Ako sam dobro izbrojao, ekipi iz Vlasotinca je ovo peti album (računam i jedan EP) u diskografskoj karijeri koja traje sedam godina. Kako je album Amanet predstavljao svojevrsnu kulminaciju i potpunu zrelost benda, nisam očekivao da će naslednik Antimajka moći da nadmaši svog prethodnika, mada stvar je ipak malo drugačija.

Ekipa je na početku zadala snažan udarac kroz vizuelni identitet i naziv albuma. Devojka u beloj haljini sa plastičnom krunom na glavi sedi namrštena i broji dolare (i po koju crvenu), predstavljajući svojevrsnu antimajku današnjeg društva, pohotnu, halapljivu, opijenu karijerizmom, bez ikakvih materinskih instikata i bez želje za pronalaženjem sigurne luke u svom životu. Omot u velikoj meri otkriva tematiku albuma, koja se upravo bavi pomenutim stavkama. Senzibilitet albuma je generalno dosta tamniji, sporiji i tromiji, čak pojedini pasaži odaju utisak očajanja, prelazeći naglo u neke smooth jazz momente, koji nas potpuno bacaju u konfuziju kroz koju prolazi pojedinac suočen sa svojom antimajkom. Pored toga, javlja se i numera o preispitivanju sopstvenog prokletstva i dobrote – Beskrajna petlja, gde naš junak ironično kaže kako voli kada mora sve da dâ, gde je silom nateran na još veće dobročinstvo prema krupnijim ribama i sebičnim tiranima. Sledi muzički najlošiji momenat na albumu – Slučaj: Tarkovski, sa izuzetno dobrim tekstom, ali jako lošom razradom rifova, gde su strofe solidno pokrivene, ali prelazi predstavljaju samo tampon zonu za produženje pesme jer u njima nema skoro nikakvog reda niti smisla niti se aranžerski uklapaju u ostatak kompozicije. Nakon toga, bend se vraća na staru trasu, dodaje još malo gasa i ulazi u odličnu završnicu. Mišomor i Veprovi predstavljaju toliko žestoke numere, da svojom tamnom energijom prosto razdiru konvencionalnu svest i šalju nas u svet junaka kog smo pratili kroz ceo album. Kad smo osim materijalnim, u taj svet dospeli i duhovnim telom, počinje naš obračun sa antimajkom sa unapred poznatim ishodom. Samo što neko iz tog obračuna izađe pametniji, a neko svestan gubitka izađe da bi opet ušao.

Zvuk na albumu je dosta grub, garažni, ekipa se i dalje drži svojih starih postulata da sve snima bez previše peglanja i bez veštačkih efekata, pa je tako i ovaj put, te se tu nema mnogo čega reći niti zameriti. Prvi put koriste sintisajzere kao podlogu, koji u znatnoj meri ispunjavaju sitne praznine i dodaju neki prostorni, melanholični osećaj izgubljenosti i beznađa.

Iako je Amanet moj lični all-time favorit Fluid Underground-a (zbog svoje mainstream note i lagane slušljivosti), Antimajka predstavlja gaženje zamišljene linije, prelazak granice, gde bend u potpunosti uplovljava u društveno emocionalne tabu teme kroz hermetiku, psihofiziku i psihopatologiju nagona. Sve u svemu, izuzetan album, potpuno zaokružen, genijalno realizovan i napisan, ima tu par tankih momenata, ali ništa što bi narušilo užitak slušanja.

Tihomir Škara