Snaga pisane reči uobličava kroz vreme duhovne bitnosti, iskustva, snove, misli, želje, poruke i strahove čuvajući ih od nemani zaborava i prenoseći kao gromoglasni šapat ka srcima onih što osluškuju i traže.

    Rock and roll, jedinstveno duhovno iskustvo proizašlo iz bogate blues tradicije ,,croonsa” (žalopojki) i ,,field hollersa” (dernjava s polja) obojenih melanholičnim tonovima dvanaestice, duhovne snage spirituala i gospela evro-afričkih korena, klavirskih improvizacija ragtimea i afro-američke razigrane impulsivnosti jazza, dao je kroz vlastiti autentični izraz bunta i različitosti pun doprinos svetu poetike, pisane reči uzburkanih emocija-ogoljenih i sirovih do granica izdržljivosti. 

    Od romantičarskih, lirskih uzleta pop-rock klasika, preko sirovosti, angažovanosti, političnosti i epskih pasaža bazičnog rock and rolla pa do krajnosti minimalizma punka i undergrounda, socijalnih i satiričnih pokliča naglašenih slobodom forme ,,jezika ulice” i slenga, i zalaska u mračna područja svakojakog metala gde se reči transformiču u jezu primalnog krika i progovaraju neartikulisanom čulnošću, rock and roll je iskonskom neposrednošću i jednostavnošću izraza oslikavao život prepoznatljivom poetikom.

    Nikada u pravoj meri priznat od strane akademskih krugova kao previše prizeman, bez poželjne diplome i poštovanja utvrđenih pravila, poetski svet rock and rolla iznedrio je mnoge od duhovnih veličina- umetnike, poete i predvodnike, prepoznate od strane onih koji svojeglavo prate svoj put ne obazirući se na opšte mišljenje i zadate teme ultimativnog tipa.


    Jedan od svakako najbitnijih bio je i ostao Branimir Džoni Štulić - predvodnik i poeta benda ,,Azra” i čitave jedne generacije. Uz  Zorana Kostića Caneta i Milana Mladenovića svakako jedan od najboljih autora i najplodnijih stvaralaca, pesnik urbanog senzibiliteta koji je govor ulice i život grada veoma vešto transponovao u poetski svet rock and rolla. Godinama ispred svog vremena, među prvima je smelo i otvoreno ,,istresajući gorčinu do kraja” progovorio o problemima jednog društva u rasulu i moralnom padu, sopstvenim strahovima, stavovima, paranojama i snovima, urbanoj svakodnevnici, junacima, šonjama i marginalcima, hipokriziji, propalim vrednostima i jednom sveopštem rasulu društva decenijama uljuljkavanog pričama o slavnoj prošlosti, ,,pravim vrednostima i standardu” i svetloj budućnosti, koja uvek samo što nije stigla ali...

    Pojavivši se s kraja sedamdesetih godina 20.-og veka niotkud, džepova prepunih pesama, ideja, snova i anarhičnih stavova revolucionarnih šezdesetih prvi je progovorio, ne štedeći sebe ni druge, o svim ,,blagodetima” društva koja ga tište, protutnjao učmalošću sredine poput neuhvatljivog uragana i nestao u daljoj potrazi za slobodom i srećom ostavivši vlastiti delo da govori kroz vreme kao upozorenje ili ,,svest o skladu nesklada”. Harizmatičan, svojeglav, istinski originalan, uvek korak ispred i bez dlake na jeziku, nemoguć za poređenje ili bilo kakvo svrstavanje, jedan jedini, manjina manjine.. Branimir Štulić.

    Bilo koja vrsta Džonijevog tumačenja i definisanja svodi se na uzaludan posao, iskrivljavanje neispravljivog. Reminiscencije koje me odvode tragovima prošlosti ka vremenu rane mladosti i jedne autentične epohe, uvode me neobavezno i nepretenciozno u čarobni, luđački svet Džonijevih pesama i jednog tako iskričavog, drugačijeg viđenja života...

Deo prvi: Nešto sasvim lično


                        ,, Sretan sam što osjećam
                            da nisam kao drugi
                            ne zatupljuju me medijima
                            u podsmijehu sam prvi
                            smrdi mi iz ustiju
                            znoje mi se noge
                            oči su mi pivske boce
                            sačuvaj me bože
                            poljubi me...ravno u dupe...

    Otvoreno, iskreno, bez ikakve želje za ulepšavanjem i prikrivanjem, kroz čistokrvnu punk-rock poetiku surovosti zbilje i odsustva patetike, Štulić nas uvodi autobiografskom skicom u vlastiti svet bolne iskrenosti, slikajući na platnu stvarnosti autoportret živopisnih boja. Prodorne, beskompromisnim stavom uokvirene slike ređaju se u niz koji kulminira ciničnim kontrastom lirski ugodnog i ogoljeno neprijatnog. Odsustvo bilo kakve neiskrenosti, naznačeno podsmehom , smradom, znojem i pivskim bocama isijava uznemirenost pesnikove duše izložene izazovima licemernog sveta, sve one halabuke koja zagušuje iskrene damare srca.

    Otvaram stranice jednog neobičnog dnevnika, života na ivici incidenta-rokerski buntovnog, svojeglavog i samo sebi doslednog autora. Crno-beli tonovi provejavaju slikama jedne urbane odiseje. Loš zadah, prljavština, oronulost-mnoštvo svakojakih kreatura paradira gradom, truli, laprda i zuri u prazno, s vremena na vreme ordinirajući za šankom jeftinih bircuza. Ulice strave i užasa, lažnog sjaja i sreće, sivila i promašenih ideala okvir su opšte hipokrizije i ludila...

                        ,, Mnogi misle da ja radim
                           rekoh sebi dobar štos
                           plaha narav, eto to je, od rada mi je zlo
                           u tramvaju mi masa ljudi bez pardona prste gazi
                           pritisnuti poslom,brigom
                           svako svoje dupe čuva, pazi...

    Kako pronaći sebe, kojim putem krenuti, kojim se vrednostima prikloniti ? Secirajući stvarnost urbane svakodnevnice, opšte stanje bezidejnosti i blagodeti umrtvljenog konformizma, Džoni se okreće svetu rock and rolla-jednom od mogućih izlaza, ventila za provetravanje duše i puteva ka tako željenoj slobodi...

                        ,, A šta da radim kada odu prijatelji moji
                           kada ode djevojka na konju,bacam oči
                           i tako redom dan za danom
                           na javnim mjestima s gitarom
                           naravno da uvijek netko dođe
                           da me čuje makar i kradom
                           ništa mi više nje važno
                           našao sam dobar bend
                           želim samo da sviram, da se otkačim
                           i to je sve...                                                              

    S gitarom u ruci, probuđen, oštrouman, britak i sarkastičan, Džoni posmatra svet oko sebe, sve njegove mene, strahove i nade, nudeći mu stihove i pesme kao jedini mogući odgovor na provokaciju i izazov...

                        ,, Ja sam klasno deklasiran sirovi tip
                           ali ne želim ništa loše da ti uradim
                           ja sam svjesno revoltiran urbani kit
                           brinem svoju nevolju, to me veseli...

                        ...da li lažem kada kažem
                           da je sreća u tri stvari
                           u dobroj ženi,gitari i bogatom tati
                           koji uvijek nešto radi...

                        ...ja ti nudim sreću kao iluzionist
                           tamnu stranu grada, govor ulice
                           ljudi na peronu,sajam taštine
                           ostaješ u krevetu, bojiš se gomile...

    Nevolje izazvane neosvešćenošću, uljuljkanim opštim dremežom, kolotečinom, decenijama potiskivanom istinom i stvarnošću, naslagama poremećenog sistema vrednosti, lažima, zavišću i zlobom nedodirljivih izbijaju na sve strane. Užas defilira pločnicima grada. Muzika i poetika ga profilišu u parodične stihove, vapaj očaja, ludila, lažnih nada koje zaudaraju na jeftino i niskost...

                        ,, Smrdljivi grad otvara jeftine bircuze
                           za šljakere što loču ko pesi
                           studenti bez diplome
                           žene bez ljepote
                           neženje bez stana
                           putnici bez para
                           jeftina mjuza, teška cuga
                           užas je moja furka...

    Slike prepune kontrasta razotkrivaju gomilu nesklada. Uzavreli gradski pločnici, galerija neobičnih likova koji trče svoje izgubljene trke za srećom, iluzijama i uspehom. Svetlost neona senči likove žena, čudesnih ljubavi na kraju noći...

                        ,, Imala je običaj da za sat ili dva
                           ostvari u praksi sve ono
                           što svaka žena misli da zna
                           vozala je frajere doslovno oko malog prsta
                           išla s njima pravo u krevet
                           a onda u kupovinu do Trsta...

    Tople usne žene bude nadu i utehu. Kroz Džonijeve stihove prolazimo svetom neobičnih avantura i susrećemo žene svakojakih senzibiliteta-od krvave Meri do topline jedne Gracije...

                        ,, Govoriš mi da si slobodna
                           želim vjerovati u to
                           ulica u odsjaju
                           zaluđuješ me pogledom
                           hajde uzmi me sa sobom
                           uradi mi sve što znaš
                           hajde uzmi me sa sobom,Gracija...

    Lirske izlive nežnosti pretočene u stihove smenjuje hladna slika neke druge stvarnosti. Oštrom oku i peru Štulićevog zapažanja i senzibiliteta ne promiče ništa. Željan promena, punoće življenja i istine koja nije baš prijatna on uranja u brutalni milje odgođene stvarnosti, prelazi preko granica dozvoljenog,traga,ne odustaje i ne odmeće se...

                        ,, Ona vuče moje niti
                           ona je hladna i daleka
                           kao gospodar samoće
                           igra se osjećajima
                           ona zna da je gledam
                           odlazi nekud nasamo
                           a ja maštam zatvorenih očiju
                           u mislima je pratim...

    Priče sa druge strane, ispod ,,usrane šminke koja defilira”, ma kakve bile nude iskrenost bez iluzija sa svom svojom gorčinom kao jedino moguće utočište. O nadi više niko ni ne razmišlja, prepuštajući se nizu avantura. Sa druge strane barikade ostaju neke druge laži, mitovi i razočaranja nekadašnjih revolucionara...
  
                        ,, Doktore, što se to događa sa mnom
                           osjećam se čudno
                           imam 37 godina i vrijednu diplomu
                           uznemiravaju me noćne polucije
                           boli me glava
                           profesor sam na srednjoj školi
                           tamo predajem neka lijeva prava
                           onanija mi je redovna
                           mijesečna plaća mizerna
                           što da radim bez akcije po čitav dan...

    Slike rezigniranih buntovnika čije društvo ordinira za šankom, zuri u prazno i truli, njihovog osećaja potrošenosti i besmisla uobičajene su u mozaiku sveta koji okružuje Štulića. Nasuprot ili sa njima vegetira svet prepušten praznini bezidejnosti i borbi za životni prostor kroz opšte grebanje i laktanje, svet prećutnog podaništva revoluciji koja jede sopstvenu decu.

    Iluzionist, svjesno revoltirani urbani kit okreće se rock and rollu i prepušta još jednoj od urbanih odiseja odlazeći u noć jer ,, nema vremena za bolju budućnost i predah”...

                        ,, Uz tihu kletvu jurim kroz grad
                           kaput na ramenu normalna stvar
                           novine u ruci, jučerašnji broj
                           ne izgledam lijepo briga me za to
                           zalazim u svaku birtiju
                           tamo trgnem vino,rakiju
                           a onda žurim da ne zakasnim
                           i prije nego što se pozdravim s njom
                           dodirnut ću joj usne lagano
                           odlazimo zajedno u noć...

Deo drugi: Politika i rock and roll


                        ,, Čitam nedeljni komentar koji jasno kaže
                           ko ne misli ovako taj kleveće i laže
                           ljudi bez kalibra i ideja
                           ufuravaju nam istine crno bijele
                           investicije su probile plafon
                           troše se krediti
                           svuda mnogo paranoje
                           svi su do grla u krizi...

                        ...Opće grebanje za životni prostor
                           opći grabež za titule
                           fakat se ne biraju sredstva
                           seljačine uvijek u prve redove...
                           ja sam tu slučajno i prokleto sam ljut...

    Posebno mesto unutar stvaralaštva Branimira Štulića zauzimaju njegove politički angažovane pesme, biserne retkosti svih naših sjebanih jugoslovenskih prostora. Svežina i aktuelnost kojom i danas, trideset godina kasnije, zrače, prosto zapanjuje. Britke, zajedljive, pronicljive i sarkastične džonijevske opservacije duboko su se zarile u kancerogeno tkivo svih propalih i novonastalih prokletoavlijskih država, bilo gde na Balkanu...

                        ,, Kosa mi se na glavi diže i strašno me ljuti
                           kada vidim da idioti postaju cijenjeni ljudi...
                        ...slobodnih mesta ima samo gde šljakeri rade
                           svi bi u birokraciju tamo su bolje plaće
                           produktivnost ima svoje ekonomsko opravdanje
                           zašto da prolijevam znoj kada dobijam manje...
                        ...pijem kavu danas barem dvadeset puta
                           efektivno radno vrijeme mi nije ni pet minuta...
                        ...kažite mi tko je podoban
                           kažite mi tko je opasan
                           uvijek ista priča...

    Svaka sličnost sa stanjem stvari ,, neizmernih uspeha vlasti na epskom putu ka Europi”, danas, u Srbiji, sasvim je slučajna.
    Trulež koja vonja,zaudara i širi se svuda naokolo, demagoško zamazivanje propasti, borba za večnu vlast i privilegije jednog te istog kruga ljudi i njihovih potomaka, negativna selekcija, nekultura, neobrazovanje, šovinizam, šićardžijski duh dekadencije i podaništvo- sve to zlo upakovano demagogijom i licemerjem u medijske manipulacije i servirano sluđenom i iscrpljenom narodu spremnom na večni mazohizam, bez obzira na zahtevnost određenih poza, užas je stvarnosti novostvorenih feuda na razvalina zemlje o čijoj nam je sudbini pevao Džoni tridesetak godina ranije. Kamo dalje...

                        ,, Kamo dalje rođače
                           iz pijeska vire krunisane glave
                           što to rade, prde u prašinu
                           čini mi se rođače
                           da je standard pokvario ljude
                           jedu govna i sanjare
                           bit će bolje rođače
                           skini medalje i napuni sale
                           ulici trofeja ponestaje snage...

    Izrastajući kroz borbu u porodici oficira JNA ,, gde se sakupilo sve ono partizansko, posleratno”, kako je sam trvdio, Štulić je od rane mladosti kužio svijet iluzija, ne pristajući na nametnute laži, ideale i trule kompromise, birajući znatno teži put otpora i neprestane borbe za vlastitu slobodu i izraz...

                        ,, Uradi nešto za svoju savijest
                           ne misli da si sam
                           kreni oštro, uzmi stvar u ruke
                           zaboravi na strah...
                        ...nema vremena za bolju budućnost
                           nema vremena da predahneš
                           nema vremena da živiš još jednom
                           nitko više nije mlad...
                        ...uradi nešto za samoga sebe
                           nešto veliko
                           čuvaj muda zauvijek i svuda
                           drmaj žestoko...

    Snovi o slobodi bili su glavnim light-motivom Štulićeve borbe i stvaralaštva- snovi o barikadama i mladim proleterima, snovi o ženi i jeseni koja je rekla NE...

                        ,, Gdansk osamdesete kad je jesen rekla ne
                           Gdanjsk osamdesete držali smo palčeve
                           rudari, studenti, brodogradilište, svi mi...
                        ...Gdanjsk osamdesete uzavrele tvornice
                           dva puta se ne šalju tenkovi na radnike
                           nisu se usudili pobijedili smo svi mi...

    Legendarna pobuna radnika i sindikata ,, Solidarnost”, na čelu sa Leh Valensom, osamdesete u poljskom brodogradilištu u Gdanjsku, nadahnula je još jednom Štulićevu angažovanu poetiku. Potom su ga sećanja vratila u 1968.-u, tadašnju Čehoslovačku, Prag, i pobunu naroda protiv brutalne vojne intervencije SSSR-a-tzv. ,,češko proleće”. Uznemirujuća prošlost s vremena na vreme pokuca na vrata svih nas koji ,, ne pamtimo i iznova proživljavamo”…

                        ,, Proljeće je čak i u decembru
                           trinaestog ili bilo kog drugog
                           proljeće stoji na barikadi
                           s podignutom rukom
                           zar sumnjaš u svoju djecu
                           misliš da ne pamte...

    Crpeći snagu i inspiraciju sa izvora rock and rolla, njegovih buntovnih i politizovanih korena, bio je jedan od retkih umetnika koji je podigao glas, pljunuo istini u lice i istrpeo posledice. Za razliku od većine tzv. rokera, nikada se nije kretao linijom konformističkog manjeg otora, podilaženja i kompromisa, baveći se pisanjem radi pisanja i vlastite sujete...

                        ,, Sloboda nije podmetanje ideološki zakržljale forme
                           sloboda nije podmetanje bilo kakve forme
                           sloboda nije jednostavni domaći zadatak
                           ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi
                           sloboda je žena, uzmi je...

    Vizionarski najavljujući opštu propast, rekao je šta je imao, sagledao stvarnost i posledice zla, spakovao kofere i otišao dalje, put Holandije i vlastite misije...

                        ,, Iza prozora nemirnog sna
                           osjećam njihove sjene
                           gledam kako kroz zidove plešu
                           kurvini sinovi...
                        ...lutke od krvi bez trunke ideje
                           ubice na cesti
                           loša noć, biježim iz grada
                           oni dolaze...kurvini sinovi...
                           Otišao sam daleko do krajnjih granica
                           more je uzimalo od neba
                           na drugoj strani znaci oluje
                           vidio sam kako plaze u tami
                           hladna noć pred velike događaje...

    Ostavio je iza sebe, u amanet budućim generacijama, sjajnu muziku i pesme obeležene autentičnim autorskim pečatom i osvrtom na suštinu problema. Potom se uklonio da ne smeta vlastitom delu, večnoj inspiraciji i upozorenju za one koji ostaju i dolaze za njim...

                        ,, Zašto tražiš karizmu punjena ptico
                           mogućnost prosvijećenosti
                           razdvaja te u beskraj od žudnje za misijom...
                        ...rekoh sebi
                           moj bože koliko demagogije sustavno poređane
                           u artiljerijske salve
                           koliko pokidanih misli iza kojih ne stoji ništa
                           osim mržnje, sujete, vlasti
                         i koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge
                           i kako je do neprepoznavanja
                           dovedena suština prevare...

    Namesto patetičnog opraštaja i krupnih reči ostala je samo bolna spoznaja o raspadu nečega što je iznutra bilo trulo i što je nastalo kao ,, krivo srastanje”- beživotni mutant, kompromis večnih vladara i ojađenih širokih narodnih masa. Bilo i ne ponovilo se...

                   ,, Budućnosti nikad dosta gospođice od tri pedlja
                      na krivinama zadnji vagoni luđački tresu
                      i mnogi prazne crijeva zaboravljajući stid
                      a oholost nekada suđena da bude vrlinom
                      splašnjava na očigled i smrdi nadaleko
                      i nitko nema snage da odagna propadanje
                      i nitko i ne pokušava da bude više od hladne želatine
                      koja laprda među krajnostima kao rijetko govno
                      dok svi tvoji besprizorni usrećitelji
                      i samozvani štovaoci onoga što ne razumiju
                      i svi tvoji plaćeni nitkovi, doušnici i sjecikese
                      i svi tvoji mutavi urlatori zvučnih titula
                      hrabro spletkare zaštićeni lopovskim kodeksom
                      koji štiti vjernike od zaraženih
                      a svaku duhovitost uvijek i na vrijeme
                      efikasno liječe u samome začetku
                      pa kakvo ime da ti damo gospođice od tri pedlja
                      krivo srastanje, gospodine, krivo srastanje...

    Poetika i celokupno stvaralaštvo Branimira Štulića ostaju svetionikom u tami koji svojom svetlošću provocira i upozorava kroz vreme na sve buduće brodolome i sve one ,, kojih je mnogo i strašno galame, obično razbiju sva ogledala na koja naiđu da ne ostane ni pomen na ljepotu”. 

    Nezavisno od toga, isijava lepotom izraza i snagom reči sve ono vredno u čoveku. Vizionarski duh, rečitost, pronicljivost, snažna emocija i lucidna potka humora ostaju da ga krase i nadahnjuju sve one u potrazi za slobodom i srećom. Ostaju kao oznaka kraj puta svima onima koji istinski veruju u neki bolji, humaniji svet, skrivena lepota koja zrači iznutra i obogaćuje one koji je srcem prepoznaju.

Dragan Uzelac