, pa desno’ principa gde se publika gibala i kretala u ritmu muzike, sa jedne, ka drugoj strani.
Posveta jednoj od ličnosti koja je najviše uticala na rad i kreaciju Akue Naru, a taj doprinos je planeranog domena, usledila je pesmom ’’Nag Champa’’, takođe sa prvog albuma. U pitanju je Nina Simone, čiju su deo pesme ’’Feeling Good’’, koja je usemplovana u ’’Nag Champa’’, horski zapevali fanovi. Za sledeću numeru je rekla da je više ne izvode uživo, ali će svakako probati ovom prilikom. Pesma ’’The Block’’ koja govori o pravdi i istorijskom nasleđu tamnoputih ljudi. Ovde je opet na glas analizirala svoju poziciju i usamljenost u borbi, ali je opet demantovana na najbolji mogući način.
Za sam kraj ovog spektakla izvela je numeru ’’The World Is Listening’’. Pričala je mnogo između pesama, ali je uvek govorila prave stvari. Ono što mi se izuzetno dopalo kod nje, a što sam viđao isključivo kod angažovanih pank bendova jeste upravo taj momenat upoznavanja publike sa svojim pogledima na svet i difuzija pozitivnih i kritičkih stavova prema svetskim nepravdama. Pre ove pesme se osvrnula na patrijarhat, koji je prepoznala kao jedan od glavnih pošasti. Pomenula je i pitanje sa neke radio emisije koje ju je isfrustriralo i nagnalo da još jače zauzme stav i da istraje u nameri. Pitanje se ticalo položaja žena u hip hopu, odnosno toga kako je ona odabrala taj poziv, kad se zna da je to muška muzika. E pa, nije. I upravo Akua pokazuje da nije, kao i mnoge druge reperke kojima se zavalila kako tekstom pesme, tako i posvetom pre izvođenja iste. Odličan šamar seksizmu i patrijarhatu za sam kraj.
Pre nego što je napustila binu predstavila je članove DIGFLO benda. Za bubnjevima je bio Christian Nink, saksofon je svirao gorepomenuti Julian Ritter, klavijature Dany Lavital, gitaru Amen Viana i na basu Alex Roenz. Zaista jedna kvalitetna ekipa vrhunskih muzičara koji su u svojoj džez, soul i fank varijanti obložili instrumentalni deo muzičkog puta kojim se celo veče na jedan izvrstan i prijatan način kretala Akua Naru. Srdačno se pozdravila sa fanovima i nakon skoro tri sata nastupa, oko 1.20 napustila binu. Na istoj su momci iz benda ostali još neko vreme. Poslednji ju je napustio bubnjar koji je nastavio da pravi vratolomije na svom instrumentu, prateći neku elektronsku muziku koja je stizala sa razglasa. Konačno je i on otišao sa stejdža u 1.30.
Nakon nastupa Akua Naru, binu je zauzeo DJ Philip P, koji je bio zadužen za after party. Akua Naru je obećala da će se pridružiti onima koji su ostali na after-u i to je i učinila. Međutim, brojni fanovi sa mobilnim telefonima i željom za slikanjem, a neki od njih bogami i vrlo bezobrazni u pristupu i ophođenju, uticali su na to da joj je postane neprijatno nakon kratkog vremena što je rezultiralo i njenim povlačenjem.
Izuzetan koncert koji će se još dugo prepričavati. Možda je jedina zamerka koju bih uputio vezana za prostorno rešenje. Mislim da je klub Drugstore ipak pogodniji za elektronske žurke i varijante sa DJ-evima, nego li za vokalno-instrumentalne sastave. Ipak, na posletku, koncert nije razočarao, barem ne one najtvrdokornije fanove. Akua Naru i njen sastav su dali svoj maksimum i što bi rekla jedna meni draga osoba, održala je ’’koncert za sve pare’’. Skoro tri sata muzike, poruke i dobre energije, to je ipak nešto što ovaj koncert unosi u listu najboljih i ono što ćemo zauvek pamtiti. Kako Akua kaže, a ja potpisujem i koncert takvim nazivam: ’’Celebration of appreciation, gratitude and love’’.
Nemanja Mitrović Timočanin