Iako smo namenski krenuli iz Čačka u 19.30 da bismo stigli na sam početak svirke, u trenutku kad smo došli u Požegu, dvorište Kluba mladih je bilo sablasno prazno, a tonska proba je tek počinjala. Nedostatak ljudi me nije brinuo preterano, jer sam kontao da će publika doći pred Referente i KBO, što se, iako jadno sa njihove strane, zapravo pokazalo kao tačno. A što se tonske tiče, mislim da se po tom kašnjenju moglo nagovestiti šta će se desiti na kraju. Ono što mi je drago je da nas je dočekala jako pozitivna energija i ljubaznost domaćina, pa smo se brzo opustili, dohvatili piva i pozdravili se sa svima na svirci koje smo poznavali, a bilo ih je dosta, počevši od domaćina iz Požege, pa preko Užičana, Kosjerića i Ariljaca, do Kragujevčana, Kraljevčana, Lučanaca, i verovatno još nekih drugih ekipa koje su bile prisutne.

Nisam hteo da započnem tekst kenjanjem po publici, ali zaista ne mogu da ne spomenem neke stvari. Pošto su organizatori napravili propust i pivo im je bio mlako, dozvolili su svima da unesu pivo, rakiju i sve ostalo. Ulaz je bio besplatan, nije bilo pretresa, nikakvih prepreka da se izađe i uđe ponovo, a primetio sam i da se opušteno duvalo, bez cimanja da će te neko videti, pa mi zaista nije jasno zašto su ljudi pola svirke ispratili napolju, preko puta, ispred prodže ili iza obližnje zgrade. Nemam stvarno ništa drugo da kažem, osim da smo najgora publika za koncerte na svetu. 'Ajmo dalje, čini mi se i da nema svrhe više pričati o tome...

Sa oko sat vremena zakašnjenja, na binu se penju Čvrge, ska bend iz Požarevca i otvaraju koncert. Prvo što mi pada na pamet, kad se prisetim njihovog nastupa, je definitivno – energija. Baš su momci uživali u svirci i to se polako prenosilo na publiku, koja , iako malobrojna, je počela da se mrda i budi, a na poziv čačanske ekipe većina ljudi se preselila ispred bine i podržala momke. Par pesama za koje se sećam da sam čuo su Manifest, Moj grad, More i Sajber kurajber. Odsvirali su odlično i prepustili binu bendu Crveni Karton, od kojeg su imali podršku od početka.

Kruševljani su baš odvalili i pokazali da su, što se sviranja tiče, definitivno jedan najboljih bendova koje sam u poslednje vreme slušao, iako mi muzički i nisu baš legli. Energično, sigurno i moćno, uz sjajnu komunikaciju sa publikom. Publika je već počela da divlja, pivo je teklo u rekama a stvari kao što su Da pređemo na stvar, Ima nade, 21. vek i druge, odzvanjale su među zgradama, dok se dvorište Kluba mladih polako punilo.

Posle njihovog sjajnog nastupa, red je bio da veterani iz Aranđelovca zabibere čorbu. Odsvirali su odlično, ređale su se stvari kao što su Komotna kita, Provincija, a publika je malo posustala do poslednje dve pesme, kada su se šutke nastavile, a gomila ljudi je horski otpevala “Ja volim Aranđelovac“ i zahvalila se ovom bendu na svom prvom ikad nastupu pred požeškom publikom. I zvučali su odlično, pa se poslednja rokada na mestu pevača nije mnogo osetila.

A onda Referenti... Najviše volim kad slušam bend koji ume da opravda svoje ime i reputaciju, a Referenti su to uradili na besprekoran način. Sada je već dvoriše bilo solidno popunjeno, po mojoj proceni oko 150-ak ljudi najviše, a pola od tog broja je skakalo ispred bine, polivalo se pivom i igralo pogo uz stvari kao što su Za neke nove ljude, Ja bih da živim, Život je san (ovde je već i alkohol učinio svoje, pa se, osim ove tri, ne bih baš mnogo razbacivao sa imenima pesama za koje nisam siguran, jer baš i nisam neki fan Referenata... Dosta piva je to veče bilo upućeno u našem pravcu, i za svako smo zahvalni). Svirali su momci odlično, imali najbolju atmosferu to veče, i u velikom stilu sišli sa bine.

KBO je svoj nastup počeo opaskom kako nemaju baš mnogo vremena, i bez nekih komplikacija – krenuo žestoko, pesmom Nikad. Već druga pesma je bila Za jedan korak, moja omiljena, čiji sam refren otpevao sa Vujom (i naravno obalio mikrofon, stoka), da bih se potom nastavio mlatiti sa ljudima iz publike. Moja sloboda je sledila ubrzo posle toga, i kada baš sam očekivao nastavak sjajnog seta, desilo se neizbežno... S obzirom da je svirka kasnila, KBO je morao posle samo par pesama da prekine nastup, jer je već prošlo jedan posle ponoći, što je izazvalo oprečne reakcije publike, od psovanja predsednika i murije, horskog pevanja pesme Samoća od strane skoro celog dvorišta, pa čak do gađanja pandurske marice praznom pivskom flašom... Videlo se i da je ekipa iz benda popizdela, a organizatori su se našli u neobranom grožđu, jer je, pretpostavljam, njihovom krivicom svirka počela sa sat vremena zakašnjenja.

Odmah posle prekidanja svirke, rešili smo da zapalimo nazad za Čačak, vidno iznervirani načinom na koji se veče završilo. Na kraju, posle malo mozganja, rekao bih da je veče bilo dobro, samo što do završetka ovog teksta neke svoje emocije nisam uspeo da definišem. Delom jer su svi bendovi dobro zvučali i još bolje odsvirali, a delom jer sam baš popizdeo zbog toga što smo najbolji deo večeri propustili... A tako je malo falilo da iz mrtve i dosadne Požege ponesem jedno sjajno sećanje koje ću dugo da čuvam... Al' 'ajd sad, bilo je šta je bilo, posle dobre muzike, mlakog piva, pozitivne atmosfere, gomile propusta organizatora, na kraju se sve svodi na jednu dobru stvar – druženje. Sa ekipom sa kojom sam došao i ekipom koju sam sreo. I to je jedino što mi je bitno. A sad spavanje, trežnjenje i priprema da ovaj nedovršeni petak zaokružim jednom urbanom subotom.

txt: Vladimir Rašić