Kada bih morao u samo nekoliko reči da opišem Nadimač, rekao bih da je to bend eksperimentalnog krosover karaktera, koji se našao na sudaru energije, besa, iskustva i brzine, a koji je krunisan znanjem. Dijalektički odnos kritike i humora gotovo da je jedna od moćnih i glavnih sastojnica ovog benda, a album Besnilo nije izuzetak.
 

    Kada sam prvi put poslušao Nadimač, nisam imao pojma o tome šta je thrash i crossover žanr, a imena pesama nisam umeo da razaznam, jer nisam bio upoznat sa skrimovima, šautovima i graulovima, koji su sastavni deo ove metal mašinerije. Ono što jesam te davne 2010. godine u Kruševcu, mogao da razaznam je ogromna usviranost, koja je pratila bend, ali i energija i prisnost u odnosu sa publikom. Čuvši nekoliko dana kasnije na internetu album “Državni Neprijatelj Broj Kec" bio sam zatečen koliko je tu raznih stvari bilo, i koliko je ovaj bend imao puno toga da ponudi. No, da ne počinjem od Kulina bana, poslednji album koji je imao uticaja na mene je bio “Manifest protiv Sudbine” - jak pankersko-trešerski izraz ovog benda, sa donekle mračnom estetikom, i već karakterističnim, a možda za nijansu jačim na ovom izdanju, satiričnim i kritičkim pristupom društvenoj stvarnosti u tekstovima. Međutim, kada sam dobio najnoviji album “Besnilo” da ga preslušam, shvatio sam koliko je taj album različit od Manifesta. Prvenstveno, album mi je bio manje mračan i mnogo “lakši” za slušanje – ne govorim o rifovima, koliko o temama tekstova i načinu njihovog pisanja. “Besnilo”, po mom mišljenju odlikuje mnogo humorističkiji pristup stvarnosti, iza koje se krije oštra kritika postojećeg sistema. Takođe, širina tema koje su kritikom opasane je mnogo uočljivija u odnosu na prethodni album (problem napuštanja poljoprivrede, kritika kapitalizma, globalizma, potrošačkog društva, političke scene, prodaje organa, zdravstva, ekologije i štampe). Iskreno zadivljuje sposobnost Nadimača da nikada ne umekšava svoje kritičko raspoloženje i da poziva na aktuelne promene u načinu razmišljanja ali i delanju.

    Što se muzičke i kompozicijske strane benda tiče, moram da pohvalim izuzetnu uvežbanost i preciznost u sviranju. Brzina, energija i bes, uz smenu “keca” i krosoverskih dropova, kao i upliva death-metal harmonija i, kudikamo, gruvastih bitova, jesu ono što opisuju instrumentalna rešenja koje je Nadimač predstavio na “Besnilu”. Akumulirano iskustvo presudno je uticalo na to da gitarske harmonije zvuče još bolje nego na Manifestu, i vidi se da je posebna pažnja usmerena na kreiranje dobrih i pamtljivih rifova, kao i lepih, pitkih melodija; bas gitara uspešno dodaje dubinu i “masnoću” čitavom zvuku, ipak ne gubeći na oštrini tona, koja se fenomenalno čuje na pesmama poput “Kapitalizam je kanibalizam” i “Revolucija u izlogu”. Bubnjevi, pre svega, imaju neverovatne blastove i jake udarce, pri čemu ne izostaju i meastralni prelazi, kao i česte promene ritmova. Takođe, želeo bih da pohvalim i način na koji su bubnjevi snimljeni i producirani, jer je zvuku samog bubnja jedan od boljih koje sam čuo u životu. Naravno, treba pohvaliti i fenomenalne, energične i raznovrsne vokalne sposobnosti pevača, pri čemu mislim da je na ovom izdanju uloženo još više truda u iste, i da se to na izdanju, prema načinu na koje iskreno prenose energiju i dižu adrenalin, vidi u najboljem mogućem smislu. Neverovatno je retko čuti snimak muzike benda i osetiti tako dobro taj transfer energije -  kao da je energija sa koncerta utisnuta u snimljene trake. Tokom slušanja, gotovo prirodno su se izdvojili favoriti, za koje očekujem da će biti najpopularniji – pesme poput “Jednom nogom u gradu” , “Palikuća”, “Prvi put sa kevom na šemu”, ali i “Rođen u ofsajdu (nesportski dan)” koja, na neki način, nastavlja tradiciju pesme “Retardiran za Skejt”, kao i “Crna štampa” i “U podrumu žute kuće” koje su me ozbiljno uzdrmale i bacile u razmišljanje o teškim temama i bolestima našeg društva i kolektivnog sećanja.

    Mislim da je album “Besnilo” jedan muzički i produkcijski uspeh, i veliki korak napred u muzičkom razvoju Nadimača. Drago mi je da nisu odustali od inicijalne ideje pobune, kritike, besa i energije, i da su to spojili sa dobrom produkcijom i, skoro pa, decenijskim muzičkim iskustvom, koje ovom izdanju daje poseban karakter.

Bogdan Car