Ima li trenutno težeg benda od Immolation. Nema. Ubojitu atmosferu natrpanu iščašenim instrumentalnim vratolomijama su na ovom albumu doveli do vrhunca. Sa te strane im skidam kapu. Ali tu leži i problem ovog albuma. Težina i gruv su u prvom planu i zauzimaju najveći dio audio prostora, dok je melodija sekundarna i potpuno podređena i kao nit koja povezuje sve elemente težine. Jednostavno kazano, čukaju nemilosrdno i bez kompromisa. To "Atonement" čini vrlo klaustrofobičnim, oporim za slušanje, iako vrlo interesantan i svakako album koji zaslužuje mnoge pohvale. Daleko od toga da kažem da je loš album. Kažem da je donekle jednodimenzionalan, više nego prethodni albumi, i da to baš ne ide na ruku. 

Već sam spomenuo instrumentalnu iščašenost i prenatrpanu atmosferu. Bend, tj. tačnije gitarista Robert Vigna je ovoga puta imao ideja na pretek. Kao da je iskopan neki izvor i ideje bez ikakve prepreke ističu u bujici koja je impozantna. Ovako nešto se ne čuje svaki dan i većina bendova muku mući da iscijedi možda 40% od onoga što je Robert Vigna na "Attonement" osmislio. Interesantno da je tu nevjerovatno mnogo dobrog materijala, ali zvuči kao da su htjeli da ubace, utrpaju malo više nego što može da stane u jedan određeni prostor. Možda su mogli malo da ostave za sledeći put. Eto, jedino ta pretrpanost zna da zasmeta i da su tu malo bili promišljeniji, sigurno bi imali mnogo slušljiviji i efektivniji album. Ovako je "Atonement" baš za određene slušaoce koji traže ovako usijanu i natrpanu atmosferu. Ako se smatrate jednim, ovdje imate materijala na pretek.

Nikola Franquelli