Kako sam postala... Tamara Ristić (Kezz)

Kezz (Tamara Ristić) je kantautorka i live looping umetnica iz Kikinde. Autorski projekat Kezz je pokrenula krajem 2014. objavljivanjem prvog singla Moma, koji je ušao u najuži izbor od tri pesme na konkursu World Music Network iz Londona. 

Njena muzika je spoj prirodnog i elektronskog, izvornog i modernog. Nastupa sama, uz looper, klavijaturu i melodiku, stvarajući jedinstven i samostalan zvučni prostor u kom se prepliću i upliću melodije elektronskih i akustičnih instrumenata sa karakterističnim stilizovanim pevanjem inspirisanim tradicionalnom muzikom slovenskih naroda. 

Ovih dana aktuelan je i njen prvi album pa je ovo lepa prilika da upoznate Tamaru iz prvog lica...

Ima ih zaista mnogo, jako je teško izdvojiti šta je to preovladalo u mom celokupnom muzičkom razvoju. Ali, imam neka izrazito jasna sećanja vezana za albume:
prvi zvuk koji pamtim iz ranog detinjstva je nezaobilazni “The Wall”, koji sam kao dete slušala sa tatom na magnetofonu. Sledeća upečatljiva slika je vezana za moj prvi vokmen, recimo da sam imala 7-8 godina, i prvi istoimeni album Dina Dvornika. Bend koji je u meni probudio najveću želju za stvaranjem je EKV. Kod muzičara se često desi da me više od muzike inspiriše njihova ličnost, ali mislim da me najviše oblikuju oni sa kojima sviram, stvaram i sarađujem.

Reditelj Dragomir Jović. Počela sam da glumim sa nešto manje od 5 godina, i on je bio moj reditelj, inače učenik čuvenog Branka Gavele. Učio je i neke od poznatijih glumaca, Vesnu Čipčić i Novaka Bilbiju. Mene je neverovatno dobro pripremio za ovo što sam sada, sećam se svih njegovih saveta koje dan-danas primenjujem, i neizmerno sam mu zahvalna. Od filmkih reditelja, najviše su me “mrdnuli” Andrej Tarkovski, Ingmar Bergman i Alehandro Žodorovski.

Corto. Corto Maltese.

U svakom smislu, pesnikinja Desanka Ristić, moja majka. :D Jednu od najnovijih pesama sam i komponovala po njenim stihovima.
Odrasla sam uz Miku Antića, i danas čuvam mnogo njegovih stihova u glavi. Što se stila pisanja tiče, nekako mi najviše leži Borislav Pekić, a među pesnicima Vasko Popa i Milan Mladenović. Jedan od omiljenih romana mi je “Majstor i Margarita” Mihaila Bulgakova, čitam ga uzduž i popreko, i svaki put me apsolutno uvuče u svoj svet. Jako volim da čitam i Čarlsa Bukovskog, deluje oslobađajuće i ohrabrujuće. I, naravno, tu su silne stručne knjige koje sam pročitala u toku i nakon studija istorije umetnosti.

Ovo je sad malo čudno pitanje, jer su me najviše oblikovali aktivno učešće i lična iskustva, koja imam u svakoj od ovih oblasti - tu bih od nedavnih izdvojila performans “Vernae” autora Itana Folka iz Sijetla gde sam bila muzička saradnica, a koji je na mene delovao izuzetno oslobađajuće. Zatim, kustoska izložba “Maštarot” umetnika Aleksandra Joksimovića, prošlogodišnji Oktobarski salon, gde se formirala naša neformalna grupa P.L.E.M.E, i otvaranje Velike galerije Kvaka22 - neverovatno iskustvo svih koji su bili prisutni! Među događajima na kojima sam bila u publici, najuticajnije mi deluju oni kojima sam nedavno prisustvovala. Prošlogodišnji Beogradski Jazz Festival, gde sam prvi put uživo slušala Avishai Cohen-a, a nakon toga David Helbock Trio. U svetu elektronike je tu definitivno Oliver Huntemann koji je bio zvezda ovogodišnjeg Berlinskog Zida!