Posle velikog oduševljenja mog saradnika na portalu pogledah film Rajka Grlića – ”Ustav Republike Hrvatske “. Naravno, nakon filma sam zaključio da mi je potpuno jasno odakle mom prijatelju, naočitom pacifisti i filantropu toliko simpatija prema ovom ostvarenju čiji je podnaslov ”Ljubavna priča o mržnji “.

Rajko Grlić, za mene jedan od 10 omiljenih režisera na kugli zemaljskoj je ovim svojim delom iz 2016. uznemirio mnoge duhove u regionu. Neprikosnoveni “buntovnik sa razlogom”, još jednom je zabio prst u oko svim onima koje proganjaju duhovi prošlosti. I ne samo to; svojim umećem da barata zanatom koji najbolje poznaje i koji mu pomaže da njegov talenat zablista punim sjajem je učinio da cela ekipa koja je radila na ovom filmu napravi jedno izuzetno delo, koje se lako može tumačiti u našem regionu i šire, što samo dokazuju nebrojene nagrade koje je film do sada osvojio i publika koja je danima punila bioskope i kina širom sveta ne bi li pogledala ovo delo režisera koji poseduje kosmopolitski duh koji odbija da zažmuri na jedno oko kada se nađe i pred najmanjom preprekom osrednjeg mediokritetskog mišljenja.

Sama radnja filma nas vodi u stambenu zgradu u kojoj živi četvoro ljudi različite starosne dobi, političkih i ideoloških uverenja, nacija, staleža, interesovanja i seksualnih orijentacija. Radnja počinje kada se posle jednog nemilog događaja njihove sudbine isprepliću. Ovo je u suštini zaista “ljubavna priča o mržnji” – kako su to i napisali scenaristi Rajko Grlić i Ante Tomić, koji su takođe i izdali roman – scenario istoimenog filma. Bez želje da zamaram bilo koga nabrajanjem svih dobrih kritika i nagrada koje je ovaj film osvojio, reći ću samo da je i određeni broj medija ovo delo nazvao najpogrdnijim imenima, pokušavajući da čak aludira i na čisto političku angažovanost filma, što je po meni čista budalaština.

Ono što vam sa sigurnošću mogu reći o ovom filmu je da je Nebojša Glogovac prevazišao sam sebe. Bojao sam se da taj dan neće nikada doći, ali sam sada siguran da će najbolje od njega tek da dođe. Ovde ne samo da je imao neverovatno težak zadatak, koji mogu da urade samo najveći profesionalci, već je dokazao da njegovom talentu nema granica. Transformacija koju nam tako vešto prikazuje je dovedena do savršenstva pod režiserskom palicom Grlića. Ništa manje ne zaostaju ni ostali glavni akteri ove priče, Dejan Aćimović i Ksenija Marinković, koji su likovima koje igraju udahnuli takvo glumačko umeće da će vas neke scene ostaviti u suzama izazvanim smehom, a u drugom momentu tugom i sramotom. Maestralnom fotografijom se bavio veliki Branko Linta a produkcijom Ivan Maloča. Muzika koja fenomenalno prati emocije i sam duh filma je obogatila i čuvena Josipa Lisac jednom numerom. No, nećemo vam sve otkrivati ukoliko niste gledali ovo ostvarenje.

Ovaj film su mnogi ocenili kao Grlićevo ismevanje duhovima prošlosti i predrasudama koje ljudi sa ovoga prostora nose već decenijama, vekovima. To jeste delimično tačno, jer  Grlić ne samo da ismeva sve  tabue, već nas prikazuje onakvima kakvi jesmo. On skida maske i odbacuje licemernost koja se krije iza farse kulture. Međutim, ono što najbolje radi je da pokazuje kako je sve to pobedivo, ukoliko čovek samo malo pokuša da se otvori, da proširi svoje vidike i da shvati da je život prekratak kako bi ga trošio na nešto u šta više i nije siguran da je ispravno, već da treba da ide dalje i ostavi ružnu prošlost iza sebe. Lekcija koju narodi sa ovih prostora nikako ne mogu da nauče. Ovo je po meni najhrabrije ostvarenje na ovim prostorima koje se bavi stvarima nad kojima žmure sve strane iako su ih svesne kao prisutne među sobom. Zato je Grlić još jednom na udaru medija zbog svog prikaza društva stoji na stubu srama u nekim krugovima koji su daleko ispod onih koji su ga zbog ovoga izdigli visoko kako i dolikuje velikanima koji ne drhte pred sudom istorije. Ovo je film koji se prosto MORA pogledati. U suprotnom, propustićete nešto izvanredno, vanserijski, vanvremenski.

Zoran Popnovakov