Ivan Glišić: Moje druženje sa Milovanom Glišićem
Helly Cherry
 |
| Foto Siniša Dugonjić / Vojislav Radosavljević |
Kada čujem ime Ivan Glišić, prva asocijacija mi je šabački pank pisac. Druga, Satan Panonski i „Čizme slobode“. Treća ‒ fanzinaš. Tek na nekom desetom mestu nalazi se podatak da je Ivan prezimenjak slavnom srpskom realisti Milovanu Glišiću. Reklo bi se da osim prezimena i književnog zanata, nemaju ama baš nikakvih drugih dodirnih tačaka.
Zbog čega onda jedan panker posvećuje knjigu piscu totalno drugačijeg senzibiliteta, piscu koji je stvarao u drugoj vremenskoj i umetničkoj epohi? Krenimo redom. Milovan Glišić (u nastavku Milovan) rođen je u okolini Valjeva (selo Grac, danas Gradac). Jedan je od vodećih predstavnika realizma u srpskoj književnosti. Pisao je pripovetke sa folklornom tematikom. Zajedno sa Jankom Veselinovićem utemeljio je tzv. „seosku“ pripovetku. Najznačajnija dela stvorio je na koncu 19. veka.
Sa druge strane, Ivan Glišić (u nastavku samo Ivan) je rođen u Pirotu, kao književnik ostvario se u drugoj polovini 20. i na početku 21. veka. Pored literarnog rada, oprobao se u novinarskim vodama, u slikarstvu, muzici... jedno vreme je bio i prosvetni radnik. Pre pojave panka, značajan trag ostavio je kao tekstopisac zabavne i starogradske muzike. Dakle, imamo sudar urbanog i ruralnog, zapadnoevropske kulture naspram folklora i tradicije srpskog naroda... Bar tako izgleda na prvi pogled.
Knjiga „Moje druženje sa Milovanom Glišićem“ predstavlja zbirku dvadeset kratkih priča koje malo podsećaju na feljton u nastavcima, a malo na memoarske zapise. Knjižica koja se bukvalno čita i upija u jednom dahu. Ivan piše koncizno i jasno. Od prve do dvadesete priče imamo jedan skladan hronološki niz, kroz kojih je provučeno obilje likova, neobičnih događaja, anegdota, i svakojakih ljudskih sudbina. I pored toga, svaka od dvadeset priča može bez problema da živi samostalni život van korica ove knjige. Ivan kombinuje elemente biografije i autobiografije; egzistira između informativnog i kritičkog, a često povlači paralele između prošlosti i sadašnjosti. I sve to uz pomoć Milovanovih pripovetaka i detalja iz njegove, a i svoje biografije.
Zbog čega onda jedan panker posvećuje knjigu piscu totalno drugačijeg senzibiliteta, piscu koji je stvarao u drugoj vremenskoj i umetničkoj epohi? Krenimo redom. Milovan Glišić (u nastavku Milovan) rođen je u okolini Valjeva (selo Grac, danas Gradac). Jedan je od vodećih predstavnika realizma u srpskoj književnosti. Pisao je pripovetke sa folklornom tematikom. Zajedno sa Jankom Veselinovićem utemeljio je tzv. „seosku“ pripovetku. Najznačajnija dela stvorio je na koncu 19. veka.
Sa druge strane, Ivan Glišić (u nastavku samo Ivan) je rođen u Pirotu, kao književnik ostvario se u drugoj polovini 20. i na početku 21. veka. Pored literarnog rada, oprobao se u novinarskim vodama, u slikarstvu, muzici... jedno vreme je bio i prosvetni radnik. Pre pojave panka, značajan trag ostavio je kao tekstopisac zabavne i starogradske muzike. Dakle, imamo sudar urbanog i ruralnog, zapadnoevropske kulture naspram folklora i tradicije srpskog naroda... Bar tako izgleda na prvi pogled.
Knjiga „Moje druženje sa Milovanom Glišićem“ predstavlja zbirku dvadeset kratkih priča koje malo podsećaju na feljton u nastavcima, a malo na memoarske zapise. Knjižica koja se bukvalno čita i upija u jednom dahu. Ivan piše koncizno i jasno. Od prve do dvadesete priče imamo jedan skladan hronološki niz, kroz kojih je provučeno obilje likova, neobičnih događaja, anegdota, i svakojakih ljudskih sudbina. I pored toga, svaka od dvadeset priča može bez problema da živi samostalni život van korica ove knjige. Ivan kombinuje elemente biografije i autobiografije; egzistira između informativnog i kritičkog, a često povlači paralele između prošlosti i sadašnjosti. I sve to uz pomoć Milovanovih pripovetaka i detalja iz njegove, a i svoje biografije.
 |
| Naslovna strana, autor Darko Miletić |
Na šta je pripovetka „Prva brazda“ asocirala Ivana Glišića? Na vreme posle Drugog svetskog rata, kada je mnogo njegovih drugara ostalo bez oca, bilo zbog pogibije u ratu, bilo zbog čistki i proterivanja na Goli otok usled neslaganja sa političkim establišmentom. Ko nije čitao ovu i ostale Milovanove priče kao što su „Glava šećera“, „Učitelj“, „Roga“, „Posle devedeset godina“... neće moći da razume zašto Ivan u ovoj knjizi piše o zelenašima, nemoralnim popovima, nepismenim malograđankama, gramzivim službenicima, opskurnim umetnicama i sličnom talogu koji se zapatio i u njegovom veku, tj. danas.
Najzanimljiviji delovi knjige svakako su anegdote iz života oba Glišića. Njihova rodbinska povezanost, ko su Glišići iz Graca, a ko Glišići iz Ševarica? Zbog čega su se i jedni i drugi često selili? Zašto se nijedan nije najeo od politike, a još manje od književne delatnosti? Biti realista i hroničar svog doba očigledno nije poželjno i splativo zanimanje.
Kroz Milovanove pripovetke, Ivan uspešno pravi paralelu sa današnjicom; opisujući Milovana i Srbiju iz 19. veka, on opisuje sebe u Srbiji iz perioda komunizma i postkomunizma. Tek posle čitanja ove knjige shvatio sam zbog čega je Ivan šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka pisao pesme poput: „Žubor voda žuborila“, „Ulica jorgovana“, „Leptirica“... Što bi rekao naš narod, „iver ne pada daleko od klade“. Iako je odrastao na zvucima britanskih pank i rok klasika, Ivan se nije otuđio od svojih korena, od predaka koji su ovu zemlju branili knjigama, a ponekad i puškama. Naprotiv, ovom knjigom on ih je samo odmakao od zaborava i bar na trideset strana ispucao počasnu salvu.
***
Milovan Glišić je bio hroničar i kritičar svog vremena, ali za razliku od velikog broja današnjih umetnika on nije širio autošovinistička raspoloženja; on je voleo i poštovao srpsko selo i seljake, čak i onda kada ih je oštro kritikovao. Još uvek u našoj književnosti imamo pisaca koji nisu truli mediokriteti, koji ne pišu i ne govore ono što većina želi da čuje. Postoji nešto vrednije od unosnih ugovora sa poznatim izdavačima ili honorara od velikih tiraža.
David Ljubović
Najzanimljiviji delovi knjige svakako su anegdote iz života oba Glišića. Njihova rodbinska povezanost, ko su Glišići iz Graca, a ko Glišići iz Ševarica? Zbog čega su se i jedni i drugi često selili? Zašto se nijedan nije najeo od politike, a još manje od književne delatnosti? Biti realista i hroničar svog doba očigledno nije poželjno i splativo zanimanje.
Kroz Milovanove pripovetke, Ivan uspešno pravi paralelu sa današnjicom; opisujući Milovana i Srbiju iz 19. veka, on opisuje sebe u Srbiji iz perioda komunizma i postkomunizma. Tek posle čitanja ove knjige shvatio sam zbog čega je Ivan šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka pisao pesme poput: „Žubor voda žuborila“, „Ulica jorgovana“, „Leptirica“... Što bi rekao naš narod, „iver ne pada daleko od klade“. Iako je odrastao na zvucima britanskih pank i rok klasika, Ivan se nije otuđio od svojih korena, od predaka koji su ovu zemlju branili knjigama, a ponekad i puškama. Naprotiv, ovom knjigom on ih je samo odmakao od zaborava i bar na trideset strana ispucao počasnu salvu.
***
Milovan Glišić je bio hroničar i kritičar svog vremena, ali za razliku od velikog broja današnjih umetnika on nije širio autošovinistička raspoloženja; on je voleo i poštovao srpsko selo i seljake, čak i onda kada ih je oštro kritikovao. Još uvek u našoj književnosti imamo pisaca koji nisu truli mediokriteti, koji ne pišu i ne govore ono što većina želi da čuje. Postoji nešto vrednije od unosnih ugovora sa poznatim izdavačima ili honorara od velikih tiraža.
David Ljubović