Serđo Leone, sin režisera nemih filmova, 50-e godine 20.veka je proveo radeći kao asistent italijanskih i američkih režisera, snimivši usput nezapaženi gladijatorski ep „Kolos sa Rodosa“. Možda bi vremenom odustao od tog posla da nije u bioskopu video film „Yojimbo“ Akira Kurosave o samuraju bez gospodara koji okreće dve bande jednu protiv druge. Tad je pomislio kako bi bilo zanimljivo preneti taj koncept u ambijent Divljeg Zapada i vreme američkog građanskog rata. Tako je došlo do nastanka filma „Za šaku dolara“ koji će postati prvi deo najpoznatije špageti vestern trilogije, koju neki zovu dolarskom trilogijom a neki The Man With No Name Trilogy.


Leone je da bi film imao željeni komercijalni efekat morao imati američkog glumca za glavnu ulogu. Prvi izbor je bio Henri Fonda čiji je agent odbio ponudu i pre nego što su mu poslali scenario, Čarls Bronson je pročitao scenario i ocenio ga kao nešto najgore što je ikad video, James Coburn je bio preskup pa se Leone na kraju odlučio za relativno nepoznatog Eastwooda koji je tada u tv seriji „Sirova koža“ glumio osećajnog kauboja Rowdy Yatesa. Clint je te 1964. smatrao da će šestonedeljno snimanje vesterna u Evropi biti zanimljivo iskustvo i promena pa je spakovao pončo i krenuo na put.

„Za šaku dolara“ i nastavak „Za dolar više“ postižu veliki uspeh u Italiji ali njihovo prikazivanje u Americi je odloženo zbog tužbe Akira Kurosave. Ipak, direktori studija United Artist su uvideli komercijalni potencijal te su se priključili trećem delu ponudivši tada astronomskih milion dolara za budžet filma.
Leone se sve vreme snimanja filma „The Good, the bad and the ugly“ svađao sa glavnim scenaristom Vincenzonijem, pomoćnim scenaristima Ageom i Scrapellijem(inače poznati italijanski pisci komedija) a Serđa Donatija,pisca iz senke, čak nije ni potpisao na špici.

To nije bio jedini problem. Pročitavši scenario Clint je ispravno procenio da je u filmu glavni lik Tuco i hteo da odustane, Leone ga je jedva ubedio da ostane u projektu uverivši ga koliko je njegov lik važan ali je zato Istvud zatražio povećanje plate na 250.000 dolara i procenat od zarade filma. Lee van Cleef je prvo odustao, uloga ponuđena Charlesu Bronsonu ali se ovaj morao povući jer je ranije ugovorio snimanje „12 žigosanih“.

Eli Wallach nije pozvan zbog „Sedmorice veličanstvenih“ već zato što se Leoneu svidela njegova uloga psihotičnog ubice u filmu „Kako je osvojen Divlji Zapad“. Cenjeni pozorišni glumac prvo nije hteo ni da čuje da igra u još jednom vesternu ali se predomislio nakon što je video film „Za dolar više“. Da je znao da će nekoliko puta umalo izgubiti život, kada se konj otrgao kontroli u sceni vešanja, kada ga je Leone postavio preblizu eksplozije u sceni sa rušenjem mosta, kada ga je naterao da podigne glavu pored zahuktalog voza i kada je tehničar greškom sipao kiselinu u flašu limunade, možda ne bi pristao.

Enterijeri su snimani u rimskom studiju a eksterijeri 13 napornih nedelja u pustarama Španije uz pomoć Frankove vojske koja je izgradila groblje za završnu scenu. Ipak u toj sceni uz inspirativnu muziku Morikonea najvažnije su oči glumaca, čisto zlo Van Cleefovog lika, izbezumljeno oznojeno Walachovo piljenje i ledena odlučnost Clintovog izraza. Tarantino je za tu scenu izjavio da ne može da zamisli da snimi nešto tako savršeno.

Montaža je trajala čak šest meseci. Dizajner titlova je došao na ideju o zamrzavanju slike u uvodnim kadrovima. Pošto je film snimljen na italijanskom kada je trebalo da bude sinhronizovan na engleski angažovan je Mickey Knox, holivudski glumac koji je zbog toga što je bio na Makartijevoj crnoj listi morao da se preseli u Evropu. On je prepravio dijaloge da odgovaraju mimici i pokretima usta i zaslužan je za neke besmrtne fraze iz filma kao što je ona: “ There are two kinds of people in the world, my friend: Those with a rope around the neck, and the people who have the job of doing the cutting.“ Ipak nakon što je snimio dijaloge sa Walachom Leone ga otpušta pre ulaska Eastwooda u zvučni studio. Tom prilikom će se Leone i Eastwood posvađati i neće govoriti sve do 1989.

Američki producenti na Leoneov užas su isekli 34 minuta od 182 italijanske verzije procenivši da film neće dobro proći kod publike zbog toga što je mnogo sporiji nego prva dva dela koja su nekoliko meseci ranije prikazana u američkim bioskopima i koji su više zasnovani na čistoj akciji.

Iako su kritike bile da je film čudna mešavina zahvaljujući agresivnoj reklamnoj kampanji i popularnosti Clina Eastwooda postaje popularan a vremenom i kultno delo. Mada je govorio da je to poslednji vestern u njegovoj karijeri Leone će kasnije snimiti i „Bilo jednom na Divljem Zapadu“ u kom će konačno dobiti za glavnu ulogu Henrija Fondu.

Leone je priznao da su na njegov rad uticali Kurosawa, Samuel Fuller, vesterni Budda Boettichera sa Randolphom Scottom(„Seven men from now“, „The Tall T“), Chaplinova crna komedija „Monsieur Verdoux“ koja prikazuje ubistvo kao posao i svu brutalnost rata, kao i rad na filmu „Quo Vadis“ sa režiserom Raoulom Walshom od kog je naučio mnoge trikove vezane za kaskaderske i masovne scene.

Špageti vesterni Serđa Leonea će uticati na Eastwooda kao režisera („Unforgiven“), Tarantina i na strukturu kasnijih akcionih filmova(pucnjave i duhovite opaske).

Veran Mijatović (Zabavište)