Dilan Dog - Trideset godina noćnih mora [SPECIJAL]

Helly Cherry

Subota je 15. avgust 1987. godine. Možemo pretpostaviti da je bilo toplo vreme, kao i ovih dana. Na kioscima širom SFRJ se pojavilo novo, vanredno izdanje novosadskog Dnevnika – prvi broj Dilana Doga, Doktor Ksabaras, Ticijana Sklavija i Angela Stana. Naslovnicu je radio Klaudio Vila. Dilan je premijerno objavljen u Italiji nepunih godinu dana ranije u izdanju kuće Serđo Boneli, čiji je i danas deo.

Priča o Dilanu Dogu počinje nešto ranije. Novinar i pisac Ticijano Sklavi je otpočeo saradnju sa izdavakom kućom Boneli 1979. godine. Ken Parker je prvi od naslova koje je Sklavi potpisao za Boneli, a potom je uradio niz priča za serijale Mister No (među kojima je posebno potrebno istaći Anangu) i Zagor (Prokleto blago, Vuk Samotnjak, Horde zla...). Čuvena šestodelna epizoda Zagora, fanovima najbolje poznata imenom Divovi dobra i zla (Veseli četvrtak, Odabrane priče 14 – Demon ludila) iz 1988. godine potiče iz vremena kada je Sklavi već stvorio Dilana Doga, ali je od izuzetne važnosti kao potpuna dekonstrukcija Zagorovog sveta. Sklavi je stvorio košmarni svet nalik onome kakvog viđamo u Dilanu, i otisnuo Zagora na put samouništenja, ali i apoteoze.

Sklavi je za Boneli 1983. godine osmislio svog prvog bonelijanskog junaka, Trapera Kerija, hororičnu trapersku priču sa hibridnim elementima Komandanta Marka. Ta godina je važna i za nastanak Dilana, jer tada Sklavi objavljuje roman Dellamorte Dellamore, u čijim osnovama prepoznajemo Istraživača noćnih mora u nešto drugačijem ambijentu. Mikele Soavi je 1994. godine ekranizovao roman (na engleskom govornom području Cemetary man), kada je kultni status Dilana Doga već ustanovljen, a za glavnu ulogu je uzeo Ruperta Evereta. Zanimljivost je i da je upravo Everet poslužio Sklaviju i Klaudiu Vili kao osnova za osmišljavanje vizuelnog identiteta Dilana Doga osam godina ranije. Dellamorte Dellamore je film u kome se Dilan ne spominje ni slovom. Čuvar groblja Frančesko Delamore u društvu pomoćnika Nagija noću ubija zombije koji ustaju na njegovom groblju i vraća im večni počinak, a sve se u sklavijevskom maniru razvija u nadrealističku fantazmagoriju. Bez obzira na sve, ovaj film se među fanovima smatra za jedinu dostojnu ekranizaciju Dilana Doga.

"Pravi" Dilan se pojavio na kioscima u oktobru 1986, makar tako stoji u impresumu prvog broja. Strip se zapravo pojavio u prodaji već 26. septembra. Prvi rezultati prodaje su bili razočaravajući, i Boneli se već pribojavao kako će saopštiti tu vest Sklaviju. Sva sreća da nije, pošto već nekoliko dana nakon tih prvih rezultata distributer je javio da je broj rasprodat.

Prvi broj u izdanju Dnevnika

Prvi broj je na naslovnici prenosio vizuelnu suštinu stripa, odnosno glavnog junaka u farmerkama, crvenoj neupasanoj košulji i sakou, sa starim revolverom u ruci. Dilan se osvrće na groblju, dok oko njega iz zemlje niču zombiji i pružaju trule ruke ka njemu. Novi junak je brzo osvojio srca čitalaca. Horor premisa, ali sa inteligentnim i intrigantnim zapletom. Od čitalaca se zahtevalo poznavanje žanra, pop kulturnih odrednica, otvoren um i pomirenost sa tim da strip ne mora dati sve odgovore u jednoj svesci od 96 strana. Za čitaoce sa prostora SFRJ bila je spremljena još jedna značajna karakteristika: sve epizode su izlazile u istom obliku kao i u Italiji. Nije bilo cenzurisanja, prepravki, izbacivanja epizoda i skraćivanja stripa. Publika je mogla da upija pun kreativni talas Ticijana Sklavija u naponu snage. Jedna razlika jeste postojala, a to su imena epizoda. Na prvoj, kod nas nazvanoj Doktor Ksabaras, je promenjen originalni naziv Zora živih mrtvaca – očigledna referenca na Romerov horor klasik.

Dilanov kanon se polako uspostavljao, i domaća publika je mogla da prati razvoj glavnog junaka sa veoma malim kašnjenjem u odnosu na Italijane. A on je, opet veoma brzo, postao jedan od najbolje profilisanih i provokativnih junaka Bonelija. U opisanoj herojskoj uniformi, stacioniran u savremenom Londonu, u kući u Krejven roudu ispunjenoj horor memorabilijama, Dilan dočekuje klijente kao Istraživač noćnih mora. Po pravilu većina klijenata su bile devojke, u koje bi se Dilan zaljubio, i opet po pravilu ostao slomljenog srca.

Prvi znak da je reč o nesvakidašnjem serijalu ogleda se već u liku Dilanovog pomoćnika Gruča, vizuelno i karakterno zasnovanog po liku glumca Gručo Marksa. Sklavi od sidekicka stvara veću misteriju nego od glavnog junaka. Dok o Dilanu, doduše u velikom rasponu epizoda, saznajemo pojedinosti iz mladosti, o Gruču se ne zna ništa. Da li je to postmoderna inkarnacija stvarnog glumca, ili poremećeni i pak bezopasni ludak koji savršeno imitira predmet svoje fiksacije. Ili možda Gručo ni ne postoji, već je to samo alter ego Dilana Doga koji povremeno izlazi na slobodu. Sklavi ostavlja otvorene sve opcije.

Dakle, Dilan prima klijente, svira Đavolji triler na klarinetu, sklapa maketu broda... To su kanoni Dilana Doga, ali samo kozmetički koliko i stalni. Dilanov svet je poprište na kome se odigrava prava magija. To je svet u slomljenom ogledalu našeg. Opipljiv i prepoznatljiv, tim svetom hodaju spodobe u vidu bankara, menadžera, političara i sitnih patoloških ljudi koji se kriju u komšilucima. Samo, kod Dilana ti destruktivni društveni paraziti dobijaju demonske likove i pokazuju svoje pravo lice, kod nas sputano spoljašnjim izgledom. U svetu Dilana Doga moguće je postati nevidljiva inkarnacija serijskog ubice samo ako ste dovoljno slabi da ljudi prestanu da vas primećuju. Ili, ako prestajete da primećujete svet u maglovljenju konzumerizma, jednog dana ćete se obreti u paklu zamišljenom kao beskonačna spirala birokratije. Ili će taj pakao doći među vas.

Od plejade lavkraftijanskih, poovskih, romerovskih i inih horora, koje je Sklavi vešto reinterpretirao tokom serijala, najveći užas je čuvao za svakodnevicu običnog čoveka. Kao i Dilana, kao i čitaoce, Sklavija najviše užasava neživot običnog života. Otud zombiji u serijalu, kao arhineprijatelji Dilana Doga ustoličeni u liku naučničkog nekromanta Ksabarasa. Otud i otvaranje serije ovim motivom. Neko će u njima prepoznati mekgafin dobre horor zabave, dok će drugi shvatiti da smo zombiji mi koji tavorimo u poluživotima ne koristeći svoje pune potencijale.

Ksabaras i Morgana su ubrzo postali glavne nepoznanice zombi ciklusa Dilana Doga. Ksabarasov antagonizam je jasan od početka, ali Morgana, koja somnabulno tumara svetom zombija i predstavlja Dilanovu nedostižnu emotivnu fantaziju, ne odaje svoje poreklo niti ishodište.

Sve u svemu, Dilan je kao serijal cvetao tokom prvih godina, dok je bio pod čvrstim nadzorom Ticijana Sklavija. Od broja 43, Priči ni o kome, naslovnice preuzima Angelo Stano, koji postaje još jedno od zaštitnih lica Dilana. Dnevnik je do ratova objavio 59 redovnih epizoda i četiri specijala. Posle toga dolazi do već znanih okolnostima u kojima je domaće strip izdavaštvo doživelo nezapamćen udarac i višegodišnji, skoro pa dvodecenijski hijatus. Dilana je bilo moguće bilo pratiti samo putem hrvatskih izdanja. Ali ni za junaka stvari nisu uvek išle uzlaznim tokom. U jednom trenutku u Italiji se čak pomišljalo na ukidanje serijala usled pritiska javnosti da takav sadržaj nije primeren adolescentima. Sklavi je to lako rešio u svom stilu, stripom Lov na veštice, u kome je opet prokazao svoje tlačitelje i lažne puritance dajući im lice koje zaslužuju. U ovom slučaju – krvožednih zombi inkvizitora.

Sklavijev uticaj nije slabio, ali je on padao u sve veće i češće stvaralačke krize, koje su na kraju dovele do potpunog povlačenja sa serijala. Većina preostalih i novopridošlih autora, čast izuzecima, nije pokazao dovoljnu veštinu i intelektualnu oštrinu da se nosi sa Sklavijevom ostavštinom. Daleko od toga da su epizode postale neupotrebljive, već je odnos dobrih i loših dosta izmenjen. Paola Barbato se vremenom nametnula kao jedan od favorita publike.

Beogradska izdavačka kuća Veseli četvrtak je, nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja drugih izdavača, 2008. godine ponovo pokrenula objavljivanje Boneli produkcije u Srbiji. Dilan Dog je među prvim junacima koji je obnovljen. Bliži se desetogodišnjica izdavačke kuće, a u utorak 15. avgusta 2017. se navršava 30 godina Dilana Doga u Srbiji i na prostorima bivše Jugoslavije.

Veseli četvrtak je povodom jubileja priredio specijalno izdanje Dilana Doga – Majke i očevi – luksuzno izdanje namenjeno najokorelijim fanovima. A zaista je reč o najluksuznijem i reprezentativnom izdanju kakvo nije priređeno nijednom Boneli junaku na našim prostorima. Knjiga obuhvata tri pažljivo odabrane priče i seriju tekstova i impresivnih ilustracija u koloru. Priče u izdanju su editors choice koje simbolišu svaku dekadu Dilanovog postojanja, ali i jedna narativna celina.

Prva je Sklavijeva i Stanova Priča o Dilanu Dogu, stoti broj u boji, zamišljen kao epilog Dilanove epopeje ali i Sklavijevog rada na njemu. Ovo je prvo izdanje ove priče u Srbiji, a u susednoj Hrvatskoj je svojevremeno izašla sveska sa ovom epizodom, ali bez kolora. Dilan je nastavio da izlazi i posle stotog broja, a i Sklavi je čitaoce nastavio da daruje novim pričama, ali u sve manjem intenzitetu. Ova priča je ipak ostala kao uslovni "kraj" Dilana i razrešenje dela misterije koja obavija njegovo poreklo. U njoj se demistifikuju Ksabaras i Morgana, ali sklavijevsko-edipovska metafora porodice u Priči dodatno nadograđuje nadrealni svet Dilana Doga. Neka pitanja su svakako odgonetnuta, ali Sklavi ne bi bio majstor dilandogovštine kada ne bi ostavio čitaoce u konfliktnim emocijama zadovoljenja i zbunjenosti.

Druga priča u Majkama i očevima jeste Mater Morbi Roberta Rekionija i Masima Karnevalea. Reč je o 280. svesci redovne serije, i jedina je u knjizi koja je ranije objavljena na ovim prostorima. Ekskluzivni dodatak su Karnevaleove kolorne table koje služe kao uvod u priču. Mater Morbi je jedna od najznačajnijih Dilanovih priča novije epohe, i razlog zbog koga je Rekioni danas urednik ovog junaka i donositelj reformi serijala i, nadajmo se, velikog boljitka u pogledu epizoda. Tokom ove godine Veseli četvrtak objavljuje epizode sa početka Rekionijevog urednikovanja, koje još nose pečat ranijeg perioda prosečnosti, ali krajem godine se očekuju sveske koje će doneti početke reforme. Još je rano govoriti o boljitku, ali promena će svakako dobro doći, a bitno je da se serijal dovoljno modernizuje da bi dobio dovoljnu dozu sklavijevske provokativnosti. No, da se vratimo Mater Morbi. Kada je objavljena u Italiji, ova epizoda je pokrenula široku javnu raspravu o pitanju eutanazije neizlečivih bolesnika. Rekioni je u Mater Morbi utkao agoniju bolničke postelje i nošenja sa neizlečivim bolestima, što je tema koja je njemu vrlo dobro znana. On ceo život boluje od neizlečivog medicinskog stanja, i tu iskustvenost je iskoristio da osnaži priču do nivoa da je većina čitaoca saglasna da je reč o epizodi koja evocira najbolje periode Dilana Doga.

Poslednja priča je Mater Dolorosa Roberta Rekionija i Điđija Kavenaga. Prošle godine je u Italiji njenim objavljivanjem obeležen početak proslave tridesetogodišnjice serijala, a sada je u istom svojstvu objavljena u Srbiji. Mater Dolorosa je priča u koloru, sa izvanrednim Kavenagovim crtežom. Kao najsvežija od tri priče, ona predstavlja i najveću nepoznanicu domaćim fanovima. Bez preteranih spojlera, dovoljno je reći da ona zaokružuje narativnu celinu Majka i očeva i suočava Priču o Dilanu Dogu sa Mater Morbi. Nakon ove priče u Italiji je usledila epizoda sa potpuno belom naslovnicom, na kojoj se pored loga Dilana Doga nalazio samo natpis koji otkriva povratak Ticijana Sklavija na serijal. Kao da to nije bilo dovoljno, već sledeći broj je donosio jednu od najznačajnijih promena na serijalu – Angelo Stano više nije autor naslovnica Dilana Doga. Novi naslovničar serijala od tog 363. broja je ranije pomenuti Điđi Kavenago, mladi umetnik koji je radom na Mater Dolorosi uspeo da fascinira čak i Sklavija i Rekionija.

Rekioni i Sklavi

U sklopu proslave Dilanovog jubileja u Italiji, Sklaviju je posvećena i posebna epizoda Zagora. Njegov rad na ovom serijalu je ostavio neizbrisiv pečat kod većine fanova, i urednici su mu posvetili epizodu Zenit 666, u kojoj je Luiđi Minjako napravio kolažnu avanturu sa brojnim likovima iz Zagora koje je osmislio Sklavi. Pritom, epizodu su crtali dilandogovac Luiđi Pikato i Renato Rići. A ova epizoda (koju će domaći čitaoci ipak pričekati još koju godinu) je i prva naslovna strana redovne serije Zagora koju nije crtao Galijeno Feri, jer je stari majstor preminuo ranije te godine. Umesto njega, ovu i sve sledeće naslovnice Zagora crta Alesandro Pićineli, a prvu takvu su čitaoci mogli da vide već na "Zagor specijalu" koji je Veseli četvrtak nedavno objavio.

U Milanu je povodom Dilanovog jubileja, 26. septembra prošle godine, organizovana zombi-šetnja, koja se završila ispred bioskopa Odeon, gde su u prisustvu redakcije junaka prikazani Romerova Noć živih mrtvaca i dokumentarac o Dilanu Dogu – 30 anni di incubo.

Jubilej se u Srbiji proslavlja skromnije. Portali i nedeljnici izveštavaju o Dilanu, u Nišu se tokom vikenda i festivala Striporama obeležavala godišnjica, uz specijalnog gosta – Điđija Kavenaga, a očekuju se i događaji koji su zasad samo u povoju. Ali, u Italiji nemaju Majke i očeve.

Nikola Dragomirović