Blade Runner: Kada film nadmaši roman
Helly Cherry
Stalno čujemo tvrđenje da ekranizacija nekog pisanog dela ne može dostići umetničke domete uzora; štaviše, ono je već postalo opšte mesto. Adaptiranje je složen proces, često nejasan ne samo publici, već i onima koji bi trebalo njome da se bave; u zavisnosti od kompetentnosti scenarista i reditelja film zasnovan na literarnom predlošku može ga nadmašiti, ili pak potpuno podbaciti. Kao dobar primer možemo pogledati ekranizacije dela Stivena Kinga. Kada izvorni materijal obrade veličine kao što su Kjubrik, De Palma ili Rajner, dobijaju se remek-dela; nasuprot tome, kada se takvog zadatka poduhvati Kingov kućni reditelj, Mik Geris, konačni rezultat je bolno lišen umetničke vrednosti.
Svaka adaptacija pre svega mora da bude delo koje je dobro samo po sebi, nevezano za svoj predložak; često u filmu nije moguće predstaviti sve suptilne nijanse zapleta i atmosfere kao što je to slučaj u knjizi, ali konačni rezultat ipak funkcioniše kao uspešna umetnička tvorevina. Ipak, pojedine adaptacije uspevaju da u svom mediju uspevaju da budu daleko bolja ostvarenja od dela po kome su nastala, nadgrađujući ih u svakom aspektu. Odličan primer toga je film Blade Runner Ridlija Skota, ekranizacija romana Sanjaju li androidi električne ovce Filipa K. Dika. Zanimljivo je uporediti ova dva dela i videti kvalitete i mane oba.
Sanjaju li androidi električne ovce jedno je od čuvenijih i boljih Dikovih dela; ipak, ne može se svrstati u isti nivo kao i njegova daleko najbolja ostvarenja, Ubik i Tri stigmate Palmera Eldriča. Dik je genije sa greškom; brojni njegovi romani napisani su u jako kratkom vremenskom periodu i pate od manje ili više nedorađenosti, ubacivanja inkongruentnih elemenata koji ponekad poprimaju čak i groteskne razmere; takođe, poigravanja sa tokom svesti i stvarnošću nekada znaju da postanu sami sebi svrha i da štete romanu kao celini. U Sanjaju li... su prisutne mnoge tipične dikovske pogreške.
Svaka adaptacija pre svega mora da bude delo koje je dobro samo po sebi, nevezano za svoj predložak; često u filmu nije moguće predstaviti sve suptilne nijanse zapleta i atmosfere kao što je to slučaj u knjizi, ali konačni rezultat ipak funkcioniše kao uspešna umetnička tvorevina. Ipak, pojedine adaptacije uspevaju da u svom mediju uspevaju da budu daleko bolja ostvarenja od dela po kome su nastala, nadgrađujući ih u svakom aspektu. Odličan primer toga je film Blade Runner Ridlija Skota, ekranizacija romana Sanjaju li androidi električne ovce Filipa K. Dika. Zanimljivo je uporediti ova dva dela i videti kvalitete i mane oba.
Sanjaju li androidi električne ovce jedno je od čuvenijih i boljih Dikovih dela; ipak, ne može se svrstati u isti nivo kao i njegova daleko najbolja ostvarenja, Ubik i Tri stigmate Palmera Eldriča. Dik je genije sa greškom; brojni njegovi romani napisani su u jako kratkom vremenskom periodu i pate od manje ili više nedorađenosti, ubacivanja inkongruentnih elemenata koji ponekad poprimaju čak i groteskne razmere; takođe, poigravanja sa tokom svesti i stvarnošću nekada znaju da postanu sami sebi svrha i da štete romanu kao celini. U Sanjaju li... su prisutne mnoge tipične dikovske pogreške.
Mnogo strana posvećuje se priči o izumrlim životinjskim vrstama; u svetu budućnosti, naime, nestao je skoro sav živi svet, i ljudi su opsednuti kajanjem. Malobrojne preživele zverke drže kao kućne ljubimce i one im služe kao statusni simboli, utočište od teškog i bolnog života, et cetera. Naravno, kako životinja nema dovoljno za sve, a nisu ni svi bogati, tu su i njihove električne imitacije (otuda i one nesrećne naslovne ovce; hvala Barouzu od koga je poteklo ime filma). Iako je ova dimenzija romana idejno izuzetno pregnantna (Da li je žaba, samo zato što je organsko živo biće, vrednija od androida koji poseduje inteligenciju i samosvest, ali je samo tvorevina? Da li je živo biće u stvar samo organski automat?), problem leži u tome kako je uklopljena u ostatak; te vinjete ostaju nerazrađene i u krajnjem saldu štete romanu.
Dok storija o istrebljenim živuljkama ima određenog smisla i poente, to se za onu smejuriju od mercerizma nikako ne može reći; u pitanju je svakako najgroteskniji izgovor za religiju viđen u nekom ozbiljnom književnom delu. Prosto je neverovatno kako iko može ozbiljno da ga shvata; još neverovatnije je uporno tupljenje o Merceru koje se provlači kroz celo delo i ostavlja čitaoca da se zapita na kojim li je psihoaktivnim supstancama bio Dik kada je pisao te redove (sigurno ne nekima koje proširuju svest). U pitanju su svakako najizlišniji delovi cele priče, koji čitaoca ostavljaju zamišljenog i sa gorkim ukusom u ustima.
Dok storija o istrebljenim živuljkama ima određenog smisla i poente, to se za onu smejuriju od mercerizma nikako ne može reći; u pitanju je svakako najgroteskniji izgovor za religiju viđen u nekom ozbiljnom književnom delu. Prosto je neverovatno kako iko može ozbiljno da ga shvata; još neverovatnije je uporno tupljenje o Merceru koje se provlači kroz celo delo i ostavlja čitaoca da se zapita na kojim li je psihoaktivnim supstancama bio Dik kada je pisao te redove (sigurno ne nekima koje proširuju svest). U pitanju su svakako najizlišniji delovi cele priče, koji čitaoca ostavljaju zamišljenog i sa gorkim ukusom u ustima.
Šta ostaje, dakle, kada se ukloni sve to trulo meso i dođe do kostura? Da li je osnovna priča romana ista kao i u filmu? Pa... Baš i ne. Dva osnovna problema knjige su motivacija androida da dođu na Zemlju i kraj. Po Dikovoj priči, Roj Beti (o kome se sve vreme priča da je izuzetno opasan baja, ali ga na kraju srede u rutinskoj pucačini od nekih par minuta trajanja) i njegova ekipica androida dolaze na Zemlju da bi... Da bi se skrivali u napuštenim zgradama i umrli. Hvale vredna motivacija, nema šta. Tako se gradi zaplet! S druge strane, Blade Runner, s druge strane, daje savršen smisao svemu tome; želja za produženjem života, susret sa tvorcem i posledična scena oceubistva mnogo smislenije razrađuju osnovnu ideju nego što to čine sva ta naklapanja o mercerizmu, kozama, ovcama, konjima, električnim krastačama, i ostalim Dikovim fantazmagorijama.
Čitalac bi na osnovu gorepročitanog mogao zaključiti da je Sanjaju li... loše delo, i tu bi pogrešio. Nasuprot, u pitanju je dobar SF roman čije prednosti daleko nadilaze mane. Međutim, nikako se ne bi mogao upisati ni u vrhove naučnofantastične, a kamoli književnosti uopšte, dok je Blade Runner jedan od najboljih filmova svih vremena, nevezano za žanr. Revolucija koju je izvršio u kinematografiji je naprosto neshvatljiva iz današnje perspektive, i pitanje je da li je nastavak uspeti da isprati revolucionarnost i kvalitet originala.
Miloš Mihailović
Čitalac bi na osnovu gorepročitanog mogao zaključiti da je Sanjaju li... loše delo, i tu bi pogrešio. Nasuprot, u pitanju je dobar SF roman čije prednosti daleko nadilaze mane. Međutim, nikako se ne bi mogao upisati ni u vrhove naučnofantastične, a kamoli književnosti uopšte, dok je Blade Runner jedan od najboljih filmova svih vremena, nevezano za žanr. Revolucija koju je izvršio u kinematografiji je naprosto neshvatljiva iz današnje perspektive, i pitanje je da li je nastavak uspeti da isprati revolucionarnost i kvalitet originala.
Miloš Mihailović