Vukašin Marković rođen je 1986. godine u Beogradu, a pored toga što se bavi muzikom, završio je grafički dizajn na Fakultetu primenjenih umetnosti. Paralelno sa sviranjem u Eyesburn-u započinje i sopstvenu muzičku priču u okviru benda Irie FM koji je 2012. godine proglašen za najbolji rege bend u Evropi na takmičenju “Evropsko rege takmičenje 2012”. Iako su krenuli sa rege zvukom, singlom i spotom za pesmu "Kliziš" široj javnosti su pokazali da su žanrovske granice iza njih i da će Irie FM tražiti neki novi i drugačiji izraz. Vukašin za naš sajt govori upravo nakon nedavno objavljenog singla i spota za pesmu "Putevi".


Bendovi, muzičari i albumi


S obzirom da su teme zaista široke, ograničiću se na nešto što je zaista bilo ključno. Albumi su Exodus (Bob Marley), Ghost in a machine (The Police) i Kid A (Radiohead).

Odrastao sam uz „Exodus“, imao sam za vreme trajanja tog albuma svoj paralelni svet, koji se dešavao sve vreme dok diskmen ima bateriju. Učio sam da slušam lejere, detalje, različita vremena svirke pojedinaca u mnogobrojnom Marlijevom bendu. Učio o originalnom zvuku nekih instrumenata, i goreo od želje da jednog dana i ja neki od njih sviram. Sve što se dešavalo na toj ploči mi je bilo toliko blisko, bio sam bukvalno ljubomoran pri pomenu istog od strane druge osobe. Nikad nije prestao da mi bude to što je vrlo brzo postao u ranoj mladosti, i danas, kad ga čujem, sa setom se sećam leta u autobusu, noći na Kolosu, upoznavanja sa Kojotom, prvih spontano napravljenih dredova zbog nepranja kose.

„Ghost in a machine“ je totalno drugačiji susret. Pomalo arogantan, ali strašno pitak. Prosto nisam mogao da zamislim da bilo šta u životu “bitno” radim a da to ne svira u pozadini. Odjednom je postao saundtrek svih mojih stripova, akcija, vožnji, razgovora.

Oba albuma volim zato što su najefikasnije od svega što sam u tom periodu doživeo, okidaju uspomene, u savršenoj slici i zvuku, i dan danas.

„Kid A" je došao mnogo kasnije. Tom prilikom sam se upoznao sa ličnošću koja se sve te godine, godine Egzodusa i Polisa paralelno gradila u meni, neprimetno, ili prosto nisam bio dovoljno svestan ičega da mogu da je primetim uopšte. Taj album je TOG Vukašina izvukao na površinu, hiruški precizno. Od različitosti motiva i pristupa a sve na istoj ploči, do potpuno novog načina obraćanja, skroz različitog od Marlija i Stinga, Tom Jork je uspeo da mi kaže mnogo, pa čak i previše novih stvari.

Navešću još jedan album a to je „Love supreme“ (John Coltrane). To je moj “odlazak u crkvu”.

Reditelji i filmovi


Rani Ridli Skot, Martin Skorceze, Brajan de Palma, Kopola, Goran Marković, Darko Bajić... Poslednji kog sam možda od svih pomenutih najviše zavoleo je Kurosava. Hodorovskog sam više voleo kroz strip. Za šaku dolara, 7 samuraja, Bilo jednom u Americi, Bartonov prvi Betmen, Tajvanska kanasta, Kazino, Kumovi, El topo...

Stripovi


Stripovi su bili celo moje detinstvo. Ne deca, ne lopta, ne slatkiši. Živeo sam u Asgardu godinama, mnogo pre tora sa otkrivenim trbušnjacima i namerno ispalom šiškom. Gospođica Blejz je bila moja prva dama. Rip Kirbi je bio ukusnije obučeni Poaro, a Srebrni Letač predmet ultimativnog zavida. Betmen mi je, naravno, neostvareni san. Onda me je dotuko Helblejzer i Metabaroni od Hodorovskog. Posle više nisam imao vremena, ali sam upoznao Đorđa Miljenovića i to nadoknadio.

Pisci i knjige


Knjigama sam, nažalost, osetno manje posvećivao vreme, ali na ovim  ljudima kao i njihovim delima sam ponizno zahvalan. Borislav Pekić, Meša Selimović, Ivo Andrić. Travnička hronika, Besnilo, Brazil, Tvrđava.

Događaji


Police na Ušću, Earth, wind and fire na Tašu, Disciplina u Akademiji, Sting i Karamazov u Sava Centru, Vida Pavlović u njenoj kafani, Dža Saka u Džanksnu, Brning spir na ratnom ostrvu, Hadersvild u Stupici, Ljubavno pismo u Ateljeu, Labuovo jezero u Narodnom, svaki festival harfe na Kolarcu, Ajzbrn u Barutani, Kojot na Akademiji, Atoms for pis na Exitu, Vladimir Veličković u SANU, Mrđan Bajić u SANU, postavka u Cepterovom muzeju, Lubardin legat, Magrit u Momi.