Robert Zeigler: Seed
Helly Cherry
SEED je još jedan u nizu odličnih debi romana koji smelo i raskalašeno nude detaljno razrađenu eko-distopiju bliske budućnosti. Naša svakodnevna preokupacija klimatskim promenama i ekološkim katastrofama postojano se preliva u žanr, i on se fokusira na futurizam sa sve učestalijom tehnofobskom perspektivom. Izgleda da nam interesi postaju sve kratkoročniji a žanrovski horizonti sve bliži sadašnjem trenutku i trenutačnoj strepnji: naš okoliš posustaje daleko brže i drastičnije nego što optimizam po pitanju svemirske ekspanzije to može da sanira, a žanr na to reaguje surovim i gorkim eko-distopijama.
SEED se bavi budućnošću svega stotinjak godina udaljenom, ali drastično izmenjenom i u tako kratkom periodu: klimatske promene donele su globalnu glad, a glad je zauzvrat obezbedila društveno rasulo i potpuno bezakonje. Glavnina stanovništva neprestano migrira sa jedne strane zemlje na drugu, u potrazi za plodnom zemljom i manje ćudljivim klimatskim uslovima u kojima se može iskamčiti brza žetva. Jedino seme koje daje obilan prinos je genetski modifikovano i unapređeno do skoro neprepoznavanja a proizvodi ga Satori, grad-korporacija koja produkcijom semena održava na životu surovo desetkovanu populaciju.
Ali Satori je nešto više i od grada i od korporacije: Satori je živi grad, kupola od krvi, mesa i kostiju. Nastao na ruševinama Denvera, Satori je čudo bioinžinjeringa, tkivo koje diše i jede, koje se od zime štiti krznom a leti se linja i znoji - ukratko, Satori je živo biće koje opslužuju njena sopstvena deca, klonirani dvonošci čiji su genetski materijal oblikovali Dizajneri, baš kao i seme voća i povrća kojim Satori hrani bolesne i sve više bespotrebne ljude. Dizajneri su, baš kao i većina klonirane deca Satorija, pravljeni u parovima - jednojajčani blizanci koji su ujedno i braća i ljubavnici, i čija je svrha i cilj pronalaženje načina da pribave zdrava tela za Očeve, ljudske kreatore Satorija, koje sam grad održava u životu u nekoj vrsti sopstvene materice. Kreatori Satorija žele besmrtnost, ali jedino pod uslovom da trajanje nastave u sopstvenom podmlađenom i izlečenom telu.
Raskalašena imaginacija kojom Zeigler oblikuje svet u romanu perfektno je nadopunjena svedenim, britkim i prikladno profanim izrazom koji štivu daje odličan šmek relevantnosti i ubedljivosti. To je možda prednost kojom roman odnosi prevagu nad novijim romanima koji se ne samo bave sličnom tematikom, nego i u velikoj meri dele svet koji su obradom teme konstruisali. SEED se saogromnim entuzijazmom bavi svojim distopičnim ekstrapolacijama i ne gubi vreme u moralizacijama, duboko posvećen svojim zapletima koji su uglavnom prepuni akcije. Rezultat je napeto štivo bez imalo praznog hoda, bazirano na situacijama taman koliko i na likovima.
Odlično pogođen tempo pripovedanja i vešto preplitanje triju zapleta maksimalno favorizuju svu originalnost obrade kojom je Zeigler prišao svojoj eko-distopiji, jer je već od prvog poglavlja jasno da SEED naprosto kipti originalnošću. Dodatni bonus romanu je njegova direktnost po pitanju žanrovske orjentacije: SEED je roman koji se nimalo ne stidi svog naučnofantastičnog porekla i ne poseže za bilo kakvim kompromisima koji bi tu pripadnost kamuflirali. Humanoidna deca Satorija nose u sebi više životinjskih nego ljudskih gena a Dizajneri obiluju emocijama koje su po svojoj prirodi više bazirane na životinjskim instinktima nego na ljudskoj produhovljenosti, pa ipak, roman se opredeljuje za natuknice i insinuacije, rađe nego za otvoreno proglašavanje neminovne apokalipse. Kao i svako pravo žanrovsko dete, SEED dopušta budućnost u kojoj ništa nije do kraja izgubljeno niti određeno, a čovekova evolucija je čak i kroz genetske modifikacije u suštini jednaka onoj prirodnoj, sazdana od surovosti i lepote jednako.
Lidija Beatović
SEED se bavi budućnošću svega stotinjak godina udaljenom, ali drastično izmenjenom i u tako kratkom periodu: klimatske promene donele su globalnu glad, a glad je zauzvrat obezbedila društveno rasulo i potpuno bezakonje. Glavnina stanovništva neprestano migrira sa jedne strane zemlje na drugu, u potrazi za plodnom zemljom i manje ćudljivim klimatskim uslovima u kojima se može iskamčiti brza žetva. Jedino seme koje daje obilan prinos je genetski modifikovano i unapređeno do skoro neprepoznavanja a proizvodi ga Satori, grad-korporacija koja produkcijom semena održava na životu surovo desetkovanu populaciju.
Ali Satori je nešto više i od grada i od korporacije: Satori je živi grad, kupola od krvi, mesa i kostiju. Nastao na ruševinama Denvera, Satori je čudo bioinžinjeringa, tkivo koje diše i jede, koje se od zime štiti krznom a leti se linja i znoji - ukratko, Satori je živo biće koje opslužuju njena sopstvena deca, klonirani dvonošci čiji su genetski materijal oblikovali Dizajneri, baš kao i seme voća i povrća kojim Satori hrani bolesne i sve više bespotrebne ljude. Dizajneri su, baš kao i većina klonirane deca Satorija, pravljeni u parovima - jednojajčani blizanci koji su ujedno i braća i ljubavnici, i čija je svrha i cilj pronalaženje načina da pribave zdrava tela za Očeve, ljudske kreatore Satorija, koje sam grad održava u životu u nekoj vrsti sopstvene materice. Kreatori Satorija žele besmrtnost, ali jedino pod uslovom da trajanje nastave u sopstvenom podmlađenom i izlečenom telu.
Raskalašena imaginacija kojom Zeigler oblikuje svet u romanu perfektno je nadopunjena svedenim, britkim i prikladno profanim izrazom koji štivu daje odličan šmek relevantnosti i ubedljivosti. To je možda prednost kojom roman odnosi prevagu nad novijim romanima koji se ne samo bave sličnom tematikom, nego i u velikoj meri dele svet koji su obradom teme konstruisali. SEED se saogromnim entuzijazmom bavi svojim distopičnim ekstrapolacijama i ne gubi vreme u moralizacijama, duboko posvećen svojim zapletima koji su uglavnom prepuni akcije. Rezultat je napeto štivo bez imalo praznog hoda, bazirano na situacijama taman koliko i na likovima.
Odlično pogođen tempo pripovedanja i vešto preplitanje triju zapleta maksimalno favorizuju svu originalnost obrade kojom je Zeigler prišao svojoj eko-distopiji, jer je već od prvog poglavlja jasno da SEED naprosto kipti originalnošću. Dodatni bonus romanu je njegova direktnost po pitanju žanrovske orjentacije: SEED je roman koji se nimalo ne stidi svog naučnofantastičnog porekla i ne poseže za bilo kakvim kompromisima koji bi tu pripadnost kamuflirali. Humanoidna deca Satorija nose u sebi više životinjskih nego ljudskih gena a Dizajneri obiluju emocijama koje su po svojoj prirodi više bazirane na životinjskim instinktima nego na ljudskoj produhovljenosti, pa ipak, roman se opredeljuje za natuknice i insinuacije, rađe nego za otvoreno proglašavanje neminovne apokalipse. Kao i svako pravo žanrovsko dete, SEED dopušta budućnost u kojoj ništa nije do kraja izgubljeno niti određeno, a čovekova evolucija je čak i kroz genetske modifikacije u suštini jednaka onoj prirodnoj, sazdana od surovosti i lepote jednako.
Lidija Beatović