Ne bih mogao sebe da nazovem strastvenim fanom video igara, ali povremeno volim da se zaludim uz neki dobar naslov. Doduše, nikada se nisam primio na „point and click“ igrice, niti na strategije i tome slične varijacije tipa Age of Empires“ ili „Warcraft“. Uvek sam gotivio pucačine sa dobrom pričom, survival horror, PES (naravno)i poneki „arcade racing“ koji je miljama udaljen od nekog polu-realnog simulatora. Ono što sam primetio kod nekih igara koje sam besomučno skidao sa torent sajtova (shame, shame, shame) je neverovatno dobar soundtrack! Zbog toga sam umeo da manijakalno pretražujem mahom ruske sajtove u potrazi za pesmama koje su toliko dobre (žanr je nebitan), a koje baš i nemam prilike čuti ovako. Moram odmah napomenuti da ovde ne mislim na soundtrackove u kojima se koriste do sada već objavljene pesme renomiranih izvođača (kao i onih manje poznatih), već unikatne numere koje su nastajale prvenstveno za same igrice.

 

Silent Hill

Kada sam prvi put igrao prvi deo ovog serijala, slabo je reći da sam poludeo što sam poginuo već posle nekoliko minuta. Videvši reči „Game Over“, samo sam isključio „Soni kec“ konzolu, odložio džojped i pitao se zašto svi hvale ovu igricu. Kasnije sam postao zagriženi fan franšize (filmovi su nula u odnosu na igrice) i celokupne pozadinske priče/mitologoije. Ipak, ono što je na mene ostavilo najjači utisak je muzika koju je mahom odradio Akira Yamaoka. Od noise i dark electro, pa sve do dark pop i čistokrvnih metal numera, ovaj multitalentovani gospodin je postao „Silent Hill“ sam za sebe. Ok, Daniel Licht (koji je radio muziku za seriju „Dexter“) je upao u celu priču pre nekoliko godina, snašao se lepo, ali je ipak za ovakav „posao“ daleko od onoga što Yamaoka ume. Hoću reći da je za jednu japansku igricu potrebno da upravo Japanac postavi stvari na svoje mesto. Nelagoda, jeza, ushićenost, strah i još štošta možete osetiti dok slušate muziku koja prati svaki od delova, neretko ispretpletanih. Efekti korišćeni u igrici, a koji vas preseku kada nešto iskoči pred vas na ekranu, ostaljaju isti utisak kada ih slušate preko zvučnika ili (ako volite zvučnu psihičku samotorturu) slušalica. Pored ovih „mučnih“ numera, serijal karakterišu kako instrumentali (koji su svojevrsne teme svakog dela ponaosob), tako i one sa vokalima. Mary Elizabeth McGlynn je dala najveći doprinos istima upravo svojim predivnim vokalom koji stvara kontrast između tame oslikane teškim tonovima i svetlosti koja izbija iz njenog grla. Fanovi serijala navode da je soundtrack za „Silent Hill 2“ najbolji i najkonkretniji iako je čisto instrumentalnog tipa. Ali, svaki sledeći je nosio zavidan broj pesama za koje je šteta što nisu postale poznatije široj publici, s obzirom da svojim kvalitetom to i te kako zaslužuju.

Metal Gear Rising: Revengeance

Na već pominjanom „Soniju kecu“ se jednom od najboljih igrica ikada smatra „Metal Gear Solid“. Sam serijal je potom imao nekoliko nastavaka. Soundtrack za sve njih je mahom bio tematski „in game“. Dakle, tipičan „the score“ koji karakteriše pozadinska muzika koja prati određenu sekvencu. Naravno, bilo je tu i pesama koje su išle uz odjavne špice. Muzika iz naslova je objavljena na čak tri audio diska, a na njoj su kako „in game“ numere, tako i one koje imaju vokale plus njihovi instrumentalni pandani. Međutim, postoji i četvrti disk koji je naslovljen kao „Vocal Tracks“ i na koji ću se usredsrediti. Svu muziku je osmislio Jamie Chrostopherson, dok mu je u radu pomogao Logan Madder (ex-Machine Head, ex-Soulfly) i gro pevača koji su se uklopili odlično na svakoj pesmi koju je svako od njih ponaosob otpevao. Samo prisustvo Logana Maddera je odlično došlo zbog žestine koja se itekako oseća na njima – taj „metalizirani“ zvuk se odlično uklopio u taj zvučni segment koji upotpunjava akcioni deo igrice u kome vas adrenalin „vozi“ maksimalnom brzinom. Karakteristika „Vocal Tracks“ diska je ta što su neke originalno instrumentalne numere dobile vokale, čime su postale konkretnije i upotpunjenije. Savršenost im je dao agresivni electro/industrial „fil“ sačinjen od gomile efekata „nabacanih“ sa ukusom. Može se reći da se ovakve verzije pesama mogu nazvati remiksima, što samim originalima daje još više na vrednosti pošto se mogu preoblikovati do ekstremnih granica.

Quake II

Jedna od najlegendarnijih pucačina iz prvog lica ikada, a koja se i dan danas igra preko neta nesmanjenom žestinom! „Sonic Mayhem“ su pogodili sam ton futurističkog interplanetarnog sveta u kome svoje svemirske protivnike možete eliminisati uz pomoć najrazličitijeg „tandžarskog“ arsenala. Instrumentalni industrial metal kome vokali, realno, apsolutno nisu potrebni i sa pesmama koje traju kao tipične evrovizijske numere. Energične i veoma zarazne i pored toga što im je produkcija sirovija. Lično mislim da im je takav finalni miks apsolutni plus, jer su se baš zbog svoje „neispoliranosti“ odlično uklopile u samu ideju tog sveta.

Spec Ops: The Line

Mešavina pucačine, delimičnog „roleplay-a“ i igrice od koje izbori (ili a ili b ili c) utiču na sam završetak priče poseduje odličan zvanični soundtrack na kome su izlistani „Mogwai“, „Deep Purple“, „Bjork“ i još neki izvođači. Ali, mnogo je bitniji originalni „The Score“ za koji je kompletnu muziku odradioElia David Cmíral. Iskren da budem, poludeo sam dok nisam pronašao numere koje je ovaj Čeh odradio. Toliko su me oduševile tokom igranja da se pitam da li bi jedna neverovatno dobra priča ostavila toliko jak utisak na mene da nije bilo muzike koja je celu radnju pratila. Laganije, gotovo atmosferične deonice, ali itekako ispunjene napetošću su presecale one pune eksplozivnog naboja, a koje su savršeno legle u sekvencama u kojima sam držao čvrsto pritisnut levi klik na mišu, pokušavajući da se rešim protivnika koji su me istom žestinom (ako ne i većom) zasipali mecima sa svih strana. E, sad – sve te „The Score“ numere su odrađene tako da imaju određeni „sec“ na samom kraju. Rađene su tako da se ponavljaju dok god određenu etapu ne završite, te stoga nemaju toliku snagu kao pesme iz prethodna tri naslova.

Antonio Jovanović